Разговор недеље Јосеф Томи Лапид
Као дете сам научио да је Косово срце српске културе и идентитета, баш као што су јеврејска деца двадесет векова учена да је у Хеброну Аврам склопио свети завет с Богом. Али, и на Косову и на такозваним окупираним територијама 95 одсто људи нас мрзи из дна душе
Томи Лапид, израелски политичар Од дописника „Политике”
Тел Авив, фебруара – Са 76 година, светлоплавих очију које се истичу на још лепом лицу, он изгледа као стари европски филмски глумац у улози отменог, замишљеног и искусног човека који је видео све и запамтио сваки тренутак. Али, код Јосефа Томија Лапида то није глума.
Живот му је почео у Новом Саду, где је рођен као Томислав Лампел, а невероватна прича настављена је у Израелу, где је постао пример успеха – правник, новинар и издавач, генерални директор државног радија и телевизије, водитељ ТВ дебата и славна медијска личност, и утицајни политичар на челу секуларне странке Шинуи (Промена), која се залаже за слободно тржиште. Био је министар правде и заменик премијера у влади Аријела Шарона, међународни је шаховски стручњак и покровитељ велемајстора, аутор кувара и туристичких водича, а 2006. га је његов пријатељ, премијер Ехуд Олмерт, поставио за председника савета Јад Вашема – меморијалног центра посвећеног жртвама холокауста. У том својству, пре месец дана био је домаћин америчком председнику Џорџу Бушу током његове посете овом музеју који се простире на 20 хектара.
Лежерно обучен, Лапид беседи у свом пространом, али не и раскошном стану у северном делу Тел Авива. За разлику од многих ноторно поткупљивих и бескомпромисних политичара у овој земљи који се кинђуре богатом шљаштећом опремом – златним сатовима марке „брајтлинг” и дугачким „хаванама” – његов стил подсећа на раније доба у којем је отменост интелигенције још била цењена особина. Током разговора у којем је поменуто много тема, он се сећао свог живота, дубоке везаности за Србију, причао је о Јеврејима и Арапима и о својим надама и страховима за будућност Израела.
Лапид је одрастао као дете катастрофе. На Јеврејском гробљу у Новом Саду на надгробном споменику његовог деде уклесана су имена једанаесторо чланова породице који су страдали у холокаусту. Међу њима и име његовог оца, убијеног у Маутхаузену, и бабе, која је уморена у Аушвицу. Уз помоћ шведског дипломате Раула Валенберга, Томи и његова мајка успели су да избегну покољ у Новом Саду и да уточиште пронађу у Будимпешти. У зиму 1944. године, док се Црвена армија приближавала том граду, мађарски фашисти спремали су се за још један, последњи, убилачки поход.
Три стотине Јевреја одведено је на обалу Дунава, стрељано и бачено у рупе избушене у залеђеној реци. Док је с мајком чекао да буде одведен на стратиште, Томи се сећа да је зачуо звук једног руског авиона у бришућем лету, који је на тренутак одвукао пажњу стражара. Мајка га је извукла из реда и њих двоје су се сакрили у једном јавном тоалету, избегавши судбину остатка групе која је одведена у смрт.
Неки људи који су преживели холокауст заувек су обележени својим сусретима са злом, али се у Лапиду, захваљујући спасењу од смрти, развио снажан апетит за животом. У Израел је емигрирао 1948. године, помогавши да се изгради држава сасвим у складу с његовом непресушном енергијом.
Иако је страствени циониста, он је космополита који се ужасава помисли на гетое – било да су они просторни, идеолошки или језички. Пошто говори седам језика, Лапид се лако креће преко граница, а не желећи да стави ембарго на сопствену прошлост, ма колико трагична она била, наставља да долази у земљу у којој се родио, на место за које осећа да је везан сећањем, љубављу и поштовањем.
Пре две године вратио се у Нови Сад на „сентиментално путовање” како би се поново видео са седморицом другова из одељења мушке гимназије у коју је ишао, а и с „девојком која ми је била прва љубав”.
Прошло је 58 година. Како је изгледао повратак?
Сваки исељеник сања да ће се вратити као краљ, окруњен славом, а мени се тај сан остварио. Пријатељи су ме чекали тамо где смо се договорили, а стигао сам дугачком „Мерцедесовом” лимузином, уз пратњу двојице полицајаца на мотоциклима. Овај третман добио сам захваљујући Борису Тадићу. Знате, кад сам га упознао, био је још студент и најзгоднији човек кога сам видео после посете Холивуду – каже Лапид и додаје да је његово пријатељство с председником Србије учвршћено док је Тадић као министар одбране долазио у званичне посете Израелу.
С Љубомиром Тадићем Лапид се упознао почетком деведесетих преко Кларе Мандић, оснивача Друштва српско-јеврејског пријатељства, која је путовала између Београда и Тел Авива, трудећи се да направи савез два народа за које је веровала да су духовно повезани заједничким искуством геноцида. Лапид се укључио у тај пројекат.
Кажете да Израел не заборавља своје пријатеље, а за Вас се то односило и на Србију у време Слободана Милошевића.
Србија је била добра према Јеврејима кад је било тешко, а у време кад је цео западни свет желео да од ње направи непожељну земљу, кад су њене дипломате сви избегавали или избацивали, ја сам био лоби од једног човека. Трудио сам се да српски амбасадор остане овде и да се према њему опходе с достојанством, иако смо сви морали да пратимо америчку политику изолације Србије.
Подржавате и српске захтеве у вези с Косовом?
Очигледно и тачно поређење је с Јудејом и Самаријом. Као дете сам научио да је Косово срце српске културе и идентитета, баш као што су јеврејска деца двадесет векова учена да је у Хеброну Аврам склопио свети завет с Богом. Али, и на Косову, као и на такозваним окупираним територијама, 95 одсто људи нас мрзи из дна душе. Ми врло добро разумемо српски проблем, пошто се и ми суочавамо с муслиманским непријатељем. Али, и поред тога што Србима желим све најбоље, бојим се да они морају да дођу то истог закључка као и ми. На крају крајева, не можете да држите територију на којој вас убедљива већина неће.
И моје искуство из Југославије научило ме је да је безнадежно стварати модус вивенди међу људима који одбијају да буду заједно.
Има ли онда неког решења?
Сећате ли се чувене, ненамерно комичне изјаве Ворена Остина, првог америчког амбасадора при УН? Рекао је: „Позивам Јевреје и Арапе да се понашају као добри хришћани”. Е, па то није могуће. Непријатељи временом могу да науче да живе једни поред других, на извесној удаљености, али свака „љубавна веза” завршиће се мржњом и злом крвљу.
Лапидов однос према Палестинцима, међутим, и даље је – карактеристично за његов стил – изнијансиран и сложен. У више наврата јавно их је бранио, као 2003. када је изазвао медијску буру рекавши током седнице владе да га призор 75-годишње Палестинке која пребира по рушевинама своје куће коју је срушио израелски булдозер подсећа на његову баку. Критичари су га тада оптужили да поређењем израелске тактике са оном коју су примењивали нацисти иде право на руку терористима. Али то што је он објаснио да је и ова Палестинка људско биће погодило је прави политички живац, па је премијер Шарон под притиском јавности морао да обустави операцију коју је организовао.
На демонстрацијама странке ШинуиДругом приликом, Лапид је објавио љутити чланак под насловом „Зауставите јеврејске варваре у Хеброну” у којем је осудио понашање Јифат Алкоби, јеврејске насељенице која је снимљена како пљује своје палестинске суседе и прети им.
„Постепено сам из мреже својих сећања из детињства извукао слику Мађарице у Новом Саду која је стајала на капији своје куће и псовала нас сваки пут кад бисмо изашли на улицу… Кад одлучујемо да ни под којим околностима не поредимо понашање Јевреја с понашањем нациста, заборављамо да је антисемитизам досегао врхунац тек у Аушвицу. Он је постојао и у годинама пре Аушвица – активан, застрашујући, штетан и одвратан. А иза прозора са спуштеним ролетнама криле су се уплашене Јеврејке, баш као она Арапкиња из породице Абу-Иша у Хеброну”, написао је тада.
Иако су израелски миротворци и борци за људска права похвалили те његове храбре и снажне речи, Томи Лапид се никад није везао за левицу чији ставови, каже „с правом изазивају гађење”. Спреман да брзо осуди појединачна свирепа дела, Лапид као и огромна већина у овој земљи верује да је због оснивања Израела било оправдано насилно иселити много Палестинаца и да опстанак ционизма зависи од тога да ли ће ова држава наставити да постоји у спартанском облику.
Као министар правде у чврсторукашкој влади Аријела Шарона, Лапид је жучно бранио неке контроверзне одлуке, укључујући и повећани број циљаних убистава од стране војске и дванаестогодишњу казну затвора у самици за Мордекаја Ванунуа, који је објавио информације о нуклеарном арсеналу Израела.
Лапид се још диви Шарону – који је сада у коми – и описује га као „импресивног човека… најомраженијег и најуваженијег у Израелу”. Без оклевања цитира његову опаску: „Никад не веруј Арапину”.
„Постоји црта у људској структури Палестинаца због које наше умовање о томе како би они требало да се понашају не вреди ни пребијене паре. Они су чудни фаталисти и мазохисти, а већи део овог сукоба заснован је на чистој зависти. Израел Палестинце и Арапе подсећа на то шта западна култура и јудео-хришћанска етика може да постигне у истим оним физичким околностима у којима и они живе. То је огледало у које они не желе да погледају”, сматра Лапид.
На другој страни, вође ултраортодоксних Израелаца тврде да Томи Лапид мрзи јудаизам, а он те оптужбе узима као доказ једнодимензионалног, фундаменталистичког размишљања којем се супротставља. Сматра да његов идентитет као Јеврејина није плод догме или неког ритуала, већ менталитета и „моралне маште”.
– Сива маса је наше једино природно богатство, а њен задивљујући развој у Израелу много дугује арапској мржњи. Да имамо стабилне, пријатељске односе са суседима, можда бисмо завршили правећи пластичне играчке за цео свет, а не компјутерски софтвер – објашњава он, али заправо највећи извозни производ земље је оружје – прошле године Израел је зарадио више од четири милијарде долара продајући га, па је сада четврти на свету, испред Велике Британије.
Лапид не види када ће се окончати опасност по опстанак Израела. Верује да ће се демократизација арапских друштава, што је по њему предуслов за мир, развијати изузетно споро. „Бушова визија измењеног Блиског истока је пропала, јер Американци нису схватили да треба савладати хиљадугодишњу заосталост”, каже он.
Али, док се сећа свог чаробног путовања, заплета и скретања у његовом лавиринту, Лапид признаје да суморна стварност понекад може да се неочекивано претвори у нову будућност: „Док сам био министар правде, позвали су ме у Академију наука у Будимпешти. Било је ту много дипломата и новинара, а своје предавање почео сам рекавши да ми је драго да сам ту, јер прошли пут кад сам био у истој згради, на њој је писало ’Забрањено за псе и Јевреје’. Живот је пун чуда”.
Пол Арон
————————————————————
„Глупи црнци” и мрачна теократија
Лапидову каријеру обележило је његово јасно изражавање, које се често граничи с бруталним. После арапско-израелског рата 1973. године, када је већина црних афричких држава прекинула дипломатске односе с Тел Авивом, избацио је ову новинску тираду: „Наводно ослобођене афричке државе углавном су лоша шала и брука за људско достојанство… Пре неколико недеља… у Британији је објављено истраживање у којем су поређене историје Јевреја и црнаца у Њујорку како би се показале разлике у достигнућима раса различитих коефицијената интелигенције и различите бистрине под истим условима… Очигледно постоји наследна разлика у интелекту између човека чији је отац живео у џунгли и оног чији су преци били свештеници Храма…”
Није Лапид уперио свој реторички пиштољ само ка страним метама. Заклети атеиста и слободномислећи либерал, у политику је ушао са само једним ставом – да брани грађанско друштво од онога што је сматрао претњом мрачне теократије. Под његовим вођством, странка Шинуи је од маргиналног статуса 1999. за четири године стигла до треће по јачини у Кнесету – после Ликуда и Лабуристичке партије.
Шинуи свој метеорски успех умногоме дугује Лапидовој умешности у вођењу кампања и обраћању јавности, али и томе што је лукаво схватио да треба играти на средњу класу, огорчену због специјалних привилегија које добија ултраортодоксна заједница. Њених 650.000 чланова – харедими, „они који се тресу пред Богом” – не морају да служе војску, добијају стипендије за студије, углавном одбијају да уђу на тржиште рада и имају бројне породице које рачунају на социјалну помоћ од владе. Уз то, преко својих верских странака могу да утичу на значајне политичке одлуке, па су тако, на пример, забрањени грађански бракови и превоз кад је сабатом.