Аутор: др Гордана Живковић, ПРАВОСЛАВЉЕ Број 973, Рубрика Црква и савремени свет
Секта је, свакако, непожељна реч у нашем „транзиционом“ политичком вокабулару. С обзиром да она а приори има пежоративно значење, употреба ове речи је – како то изричито кажу поклоници брзих и ефикасних друштвених реформи усмерених ка нашој „европеизацији“ и модернизацији – сасвим контрапродуктивна, јер се тиме „угрожавају“ права и слободе мањинских група и малих верских заједница.
Наиме, све вере и мањинске групе треба да уживају једнака права по закону, и ту не сме бити било какве дискриминације. Управо слобода вероисповести заузима значајно место у законодавству Европске уније, а област религије је у европском праву регулисана с обзиром на три принципа – слободу, једнакост и равноправност. При томе је правна регулатива ЕУ ослоњена у великој мери на Универзалну декларацију о људским правима (УН 1948), Европску конвенцију о заштити људских права и основних слобода (1950), и на неке доцније значајне међународноправне документе (нарочито на Амстердамски уговор и Повељу о основним правима Европске уније – Ница 2000).
Па тако, рецимо, чак и поводом једног тако монструозног злочина, као што је то недавно извршено зверско убиство и масакрирање петогодишњег дечака и његовог ујака у Новим Бановцима – који главни инспектор МУП-а Србије Зоран Луковић, у својству иследника, карактерише као последицу могућег сектно-ритуалног убиства – Мирко Ђорђевић, наш добро знани „социолог религије“ и омиљени медијски консултант за сва верска питања, у интервјуу за Б92 изјављује да се исхитреним квалификовањем „целе ове ствари као секташког чина“ угрожавају мале верске заједнице, док су последице такве оцене драстичне – завладао је страх, туку адвентисте и прогањају назарене; због чега би требало извући добру поуку „да се прецизира шта је шта“. У емисији „У недостатку доказа“ (Фокс телевизија), посвећеној и „експертској анализи оваквог немилог догађаја“, један већ „култни“ новинар провереног независног недељника – признајући, додуше, да се и не разуме много у „верску проблематику“, па тако ни у секте – као најозбиљнију последицу оваквог масакра наводи „тужну судбину несрећних суботара“, истичући при томе да не сме ни да помисли шта их сада чека при „разношењу неке литературе по становима“… А према „експертском мишљењу“ српског драматурга, као другог учесника овог у свему раритетног разговора – који спрам читавог догађаја заузима сасвим прибран и лежеран, но надасве либералан и демократски став – много већа опасност по Србију „од спорадичних испада секти“ (које би он „радије назвао малим верским заједницама“), јесте неспорна клерикализација друштва; те, доминантност и стално растући утицај Српске православне цркве.
Реална опасност или страх од непознатог
Иначе, није ретко мишљење у неких „јасно проевропски опредељених“ српских интелектуалаца и културних посленика, да је у Србији постало уобичајено да се, често и без трезвеног расуђивања, скоро сви догађаји са трагичним последицама приписују „опасним сектама“. Срђан Баришић, рецимо, истиче како су стигматизација, игноранција и дискриминација малих религијских заједница логична последица „самоизолације, ксенофобије и доминантног страха од Другог, Другачијег, Непознатог“. („Баук секташтва“, „Религија на интернету“, Мировне невладине и међународне организације). А управо таквом „менталном склопу“ и „социјалној свести“ , сматра, својствено је да уочавање ових заједница на „својој територији“ тумачи као „продор архинепријатеља, анационалног Новог светског поретка који, као и увек, има намеру да разори идентитет, духовно и материјално ткиво доминантне културе“ (Исто). Дакле, истиче Баришић, етноконфесионална идентификација постаје доминантан модел колективног идентитета, а спољни и сумњиви елемент – верска секта, партципира се као симптом друштвене кризе и представља жртвеног јарца исфрустриране и изманипулисане гомиле (Исто). Отуда, закључује, у оваквим срединама мале религијске заједнице дерогативно се називају сектама и изложене су перманентној дискриминацији, а актери контролне културе, чувајући нормативне контуре друштва од субверзивних елемената, упорно успевају да одржавају и појачавају успостављени негативни стереотип (Исто).
Па су тако, дакле, сви они који тврде да су секте пристигле на ове просторе почетком 90-тих година инструментализоване за провођење политичке интенције социјалне контроле данас, добијајући тако специјалну улогу од стране твораца Новог светског поретка, с обзиром да директно утичу на широке масе својим накарадним идеологијама – само доказ постојања озбиљно оболелих поклоника „теорије завере“ у нас… У прилог томе се као тврдокорни „аргумент“ наводи, сада већ „класично“, питање за један део наше друштвене јавности: има ли „паметнијег посла“ развијени демократски свет, но да се бави тамо неким Србима, како би их „ставио под своју духовну и другу контролу…“? А следствено томе, показује се да су секте, заправо, можда само „изум“ и „виртуелни елемент“ српске националистичке и клерикалистичке стратегије; па, дакле, и „у функцији“ заустављања наше демократизације и европеизације. Сходно томе је и логично да је данас, управо из хоризонта нашег придруживања Европској унији, много боље не инсистирати на било каквој „секташкој проблематици“, а најбоље – правити се како секте уопште и не постоје. Једино на том трагу могуће је разумети кривичну пријаву Иницијативе младих за људска права (при Хелсиншком одбору за људска права у Србији) Окружном јавном тужилаштву, против Зорана Луковића, капетана у Управи криминалистичке полиције Министарства унутрашњих послова, због „кривичног дела изазивања националне, расне и верске мржње, раздора или нетрпељивости из члана 134. Основног кривичног закона“, побуђених – како то стоји у образложењу – издавањем књиге „Секте – приручник за самоодбрану“. Подносилац кривичне пријаве сматра да Зоран Луковић својим књигама, текстовима, наступима у медијима и укупним понашањем већ неколико година континуирано изазива и распаљује верску мржњу, раздор и нетрпељивост према верским заједницама у Србији. Јер, вели се, даље, он верске заједнице које назива „сектама“ и њихове вернике описује као – менталне манипулаторе, душевно оболеле људе, починиоце најтежих кривичних дела као што су убиства, разбојништва и силовања, као људе који се подсмевају верским празницима и црквеним службама, као кривце за развијање зависности и убијање слободне воље појединца, као људе који желе да се обогате и имају утицај на центре моћи, као промотере специјалног рата, као доносиоце смрти и разарања…
Законом нерегулисана област
Међутим, није ретко чути да управо постојање секти и деноминација чини карактеристику плуралистичких друштава, тј сложених и хетерогених друштвених заједница, постављајући у вези с тим питање: јесу ли секте последица верске толеранције или нетолеранције? У сваком случају, чињеница је на коју јасно упозорава и истраживач секти Александар Сенић, да код нас не постоји довољна заинтересованост државе да реши и законом регулише област секташтва, због чега наше становништво није довољно заштићено од погубног деловања секти. Зато, сматра, овде и нема прецизних података о њиховом броју, нема организоване и систематичне државне и друштвене борбе. Томе само иде на руку чињеница да ваљани одговор на питање да ли је нека организација секта или није, не зависи од тога како је формално правно заведена. Секта може да буде регистрована као невладина или верска заједница, или као удружење грађана. Александар Дворкин, руски доктор философије, зато с правом упозорава да без слободе информисања нико не може начинити слободан избор и да зато треба обавестити јавност ко и шта стоји иза делатности организација које „психолошким манипулацијама, заснованим на обмани и хипнози, принуђују човека да преда самог себе“. Стога, званични подаци о броју секти не постоје, јер оне, нигде у свету, па ни код нас, нису званично регистроване.
А према незваничним подацима, има преко 150 секти, под чијим је директним или индиректним утицајем око пола милиона људи. Братислав Петровић, редовни професор психијатрије на Медицинском факултету у Београду и члан Европске федерације за истраживање и информисање о сектама (ФЕКРИС) која обједињује 41 земљу, чланицу Европске уније, у интервјуу за „Недељни Телеграф“ („Секте у Србији“) каже да је наша држава најугроженија од свих земаља у транзицији, јер је број чланова и симпатизера секти око 450.000, приближан као у Француској која има 60 милиона. Констатујући да смо ми на плану заштите од секти „ван свих система, а хоћемо у Европу“, Петровић се залаже за отпочињање едукације и превенције на свим нивоима, најширег информисања грађана, али и лекара, просветара, припадника правосуђа и полиције, социјалних служби. Такође, сматра да треба хитно формирати један центар нерелигијског, неполитичког и нефилозофског типа, који ће бити аутономан, што је иначе већ уходана европска пракса.
Европска унија и секте
Супротно нашем скоро незаинтересованом односу према сектама на официјелном државном нивоу, у земљама Европске уније се близу 20 година води упорна борба против њиховог погубног деловања. У многим европским земљама устаљен је чак термин либертицида – злочина убијања људске слободе, а целокупна законска регулатива усмерена је у том правцу. Европски парламент донео је Резолуцију о сектама, у чијој тачки 9 се наводи да одређене секте (чије се организационе структуре не ограничавају на поједине државе и делују на територији читаве Европске уније) стално нарушавају права човека и чине криминалне поступке: сурово поступање са људима, сексуално злостављање, незаконито лишавање слободе, трговина људима, подстрекивање на насиље, ширење расистичких погледа… (Проф. др Братислав Петровић, „Секте у Србији“, Недељни телеграф).
У области друштвене и државне заштите од секти најдрагоценије је искуство Француске, али су врло организоване и Немачка, Аустрија, Швајцарска, Белгија… Француска има чак кривични закон којим се, у суштини, регулише понашање секти, а посебно санкционише сектни криминал. Међу веома ригорозним одредбама јесу и оне којима се предвиђа казна од три године затвора и два и по милиона франака за менталну манипулацију „било малолетника, било личности са посебном рањивошћу због година старости, болести, опште слабости, психичке или физичке оштећености“ којом се изазива физичка и психолошка зависност, па и самоубиство због техника које примењује неки члан секте. Уколико је повреду личности нанео вођа секте или неко од најодговорнијих, казна је пет година затвора и пет милиона франака (Исто). Такође, на нивоу Владе Француске постоји Међуминистарска мисија за борбу против секти. Она има Центар за документацију, едукацију и акцију против менталних манипулација са седиштем у Паризу, као и Националну унију за одбрану породица и личности. Има и Групу за студије покрета мишљења, односно секти, у циљу превенције манипулисања личности. Та Међуминистарска мисија под својом „јурисдикцијом“ држи Удружење француских општина, где је свака дужна да води рачуна о евентуалним злоупотребама и угрожавањима људских права. У Немачкој је забрањен рад многих секти – као што су то, најпре, сатанисти, ТМ и сајентолози. Такође, овде се припадницима војске, полиције, судства, просвете, здравства и државних органа забрањује да буду чланови икакве секте.
Очито је, дакле, да успешна борба против секти подразумева – уређеност друштвене заједнице, ефикасност правне државе, владавину закона, доследно поштовање људских права. Пренето на наш „транзициони друштвени план“, то заправо само значи да борба за европеизацију, демократизацију и модернизацију никако није у супротности с борбом против тоталитарних и деструктивних секти! То потврђује, видели смо, искуство западноевропских земаља у овој области колективне и личне безбедности – доношење оштрих закона, што значи да секте одлазе тамо где је мања друштвена уређеност, стварајући још већи хаос. Утолико изгледа чудније што је управо доношење Закона о црквама и верским заједницама у нас 2006. године – као „првог корака“ у успостављању неког реда у иначе потпуно законски несређеном домену, изазвало тако жестоке реакције и отпоре у тзв. ултра реформском и проевропском јавном мнењу… Присетимо се само да је овакав закон – мада настао као плод јавне расправе у којој су учествовале цркве и верске заједнице, ОЕБС, Савет Европе и невладине организације – а којим се иначе иде у сусрет европском тренду, био на „црној листи“ Коалиције за лаичку државу (Жене у црном, Центар за мир и развој демократије, ЈУКОМ, Грађанске иницијативе, Центар за културну деконтаминацију, Хелсиншки одбор за људска права у Србији, Институт за упоредно право, Глас разлике), која је изричито захтевала од председника државе Бориса Тадића – његово непотписивање и тиме неступање на снагу. Једна од замерки закону био је и, наводни, дискриминаторски поступак регистрације верских заједница (прављење разлике између традиционалних и тзв малих верских заједница, те дискрециона овлашћења Министарства вера…). А како је овај закон, иначе, донет потпуним усаглашавањем ставова са Саветом Европе и Венецијанском комисијом, дакле хармонизацијом са европским законодавством у овој области, остаје нам само да се запитамо: о чему се заправо овде ради?