Београд
Споменик културе посвећен светом великомученику Георгију саграђен 1878. године налази се у Бежанији
Ставрофор Миљко Корићанин, старешина храма (Фото: Л. Адровић) Градитељско наслеђе са којим се Нови Београд поноси је Црква светог великомученика Георгија у Војвођанској улици број 70 која је сазидана 1878. године. Једно од најстаријих сачуваних здања у новом делу престонице преживело је турска разарања, Први светски рат, нацистичко и савезничко бомбардовање и комунистичка урбанистичка решења. Овај бежанијски храм проглашен је у фебруару 2000. године за споменик културе.
У попису Земунске нахије из 1546. године село Бежанија је имало 40 домова, а две деценије касније је према попису из 1566–1567. године, било 12 домаћинстава више. Историчари не бележе да ли је ово село имало цркву до почетка 18. века. До 1733. године није било цркве, када су је мештани направили од черпића, односно непечене цигле и без звона.
– Црква је била посвећена светом великомученику Георгију, али се у њој није служило. Тек ју је 1753. године освештао епископ Партеније. Због слабог материјала црква је поправљана и дозиђивана, тако да су олтар и мушка црква били од черпића, а женска од цигала. Касније је црква добила звонару и звона – каже протојереј ставрофор Миљко Корићанин, старешина храма светог великомученика Георгија.
Једина црква у Бежанији подигнута је 1826. године и о њеној изградњи старао се Јохан Хенгстер, један од најугледнијих земунских мајстора. Она је постојала годину дана до када су Срби из села Бежанија давали у закуп свој пашњак звани „Камендин” џелебијама за испашу стоке. Од тих прихода је подигнута нова црква која и данас постоји. У то време су у овом крају осим Немаца живели и Срби који су у доба велике сеобе под Арсенијем ТрећимЧарнојевићем избегли са Косова и Метохије.
Споменик културе посвећен светом великомученику Георгију направљен је као једнобродна грађевина с једном полукружном апсидом на источној страни и високим троспратним звоником на западном делу цркве. У архитектонској концепцији није спроведен ни један стил до краја, па црква представља мешавину разних стилских компонената, неокласицизам са елементима барока и романтизма, што је било у духу тада доминантног начина грађења у Европи.
Стручњаци процењују да су на основу технике сликања неке иконе настале око 1830. године, управо у време када је црква била подигнута. Унутрашњост црвке је подељена на четири компартимента помоћу лукова и полупиластера, због чега су и подељене спољне фасаде. Због старости ово здање је било обновљено 1938. године када су настали иконостас и зидна декорација, чији је аутор сликар Андреј Биценко. Звоник се налази на западној страни, а крст је дело лимара Немца Филипа Валтера. Првобитни иконостас старе бежанијске цркве и његов најзначајнији део, као што су царске двери, престоне иконе и друге значајне реликвије пренете су после поправке цркве 1938. године у село Купиново, али се неколико значајних икона и сада налази у овој цркви у Новом Београду.
– Прича се да је Филип, завршивши посао и наздравивши с крова звоника, бацио чашу на земљу, која се није разбила. У почетку је црква имала три звона, али су она употребљена у ратне сврхе од Аустроугара током Првог светског рата. После ратних страхота црквена општина је набавила два нова звона, док је велико звоно купљено прилозима парохијана – нагласио је ставрофор Миљко Корићанин.
Током ратова црква није значајније оштећена, осим сводова које су оштетила топовска ђулад у Првом светском рату. То је разлог зашто је ово здање углавном сачувало првобитан изглед. Време је, ипак, учинило своје и пре неколико година је почела обнова храма, када су реконструисани звоник и кров, обновљена фасада, замењени прозори и пресечен темељ да би била заустављена влага. Поред цркве је изграђен парохијски дом и капела за паљење свећа, а темељно је реконструисана и заштићена ограда порте и плански је засађено дрвеће и сезонско цвеће.
– По благослову Његове светости патријарха Павла, почетком 2002. године започета је изграда нових фресака по технологији српских средњовековних зографа на свежем малтеру. То ће омогућити да фреске буду сачуване и свеже док постоји зграда цркве. Радови су завршени четири године касније – закључио је ставрофор Миљко Корићанин.
Дејан Спаловић