Доле, уз обале Врбаса, стада оваца. Зима их одавно отерала са Чемернице. У кућама, за време зимских вечери, прела као некад. Песме и приче од давнина. И све то намернику за добродошлицу
У Бочцу данас као да немају времена да причају о оном што је овде било давно (Фото С. Сабљић) Бочац – Доле кањон Врбаса и брана хидроелектране, горе Чемерница под снегом, а између Шумњаци, Маљигово, Дреник и Подпланина. Све заједно то је Бочац, насеобина четрдесетак километара далеко од Бањалуке.
У овом, као и безброј других ни села ни вароши, прича је напретек. Попут оних о средњовековном животу и процвати Бочца. Или оних из времена изградње данас највеће хидроелектране у Републици Српској. Или трећих које говоре о злочину који је у Бочцу почињен за време последњег рата. Или оних четвртих.
Иако постоје приче о времену пре 14. века, насеобина се први пут у писаним документима помиње 1446. односно педесетак година раније, када је овим просторима, названим Доњи краји, владао краљ Твртко. Бочцем је, пише то у књигама с почетка 15. века, владао и моћни феудалац Хрвоје Вукчић.
У Бочцу данас као да немају времена да причају о оном што је овде било давно. А и зашто би када је много послова пречих за око триста домаћинстава и близу 1.200 мештана у њима.
Илија Смиљић није имао ни двадесет година када се из Бочца отиснуо у свет. После Бањалуке одлази у Хрватску, потом у Словенију, а онда у Аустрију у којој и данас зарађује хлеб са укусом зноја и жуљева, али и носталгије која га никада није остављала спокоју.
– Нигде као човек не можеш да изађеш. Скупоћа, лична несигурност, рецесија, инфлација… Купимо оно што је најјефтиније за појести, па у бараку. Нико нигде не иде. Живимо у отвореном затвору, прича Илија.Могао је он да поведе у Аустрију и жену и четворо деце. Тада би добијао и пристојан дечији додатак. Али…
– На то никада нисам хтео да пристанем. Зар ја да зарађујем на мојој деци, мом највећем богатству. Зар да ми деца уче неку другу историју и језик. Е, на то ти никад нећу пристати, каже Илија.
Комшији Бранку Грбавцу је седамдесет седма. Педесет и четири године је у браку, а тридесет и четири у пензији. Цео радни век био је рудар. Данас од троје деце и њихових брачних сапутника има шесторо унучади и једно праунуче. Али и кућу у Бочцу, у којој сваке године проведе по пет-шест месеци.
– Тридесет и четворо нас је било под једним кровом. Ни за хлеб се није имало. Морао сам некуд окретати. Шездесет и пете сам отишао у Холандију. И ту пензију дочекао. Ако умрем у Холандији, деци сам рекао да ме сахране у Бочцу. Ту где су ми и отац и деда и прадеда… Ту где су ми корени, поносно ће старина Бранко.
За време последњег рата у Босни погинуло је доста мештана. Хрватска војска која је окупирала Бочац у јесен 1995. запалила је готово две стотине кућа.
– Деведесетогодишњу старицу Љубицу Ороз и њену кћерку Десу заклали су на кућном прагу. И над осталим је извршен злочин. Куће ћемо обновити, али животе невиних људи никада нећемо намирити, са сетом каже Давид Млађеновић.
Од давнина је седиште пароха и црквене општине било у Бочцу. Међутим, православне богомоље у селу није било све до пре десетак година. Додуше, у причама се помиње црква – брвнара коју су, својим доласком у Босну, порушили Турци. Касније је постојала црква у Агином селу која је, поред овог, опслуживала и вернике Бочца и Крмина, дакле места у којима је поткрај деветнаестог века било 312 домова и у њима 2.541 сељанин.
Снег стада истерао са Чемернице у Жупу (Фото С. Сабљић)– Данас нам јесве потаман. Имамо један од најлепших храмова у бањалучкој епархији. Сви се данас причешћују и свака кућа слави своју крсну славу. Уз то нема домаћинства а да не слави неку од заветних слава. Међутим, младих нема. Лани је, додуше, крштено шесторо деце, али се у цркви нико није венчао, упозорава јереј Љубиша Ђурић.
Доле уз обале Врбаса, стада оваца. Зима их већ одавно отерала одозго са Чемернице. У кућама за време зимских вечери, прела као некад. И песма и приче од давнина. И све то намернику за добродошлицу.
Славиша Сабљић