СРБИЈИ ТРЕБА ПРАВА КРШТЕНИЦА!
• Комунизам је прво укинуо монархију и прогнао династију, зато би свака демократска власт морала прво поништити ту одлуку • Српска црква никад није признала републику, нити се одрекла монархије. Престолонаследнику не бисмо дали ништа што није његово, нити га прогласили нечим што он већ није.
Академик Матија Бећковић, члан Крунског савета, здушно је подржао Декларацију о потреби обнове монархије у Србији, а у интервјуу за „Вести“ образлаже зашто је прави час за васпостављање овог облика друштвеног уређења:
– Све друго смо пробали и потрошили. Пробали смо са свачим и сваким, да пробамо и с оним правим. Нема излаза ако није прави. Комунизам је прво укинуо монархију и прогнао династију. Зато би свака демократска власт морала прво поништити ту одлуку. Оним редом којим је увођена „диктатура пролетаријата“ ваљало је после пропасти комунизма успостављати демократски поредак и правну државу. Боље уставна монархија него незаконита и неуставна република! Да су ту одлуку одмах поништили, цео свет би знао да је промена извршена. И не би сумњао у нашу оданост правди и истини. То је најмање што је морала да учини свака демократска алтернатива. Ко не може толико, не може ни више. То је приоритет и слово А сваке промене. Власт која не може толико и којој то није приоритет, само је верзија комунизма и нема разлога да нам обећава ништа друго. Разуме се да то није решење свих проблема, али је решење оног првог, после чега ће се лакше решавати сви други. Као што је престолонаследник постао краљ чим је умро његов отац, тако је и Србија требало да буде краљевина чим је умро комунизам.
Највећа неправда
Да ли предстојећи парламентарни избори могу да донесу стабилност Србији и да ли ће нова власт моћи да успостави институције, донесе устав и законе и реши нагомилане проблеме?
– Сви говоре о правној држави и обнови институција. У томе се сви слажемо. Зато и предлажемо да се обнови најстарија институција и исправи највећа неправда. Без тога нема ни једног ни другог.
• У контексту патријархове подршке, а имајући у виду двехиљадегодишњу наталожену мудрост православних високо-достојника и њихове дугорочне визије, да ли је васпостављање монархије ближе него што се ико у Србији може надати?
– Српска црква и српска држава су вршњакиње. Основали су их отац и син. Српска црква никад није признала републику нити се одрекла монархије. И како би могла? Наши српски краљеви нису само краљеви, него су и свеци и мученици и задужбинари и ктитори који нису само градили цркве и манастире, него се у њима и сахрањивали. Карађорђевићи су само продужетак те традиције. Двеста година Првог српског устанка и завршетак Храма светог Саве на Врачару посвећен Карађорђевом устанку су лепа прилика да Србија поново извади крштеницу и међу светом се појави са својим оригиналним документима. Црква своју реч није рекла због прошлости која је осигурана, него због будућности српског народа која је неизвесна. И сигурно се не залаже за реконструкцију неке давно умрле краљевине и краљевства, него за успоставу краљевине Србије по мери нашег времена и данашњих нараштаја. Круна је нација, држава је република. Краљ је једно, политика је друго!
• Да ли Александар II, будући да је у крвном сродству са већином европских краљевских породица, можда сада има „веома добар ветар у једра“ за повратак српске круне?
– Претпостављам да би то била најрадоснија вест коју би свет чуо из Србије од 1945. године. То би био знак да смо се вратили себи, да смо сишли са странпутице и вратили се на оно место на којем смо некада били. Краљ и краљевина нам не требају због престолонаследникове амбиције, него зато што Србија нема другог легитимитета ни државне традиције. Не знам око чега бисмо се могли сложити ако не ко тога да је Србија неспорна краљевина и да има круну. И да у тој круни сви имамо свој део и да је она свима подједнако близу и далеко. Престолонаследнику не бисмо дали ништа што није његово нити га прогласили нечим што он већ није. Државни послови остали би „републици“. Није само црква него је и круна на неки начин одвојена од државе. Тако је од Византије, у којој је владао цар, а тако је и данас, рецимо у Уједињеном Краљевству Велике Британије и Северне Ирске.
За будуће нараштаје
• Колико би уставна монархија заједно са уставном влашћу могла да помогне у борби против, рецимо, сиромаштва, корупције и организованог криминала?
– Краљевина Србија је име за најозбиљнији и најдалекосежнији пројект моралног и духовног преображаја Србије и српског народа. Тај пројект се највише тиче будућности и нових нараштаја. Разуме се да не можемо прескочити реалност ни самим тим ускочити међу европске краљевине. Морали бисмо савладати много пропуштеног градива задајући себи најкрупније задатке. Али ако бисмо и умрли, што рекао онај мрав, умрли бисмо на правом путу. Краља имамо. Актуелна расправа – да ли нам се свиђа или не свиђа – личи ми, као кад би неко коме се изненада, жив и здрав, појави син за кога је мислио да је давно нестао а он, уместо да се радује, почео да зановета како је мислио да је висок и плав, а не црномањаст и средњег раста.
• Има ли сазнања како се на обнову монархије у Србији гледа из центара финансијске, војне и политичке светске моћи?
– Ако је Србија способна за тај подвиг остаје им само да скину капу!
• Колико су они спремни да залегну за српску круну и помогну да Србија постане стабилна, демократска и напредна држава?
– Засад је довољно да не одмажу, а помоћи ће колико заслужимо.
• Уколико би Србија постала монархија, а Црна Гора остала република, како би функционисала та државна заједница?
– Ако Црногорци Бриселу не постављају услов да Белгија постане република ако хоће да Црна Гора уђе у Европску унију, онда не би требало да ту сарадњу ускраћују Београду, ако Србија постане краљевина. Уосталом, неће горе сарађивати него што сарађују сад.
• Шта иначе мислите о односу Срба и Црногораца, поготово што је по последњем попису порастао број оних који се изјашњавају као Срби?
– Срба је свуда мање, само их је у Црној Гори више. У Србији хара бела куга, а у Црној Гори су се, изгледа, од последњег пописа рађали само Срби. Томе се радује и сам Гинис.
Радмила Лончар