Први дан нове године – сећање на светог мученика Бонифација
Давно је у Риму живела девојка по имену Аглаида, чији је отац био начелник града. Будући да је била веома млада и лепа а притом и богата, а није имала законитог мужа, време је проводила у прељуби и другим греховима. Она је имала верног слугу, младог и лепог Бонифација који је био задужен да управља њеним имањем. Аглаида је била са њим у интимној вези удовољавајући тако својим телесним похотама.
Бонифације је у доба свог раскалашног живота био роб греха али истовремено је имао и доста врлина: био је милостив према сиромашнима, пун љубави према странцима и саосећајан према свима којима је била потребна помоћ. У дубини душе он се молио Богу да га избави од ђаволских замки и да постане господар над својим страстима. Господ није одбацио свога слугу и није допустио да још више потоне у провалију греха, удостојио је Бонифација да крвљу искупи нечасна дела и увелича душу мученичким венцем. А то се десило овако:
У то време је било велико гоњење хришћана, дубока тама идолопоклонства је покрила сав Исток, и много верника је мучено и примило мученичку смрт за Христа. Господарици Бонифацијевој –Аглаиди, јавила се спасоносна мисао и неодољива жеља да у своме дому има мошти светих мученика. Она је позвала верног и послушног слугу Бонифација и открила му своју жељу:
„Од једног благочестивог мужа чух, да ако неко има мошти мученика и поштује их, у том дому се неће грех умножити, а тај човек или жена могу да достигну вечно блаженство, кога су се уподобили свети мученици. Сада се многи подвизавају у славу Божију и дају тело своје за Христа и добијају мученичке венце. Послушај ме и иди тамо где гоне хришћане и постарај се да ми некако донесеш мошти неког од светих мученика, да бих подигла храм у коме ће бити његове мошти и тај ће бити мој заштитник и заступник пред Богом“.
Бонифације је са радошћу пристао да испуни жељу своје господарице. Она му је дала много злата, део је раздао за милостињу сиромашнима а део за откуп светих моштију. Незнабожци видевши да колику љубав и поштовање имају према светим мученицима, продаваху мошти за велике паре. Спремивши разне мирисе и платна и друге ствари које су биле потребне за достојно преношење часних моштију, Бонифације је кренуо на пут а са сабом је повео слуге и коње да му се нађу. Када је кренуо на пут, излазећи из куће Бонифације се шаљиво обрати својој господарици речима: „А шта ако ја не нађем мошти светих мученика и предам своје тело да пострада мученички за Христа, да ли ћеш га ти примити са поштовањем и чашћу?“ Аглаида се одједном уозбиљила и назвала га је га пијаницом и грешником, и рече му: „Ти требаш да се клониш сваког злодела и ругања јер свето дело треба да извршиш часно и са страхопоштовањем. Ти треба да донесеш свете мошти које ми нисмо достојни ни да гледамо а тек да додирнемо. Иди са миром, и моли се да Бог који је узео људско тело и пролио крв за нас да нам опрости наше грехе и да ти пошаље Свога Анђела да те чува“.
Бонифације је примио к срцу све што му је господарица рекла. Док је путовао Бонифације је стално размишљао о својим греховима из прошлости. Решио је да пости (да не једе месо, не пије вино) и усрдно се молио да се у њега усели страх Божији. Страх је отац пажње, а пажња је мајка унутрашњег мира, од кога се рађа почетак и корен покајања.
Бонифације је стигао у Малу Азију`и ушао је у чувени Киликијски град Тарс, где је за време цара Диоклецијана и његовог савладара Максимилијана било жестоко гоњење хришћана. Он је оставио слуге у гостионицу и сам је отишао на место мучења, где је видео мноштво народа које је посматрало страдања хришћана. Један је од њих висио наглавачке а под њим је била наложена ватра, други је био разапет у облику крста на четири стуба, трећи је лежао измучен док га је мучитељ стругао тестером. На све стране су могли да се виде људи са одсеченим деловима тела, сломљених костију, осакаћених али на чијим лицима је била присутна духовна радост зато што су подносили велика мучења били ојачани Божијом благодаћу. Блажени Бонифације је и сам посматрао са дивљењем трпљење мученика и пожелео за себе мученички венац. Пун Божанске ревности стао је између страдалника, међу којима је био измучени момак од двадесет година и гласно узвикну: „Велики је хришћански Бог јер помаже слугама својим и укрепљује их у великим мукама!“ Потом је грлио мученике са љубављу и назвао их је блаженима. Бонифације се молио да и он што пре постане носилац венца, који ће они примити. На њега су били уперени погледи свих присутних. Судија, који је мучио свете страдалнике, приметио је да је Бонифације странац и упитао га ко је он и одакле је. Он са поносом одговори: „Право и најлепше моје је име – хришћанин, долазим са југа из Рима, родитељи су ми дали име Бонифације“.
„Бонифације“- рекао је судија-„да не бих растргао твоје тело, принеси нашим боговима жртву. Тако ћеш да се удостојиш многих блага, умилостивићеш богове, ослободићеш се тешких патњи а од нас ћеш добити скупе дарове.
Бонифације је на све то одговорио: „Ја сам хришћанин и само то ћеш чути од мене. Ради са мном шта ти је воља али ја нећу да принесем жртву идолима“.
После ових светитељевих речи, судија заповеди да га обесе за ноге и да га бију. Тукли су га тако јако да су са његовог тела отпадали комади меса а виделе су се и огољене кости, но Бонифације је мушки подносио страдање, своје очи је усмерио према мученицима и када је видео њихова страдања још се више утешио се тиме да ће заједно са њима да пострада за Христа. Затим, мучитељ је наредио да прекину са мучењем светитеља и поново га позвао да принесе жртву. Бонифације понови: „Зашто тражите од мене немогуће, о безумни. Ја не могу ни да слушам о твојим боговима а ти од мене тражиш да им принесем жртву“. Судија се још више разбеснео и наредио је му ставе оштре игле под нокте на рукама и ногама, но свети је подигао очи ка небу и трпео и ћутао. Зати мучитељ смисли ново мучење: наредио је да се отопи олово и да се сипа на ране мученикове. Бонифације је подигао руке ка небу и молио се гласно: „Исусе Христе, укрепи ме у мукама, буди увек са мном и олакшај моја страдања. Ти – једина моја утехо дај ми знак да победим сатану и неправедног судију: ради Тебе и страдам“. Затим је замолио свете мученике да се помоле да претрпи страшна мучења. Мучитељи су гвожђем отворили уста светог и у грло су му сипали олово али му нису нашкодили. Присутни су када су видели велико чудо говорили: „Велики је хришћански Бог! Велики је Цар-Христос! Сви верујемо у Тебе Господе!“ Сви су кренули ка најближем идолском кипу са намером да га униште,а судију су са великим негодовањем почели да гађају камењем. Он је побегао једва у свој дом, а наредио је да Бонифација држе под стражом.
Ујутру је узнемиреност народа спласнула, судија се појавио на радном месту и поново позвао Бонифација и почео га хули на Господа и глумио је како је Христос био разапет. Светитељ, више није могао да трпи ово хуљење и почео је и сам да се руга бездушним боговима и разобличавао је оне који им указују поштовање. Судија се још више разбеснео и наредио је да се растопи смола и да се сипа на Бонифација. Но Господ није оставио свога свога слугу: са неба је сишао Анђео и покропио светитеља. Смола се разлила око светитеља и велики пламен изгоре окупљене многобожце. Светитељ је остао неповређен. Када је видео силу Христову, џелат из очајања извуче мач и одсече главу блаженом мученику. Свети се окренуо ка истоку и помолио се: „Господе, Господе Боже, удостој ме Твоје милости и буди ми помоћник, да ми не би ђаво преградио пут ка небу због мојих грехова које сам из безумља учинио, но прими моју душу заједно са светим мученицима који су пролили крв своју за Тебеи сачували веру до краја…“
Тако се Бонифације помолио и приклонио главу под мач и био посечен: из његових рана су потекли крв и млеко… Неверници, њих 550, када су видели ово чудо, обратили су се Христу и пошто су оставили мрске идоле, присајединилису се вернима. Тако је изгледала кончина Бонифација, који је када је полазио на пут кроз шалу својој господарици у стварности потврдио.
Међутим, другови Бонифацијеви и Аглаидине слуге, који су пошли са њим у Тарс седели су у гостионици и нису ни слутили шта се догодило већ су га очекивали. Када се он до мрака није вратио они су се зачудили. Следећег јутра они су почели да га осуђују и да ружно говоре о њему, претпостављали су да се он негде напио и да проводи време са блудницама: „Гле-говорили су са подсмехом-како је наш Бонифације дошао да узме свете мошти“. Но, пошто се он није вратио ни после три дана, они су почели да се распитују свуда по граду о њему. Случајно, или боље рећи по Божијем промислу, они су срели једног човека и питали су га да ли он није видео у граду једног странца. Он им је одговорио да је јуче један грабар човек живот свој положио за Христа тако штоје посечен мачем.
Кренули су са тим човеком и дошли су до места мучења, где је била постављена стража војника, да не би хришћани дошли до тела мученика: „Није ли то тај кога ви тражите?“ када су видели тело мученика одмах су препознали свога друга, а када су главу која је лежала одвојена ставили на тело, постало им је савршено јасно да је то Бонифације. Одмах су се постидели што су онако ружно говорили о њему, слуге су се и плашили да их не стигне казна што су исмејавали његов живот, а да нису знали праву жељу Бонифацијевог срца и добре намере. Када су погледали светитељево лице видели су да је Бонифације мало отворио очи и погледао их милостиво и са љубављу и тако им показао да им је све опростио. Они су се ужаснули и у исто време обрадовали, и плакали над њим и говорили: „Слуго Божји опрости наше грехове, јер смо ми неправедно осудили твој живот и неразумно ругали теби!“
Затим су они предали нечеснима 500 златника, узели тело и главу светог Бонифација, помазали мирисним уљем, повили чистим платном и положили у ковчег и понели са собом, да би предали тело мученика својој господарици. Када су се дошли близу Рима, Анђео Божији се у сну јавио Аглаиди и рекао: „Спреми се да прихватиш једнога, који је пре био твој слуга, а сада је постао наш брат и саслужитељ; прими овога, који је био слуга код тебе, а сада ће бити твој господар; и са страхопоштовањем га слави; од сад је он чувар твоје душе и заштитник твог живота“. Она се пробудила, ужаснула и одмах повела неколико свештеника и изашла у сусрет светом мученику Бонифацију, кога је послала на пут као слугу, а по повратку га примила у дом са страхопоштовањем, са сузама као господара. Сетила се оне шале светог Бонифација, која је постала сведочанство и захвалила Богу што је тако хтео да се Бонифације жртвује за своје и њене грехе и постане угодан Богу. На свом имању, удаљеном од Рима 50 стопа, Аглаида је направила чудесни храм у име светог мученика Бонифација, и у њега је поставила свете мошти, и многа чуда су се догодила молитвама светитеља: болесни су добијали исцељење, из људи је истеривао зле духове, и сви који су долазили са вером да се помоле на гробу овог светитеља, добијали су опроштај њихових грехова,
На крају и сама блажена Аглаида је раздала сво своје имање сиромашним и убогим, склонила се од света и проживела још 18 година у покајању. Умрла је у миру и присајединила се светом мученику Бонифацију,чак је била положена у његов гроб.
Тако су двоје светих, чудесно изменили ранији живот и доживели добар крај. Први је крвљу опрао своје грехе и удостојио се мученичког венца; друга је сузама и строгим животом очистила себе од телесне нечистоће; и обоје су се појавили чисти и непорочни пред Господом Исусом Христом, Коме је слава у све векове векова.Амин