Деветог септембра 1831. године преподобни Серафим је исцелио Николаја Мотовилова, који постао његово духовно чедо. Млади Мотовилов био је често у Сарову и водио је дневник. Преподобни Серафим му је предао писмо за цара који ће доћи у Саров и Дивјејево. Говорио је да ће цар који њега убогог прослави, бити прослављен од Господа! Када дође Царска породица у Саровску пустињу и Дивјејевски манастир, како је говорио преподобни, скупиће се више народа него класја жита у пољу.У сред лета певаће Васкршњи Тропар: Христос Воскресе! Али, после великих свечаности, у Русији ће бити такво страдање да ће анђели једва успевати да приме душе!
Више извора потврђује да да је Мотовилов тражио начина да се канонизација Оца Серафима одржи у време владавине Цара Николаја I, његове жене Александре Фјодоровне и његове мајке Марије Фјодоровне. Мислио је да се пророчанство преподобног Серафима односи на њих, па је био разочаран што је реалност другачија. Умро је 1879 године и, као што је преподобни и пророковао, није доживео канозицају, коју је доживела његова жена Јелена. Наравно, Мотовилов није могао да зна да ће, педесет година после смрти цара Николаја I, на руском царском престолу да се појаве иста имена: Николај II, његова жена Александра Фјодоровна и његова мајка Марија Фјодоровна? Пророчанство се испунило у лето 1903. године. Акт о канонизацији саровског чудотворца потписао је цар Николај II, а покров за ковчег са светим моштима извезла је царица Александра. На свечаној литији у Сарову ковчег са светим моштима носили су цар Николај и велики кнежеви.
Николај II се родио 19. маја 1868. године, као син цара Александра и царице Марије Фјодоровне. Васпитан у духу побожности и стрпљења, он се свагда сећао да на дан његовог рођења црква слави светог многострадалног Јова. У једном разговору са председником владе Столипином, десетак година пре смрти, цар Николај је изразио уверење да се он није нимало случајно родио на тај дан, и да је то знамење његовог будућег страдалништва.После краће болести, 1894. године, умро је његов отац Александар. Крај његове постеље све време бдио је свети Јован Кронштатски који је касније признао да, по промислу Божјем, није могао да испроси живот царев из руке Свевишњег. Николај и Александра крунисани су маја 1896, у великој Успенској саборној цркви Московског кремља. Међу онима који су служили био је и свети Јован Кронштатски, кога су последњи Романови веома поштовали. Тада се Цар пред свима присутним помолио Богу „да му подари мудрости и снаге да би честито управљао народом руским и да би дао добар одговор на Страшном суду Христовом.“
Цар је владао у тешке дане револуција и побуна. На све стране ратовало се против православне монархије. Он је веровао да је излаз из лавиринта савременог безбожја у Православљу. Нарочито је настојао да се у Русију врате канонске форме црквеног живота и уметности. Обнављајући храмове, он је желео да се у њих уносе православне иконе, а не оне које су постале „модерне“ од времена Петра Великог. За време његове владавине, у Русији је подигнуто десет хиљада храмова, и преко седамсто педесет манастира. Нарочито се старао да учествује у прослављању светих угодника Божијих. Цар је посебно поштовао преподобног Серафима Саровског. Када је канонизациона комисија, испитавши и проверивши велики број чуда која су се десила молитвеним заступништвом саровског чудотворца, одлучила да га предложи за свеца, цар је ускликнуо: „Прославите га одмах!“
Монахиња Серафима (у свету Софија Александровна Булгакова) једна је од последњих сестара из манастира Дивјејева. Родјена је 1903. године у Москви. Iмала је истањчан књижевни укус и смисао за сликарство, а духовно је помагала многим поклоницима. Њој су причале старије монахиње да су, до вађења моштију преподобног Серафима, сваког другог јануара (дан његовог упокојења) у Сарову пекли палачинке, и зато су у Саров путовале и сестре из Дивјејева. Мати Амвросија јој је казивала како је и она као млада одлазила у Саров да би премазивала палачинке, којима су послуживали све поклонике.
Крајем деветнаестог века, како је казивала мати Серафима, у Саров је почео да долази будући митрополит Серафим, тадашњии гардијски пуковник Леонид Чичагов. Причала јој је искушеница Дуња да је блажена Прасковја Ивановна, дочекавши Чичагова први пут, погледала испод његовог рукава и рекла: „А, рукави су вам поповски.“ Пуковник је ускоро био рукоположен за свештеника. Прасковја Ивановна непрестано га је наговарала: „Пошаљи молбу цару да изваде мошти.“ Чичагов је почео да сакупља материјале, написао је летопис и поднео га цару. Кад је цар то прочитао, причао је Чичагов, имао је велику жељу да се открију мошти преподобног Серафима. Све је то Чичагов описао у другом делу летописа. Тамо су детаљно описани сви догађаји пре вађења моштију, а описано је и само вађење. Тај рукопис је нестао приликом митрополитовог хапшења 1937. године. Матушки Серафими су, како је причала, о томе говорили и они којима је митрополит лично читао тај рукопис. Дан уочи прослављања преподобног, према њеним речима, настала је велика смутња. Цар је инсистирао да се мошти открију, али је скоро цео Синод био против. Изговор је био: „Куда и зашто ићи у шуму да би се нашле само кости?“ С друге стране, Синод није показивао добру вољу да канонизује онога који је пророковао пропаст православне Русије и пад монархије. У то време та пророчанства су изгледала сасвим невероватна. Али Цар је упорно тражио од Синода да почну да разматрају канонизацију и најзад, 1902 године, молба је одобрена.