Написано је много текстова о Шантићевим песмама. Највише их је о стилу, језику и форми, а најмање о суштини. A поготово је мало критичара који су се удубљивали у Шантићеве песме посвећене Богу. На те песме су гледали углавном из даљине, не доводећи их у везу са Шантићевом јаком вером. А он, у својим песмама, јасно и гласно, из срца, исповеда свету Православну веру. Сами наслови: Молиш се, Под Острогом, Родио се Спас, Песма библијска, Ми знамо судбу, Бадње вече, Моја молитва, Бог се смиловао, Претпразничко вече… показују куда стреми песниково срце. Стреми ка путу Богочовека Исуса Христа, све до Голготе, ка путу Спасења. Шантић није оптерећен стилом и формом, или неким другим спољним ефектима. Као што монаси практикују унутрашњу молитву, молитву срца или умно-срдачну молитву, тако и песник пева своју песму срца. У ствари, велики број Шантићевих песама су праве молитве – молитве срца.
Ево како се велики песник моли својом песмом “Молитва“: /“Боже који си у простор бескрајн / Дао ми свијет који не зна нико/ У душу моју унио луч сјајни/И на болове ме и страдања свик’о…/ Дај ми у срцу кап твоје милости/ И стишај буру подивљале ћуди:/ Да могу праштат гоњења и злости/ И цио свијет пригрлит на груди…/.
Молиш се…
Молиш се…
Скрушеним, кротким гласом призивљеш љубав Оца,
Његовој вјечној слави високо дижеш лавре
И његовијем ликом украсио си олтар;
Пред њиме клечиш, падаш и у прах челом рониш, –
Молиш се, хвалиш, вјерујеш…
Но да л’ си душом својом појмио слово благо?
Јеси ли крвљу светом опрô гријехе дуге?
Је ли те вјера твоја вјечној доброти дигла?
И да л’ си срцем виђô истину откровења?
Јеси ли брату своме донио мехлем рана
И пружио му срце у часу страдања тешких?
Да ли си земљу ову освештô миром светим,
Прелио потоке крви сузама покајања
И грохот крваве борбе докончо са презрењем?
Јеси ли чуо јаук многих племена земних,
Судбом понижених, чије се кукавне наде
Мрзну и гину вјечно под јармом суровости?
Јеси ли био сјеме општих плодова добра?
Страдањем, смрћу својом, дајући живот другим,
Јеси ли чуо Бога!…
Пењеш се: умом хваташ вјечност и атом сваки;
Покорио си себи силу надземних власти –
Обуздао си снагом вољу громова сињих;
Пребродио си чамцем пучину океана,
У понорима морским нашô си благо себи,
И сву си куглу ову жељезним ланцем свезô.
Но можеш ли се хвалит вишом влашћу којом,
Врлошћу мисли оне рад’ које Богочовјек
Искапи чашу до дна с праштањем и с благословом?
Јеси ли душом својом презрео прошлост гнусну?
И је ли с тобом Господ, љубиш ли Оца вјечног?…
Не, ти си џелат стари. Ти ниси срцем виђô
Истину откровења, ти ниси чуо Бога,
Поругано је тобом његово слово свето, –
Кајине, с твојих рука још капље крв братовља…
Покај се! Јадни црве, што вјековима гризеш
Мисао Спаситеља и самог себе, покај се!
Лукава вјера твоја није те к небу дигла –
Осјећô ниси мрака и ниси виђô свјетлост,
Окован злом и паклом у понору си остô
Немоћан, слаб и ништаван…
О, пузи, гмижи тако, и чекај у праху гнусном –
Док свето откровење не подари ти крила
Да се узнесеш небу и будеш божји син…
Објавио Миладин Петровић
Под Острогом
Спокојно ћути манастир и спава.
Малени торањ стражари и бдије
И доли мирно тече Зета плава.
Још позни мјесец на видику није
Одблесак први тек што једва зâри
Врхове кршâ. Тихо. Само вије
Притајен вјетар из грмова стари’.
Но док под храстом од стољетних дана
Преда мном ватра кô јутро се жари
И црвен баца по рачвама грана
С кивота светог сјај чудесни сину
И сребрн блесак паде преко страна…
И видјех: уз крш свети отац мину
На челу носећ једну мутну бору
И сјајан на врх Острога се вину.
Пјесму звијезде почеше у хору
И видар бола у одежди стану
Погледа тамо према Дурмитору.
Клекну и поче да моли и кану
Суза му једна… Као никад прије
Небо затрепта и над врхом плану
Пун крвав мјесец… И са страна свије’
Са грмљем болно јекну голет горња;
И кô срце једно гдје јад љуто бије
Жалосно звоно зацикта са торња
Објавио Миладин Петровић
Родио се Спас!
Ви, који сте посред таме
Сваке ноћи, сваког данка,
Па лијете сузе саме
У невољи без престанка;
Ви, над којим’ пак’о гори
И пусају муње јада:
Подигните чело гори –
Пропјевајте пјесму нада,
Нек’ захори глас:
„Родио се Бог и Спас!“
Родила се зв’језда она,
Што ће нове вјере дати
А с бож’јега сјајног трона
Благослов је вјечни прати;
Родио се живот нови
Да животом живот даде,
Па дух, што незнањем плови,
Да истини дић’ се знаде.
Појте један глас:
„Родио се Бог и Спас!“
Подигните чело гори
И пред зв’јездом сјајна лика
Нек’ се јасна пјесма хори
Ускрснулих мученика.
Не плачите, ваше сузе
Благи сјај ће убрисати,
Свјетлост, коју тама узе,
Божја ће вам милост дати!
Појмо један глас:
„Родио се Бог и Спас!“
Објавио Миладин Петровић
Песма библијска
Оче, што ниси и мени дао
С песмама ведре дане,
Слатке и пуне плодова као
Лепе паома гране?
Где је и за ме башта и једно врело
Под стаблом пуним цвета?
Зар и ја нисам твој лик и твоје дело,
Царе и краљу света?
Овде, на путу, сама оставио си мене,
Где само гробова плоче
И смрти сене
Ја сада гледам, Оче.
Но ево златни зраци кандила падају на ме –
Ја чујем глас харфе твоје:
Све лепе душе, под крстом када стоје,
Постају Богом и саме…
Вапијеш! Ти би помоћи моје хтео?
А зар ти снага више није
Од беда свије’ –
Не осећаш ли да мога срца си део?
Путниче, ступај и вољно на леђи терет ови
Понеси на врх Голготе,
И као вечерње сунце зарони у живот нови
И у сјај вечне лепоте…
Објавио Миладин Петровић
Ми знамо судбу
Ми знамо судбу и све што нас чека,
Но страх нам неће заледити груди!
Волови јарам трпе, а не људи —
Бог је слободу дао за човјека.
Снага је наша планинска ријека,
Њу неће нигда уставити нико!
Народ је ови умирати свикo —
У својој смрти да нађе лијека.
Ми пут свој знамо, пут Богочовјека,
И силни, као планинска ријека,
Сви ћемо поћи преко оштра кама!
Све тако даље, тамо до Голготе,
И кад нам мушке узмете животе,
Гробови наши бориће се с вама!
Објавио Миладин Петровић
Бадње вече
Вечери света, хоћу ли те и ја
Славити пјесмом радости и среће?
У моме оку, ево, суза сија,
И моје ране постају све веће.
Твој златни поход и убогу годи,
И види Бога у часима овим;
Нада мном само мрак студени броди,
И душу бије немирима новим.
У пустој соби сам, кô сјенка бона,
У себи слушам звук погребних звона
И стискам срце јадно и кукавно.
Вечери света, дођи! Тихо, тише!
Јер овдје нико не чека те више –
Сви моји мили заспали су давно.
Објавио Миладин Петровић
Моја молитва
Будите свети!… Христову распећу
Ступајте смјерно на лицу са маском!
Славите оца са безбожном ласком,
Али ја с вама молити се нећу!
Молитва моја празан говор није,
Ни лажна кротост што пред крстом клечи;
Молитва моја није број ријечи,
Но освештени огањ што ме грије.
Кад у дну поља јутро ме затече,
Па чујем топло појање са грана,
И гледам како, преко родних страна,
Ријека покрај златних жита тече;
Ил’ када тихо по брдима плавим
Вечери миле блага црвен плане,
Ја у те часе, знам, Господа славим!
Примиш ли у дом онога што грца
У сињем јаду под студеним небом,
И утјешим га са сољу и хљебом,
И огријем му ране ватром срца;
У светом чувству када силно горим,
Па руке ширим да загрлим свијет,
Све људе, земљу, сваки грм и цвијет,
У ове часе, ја знам, с Богом зборим…
Будите свети!… Христову распећу
Ступајте смјерно на лицу са маском!
Славите оца са безбожном ласком,
Али ја с вама молити се нећу!
Молитва моја празан говор није,
Ни лажна кротост што пред крстом клечи;
Молитва моја није број ријечи,
Но освештени огањ што ме грије.
Објавио Миладин Петровић
Молитва
Велики Боже Истине и Правде
Који ме диже из гнуснога кала
У крви огањ у руци мач даде
И рече: „Пркоси вихорима зала!“
Боже који си у простор бескрајни
Дао ми свијет који не зна нико
У душу моју унио луч сјајни
И на болове ме и страдања свик’о…
Дај ми у срцу кап твоје милости
И стишај буру подивљале ћуди:
Да могу праштат гоњења и злости
И цио свијет пригрлит на груди…
Објавио Миладин Петровић
Бог се смиловао
Тиха ноћ је, звијезде трепте,
Међу њима мјесец сјајни;
На све стране прољетнога
Шири с’ цв’јећа мирис бајни.
Сва природа стишала се,
Свака душа мирно спава,
Само тамо једну собу
жижак слаби освјетљава.
У собици тужна мајка
Покрај своје шћерке клечи,
Бога моли да с’ смилује,
Да јој шћерку излијечи.
Бог милостив смилова се,
Па подиже шћерку бону.
Од радости веље мајка
На земљицу доли клону.
А више ње шћерка стаде,
Пољупцима мајку осу; –
И зорици било драго,
Па на прозор зрачак просу.
Алекса Шантић (Мостар, 27. мај 1868. — 2. фебруар 1924, Мостар), један од највећих српских и босанскохерцеговачких песника. Отац му је умро док је био мали, тако да је већи део младости провео у породици стрица. Имао је два брата и једну сестру. Пошто је живео у трговачкој породици, укућани нису имали довољно разумевања за његов таленат. Завршио је трговачку школу у Трсту и Љубљани и потом се вратио у Мостар.
Из Трста се – пише Ћоровић – вратио у Мостар 1883. и ту затекао „необично мртвило“, које је било последица „недавног угушеног херцеговачког устанка против Аустрије“. Био је „прво време прилично повучен“, водио књиге у очевој трговини и читао „листове и књиге до којих је могао у Мостару доћи“. Неколико година касније започео је свој књижевни и друштвени рад.
Највећа дела стварао је на крају 19. и почетком 20. века. Узори су му били српски писци Војислав Илић и Јован Јовановић Змај, а од страних је највише поштовао Хајнриха Хајнеа. Његове песме пуне су емоционалног бола, родољубља, љубавне чежње и пркоса за национално и социјално угрожен српски народ.
1887. постао је сарадник „Голуба“, затим „Босанске виле“, „Нове Зете“, „Јавора“, „Отаџбине.“ Он је 1888. био оснвач и председник Српског певачког друштва „Гусле“ – које узима за програм не само неговање песме него и развијање националне свести. Затим је изабран за првог потпредседника мостарског пододбора „Просвете“.1896., кад је покренута „Зора“, био је један од њених првих уредника.
1902. отишао је у Женеву, али је тамо једва „издржао три недеље; у наивној песми „Ја не могу овде“ он је простосрдачно завапио како не може да поднесе туђину“. 1907. Мостар га је изабрао „као једног од своја четири представника“ за прву скупштину Народне организације. 1908. је „почео да озбиљно побољевати, најпре од камена у бубрезима, а после, иза Светског рата, од тобопарализе.“ „За време анексионе кризе био је, са Светозаром Ћоровићем и Николом Кашиковићем, пребегао у Италију и ставио се на расположење српској влади, као што ће то поновити и 1912. год., на почетку Балканског рата“
У току Првог светског рата затворен је као талац и „у два пута понављаној парници“ оптуживан због својих песама. По сврешеном рату изабран је у Мостару за члана Српског одбора.
За његова живота критика је истакла два „основна и јака“ осећања у његовој поезији.
Прво осећање је „жарка љубав према своме народу“.
Од почетка то осећање јавља се, углавном, у три вида: као понос јуначком прошлоћу, као протест против мучне сасдашњости и као вера у бољу будућност до које ће се доћи кроз борбу и победу која ће представљати васкрснулу прошлост.
Протест против мучне садашњости, као један од видова у којима се изражава родољубиво осећање, налази се често у Шантићевим песмама. Једна од њих је указивање на тешку народну беду проузроковану непријатељским пљачкањем – као, на пример, у песми „О, класије моје“ из 1910. године:
Сву муку твоју, напор црна роба
појешће силни при гозби и пиру,
а теби само, ко псу у синџиру,
бациће мрве… О, срам и грдоба!“
Други исказ протеста је оптуживање „обешћашћеног и кукавног доба“. То оптуживање одмерено је према јуначкој прошлости и према захтевима будућности која је такође одређена јуначком прошлошћу. То је оно исто расположење у којем је Ђура Јакшић зажелео нож да њиме „прожеже мајку паклених синова, што црвиће рађа, орловиће дави“ и у којем је узвикивао „Ил’падај, мајко света и људи, ил’ рађај људе и рађај век“. То је оно исто расположење у којем је Домановић писао своје уништавајуће сатире.
У таквом расположењу Шантић је био, на пример, 1908. године, када је написао песму која почиње стихом „Обешћашћено и кукавно доба“.
Током живота је објавио огроман број песама, а од дела се издвајају: „Хасанагиница“, „На старим огњиштима“, „Анђелија“, „Немања“ и „Под маглом“. Најпознатије његове песме су: „Емина“ (1903), „Не вјеруј“ (1905), „Остајте овдје“ (1896), „Претпразничко вече“ (1910), „Што те нема?“ (1897), „Вече на шкољу“ (1904), „О класје моје“ (1910), „Моја отаџбина“ (1908).
Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1914.
Познати песник умро је у Мостару 2. фебруарa 1924. од туберколозе.