Човек све издржи и живи назор
Аутор: Лидија Глишић, Број 920, Рубрика Поводи
Ове речи изрекла је Нада Рачић из села Мало Блашко (Лакташи), мајка која је у истом дану 21. септембра 1991. године, изгубила оба сина, Мирослава (21) и Драгана (22), који је погинуо спасавајући брата. Након само шест дана од облачења униформе, у време првог званично проглашеног примирја које никада није поштовано, покосили су их снајперски хици.
Тешко је о размерама трагедије говорити сабирајући жртве, а још теже говорити речима најближих који су их неповратно изгубили. Нажалост, остале су само њихове приче које као сведочанства полако бледе у новинским чланцима и на страницама ретких књига. Државне институције, пословично незаинтересоване за ову тематику, не предузимају ништа по питању озбиљног и систематичног утврђивања броја страдалих Срба у последњем рату.
Ништа ново: нисмо установили ни број жртава током Другог светског рата, ни број страдалих у Јасеновцу, и тако, одричући се мртвих, оставили терет живима.
Центар за истраживање ратних злочина над српским народом једна је од малобројних организација које се тиме баве, наравно чинећи то волонтерски и уз тешке материјалне проблеме, опет без подршке и државе Србије и Републике Српске. Тако, по ко зна који пут, иза пројеката од историјске и животне важности за овај народ, стоје појединци решени да утврде истину, осећајући то као своју обавезу и дуг. Држава, изгледа, никоме ништа не дугује, најмање онима који су за њу погинули.
„Ми немамо другог захтева осим истине, и ми немамо другог ослобођења осим истине, а ово што ми радимо само је у функцији истине. Нажалост, много организација и појединаца око нас у овој земљи само су делови организоване кампање да се туђи интереси остваре на нашу штету, кампање која прави слику о Србима какви никад нису били, а која даје оправдање да се са српским народом ради шта коме падне на памет“, каже Љубиша Ристић, сарадник Центра.
Што мене Бог не узме
Речи су Божане Делић, из Црквина, изнад Витковића у општини Горажде која је, кад је рат почео имала седморо деце. Данас су живе само Милка и Гина.
Кућу Божане и Влада Делића напале су најближе комшије из Калца, Витковића, Зупчића, Кочара, Амовића и Оглечева, неколико дана након Ђурђевдана. У поверењу које су имали у своје комшије, и њиховом уверавању да им се ништа неће догодити, можда лежи узрок трагедија ове и многих других породица страдалих у БиХ. У Црквинама је било 11 српских кућа чији су домаћини бранили своје породице 2-3 сата, а онда су се предали. Муслимани су похватали све оне Србе који су остали живи у селу – десет мушкараца и четири жене.
„Заробљени су и моји синови Нико (1943), Јово (1947), Новица (1939) и Радивоје (1952), кћерка Анђа (1933), затим мој унук Данило (1960), зет Милутин Пејовић (1937), муж моје ћерке Милке, зет Перо Шекарић (1929), муж моје Анђе, мој братић Угљеша Жмугић (1937), његов син Никола (1963) и зет Љубо Матовић (1934). Осим мене и моје кћерке Анђе, муслимани су ухватили моје снаје Анђу и Стану.
Сви Срби су из Црквине спроведени у село Калац и предати локалном команданту Муји Пештеку. Након мучења, батина и понижавања, сви су спроведени у вишу команду у Мравињац изнад Витковића.
„Е, ту нас жене раздвојише и вратише у село, а мушкарце оставише. Тада сам посљедни пут видела своје синове.
Муслимани су долазили сваки дан у кућу. Не могу ни да причам шта су све радили. Иживљавали се онако како ни најгора животиња не би. Нека им је на образ. Батине су биле најлакше. Најтеже је било када почну да се иживљавају, да нам наређују да се скидамо… Не могу ни да причам о томе.“
Божанину кћер Анђу су посебно малтретирали. После свакодневних понижења, Анђа се обесила у ноћи 13. августа, испред штале, где је и сахрањена.
Божана је са осталим старицама спроведена до села Шашићи, а крајем 1994. у Вишеград.
По речима муслимана, син Радивоје страдао је већ првог дана и покопан је заједно са Пером Шекарићем, који је умро од силних батина.
„Крадомице сам им једне ноћи отишла на гроб. Нисам им смјела ту запалити свећу, али сам је палила на гробу ћерке Анђе“.
Осморица осталих мушкараца, међу којима и остала три Божанина сина, пребачени су у Горажде и о њиховој се судбини ништа не зна.
„Што мене више држи, што мене Бог не узима, да што прије одем код мојих синова, да их мајка бар тамо, на оном свијету, загрли и види, да заувијек будем с њима и да их се нагледам. А нема ни пусте смрти. Ни она ме неће…“
И не уведи ме у искушење
„Кад крене спирала зла, тешко је остати нормалан, ја само покушавам да замислим како се осећа човек када се нађе у том колу.
Срби су 1992. год. били неприпремљени за рат. Пре стварања тзв. Заштићене зоне Сребреница, сва српска села у околини су спаљена, сва до једног. Сви су Срби етнички почишћени, а све што је затечено, поубијано је. Највеће страдање у том крају догодило се 1992., што говори да је друга страна била спремна за рат.
Сребреница, наиме, никада није била заштићена зона, демилитаризована, већ енклава из које су муслиманске диверзантске јединице упадале у српска села. Међународна заједница никада није ни имала жељу да се та зона заштити.
Српска војска је 1995. године решила да се реши тих зликоваца, не говорим о народу већ о војсци Насера Орића. О његовим злочинима сведочи и муслиманска и хрватска штампа, пишући о томе да је Орић био одговоран и за 19 атентата над својим политичким противницима у Сребреници, о муслиманским девојкама које су силоване од својих и које су бежале на српску страну, и о многим другим примерима.
Муслиманске жене и децу из Сребренице Војска РС је збринула и послала аутобусима на муслиманску територију. Камо среће да се тако понашала и друга страна, и камо среће да су жене и старци, које су поклани и спаљени у својим кућама у српском селу Кравице, били пребачени на српску територију.
Када је 28. дивизија армије БиХ кренула у пробој, мало је познато да је, и са становишта Хашког тужилаштва и генерала који је у име тог суда вештачио, ова колона све време, од Сребренице до Тузле, сматрана легитимним војним циљем. А пре поласка у пробој, по војним правилима, унапред се отпише око 40 одсто људства“, каже Љубиша Ристић.
Вечна сумња
И данас, у хрпи докумената, фотографија ексхумираних лешева, сведочанстава преживелих, у том паклу, многи траже своје најмилије. Нажалост, могу их препознати само по деловима одеће, неком личном предмету који су носили уз себе у тренутку смрти.
У подручју урбаног дела Зенице, из породичне куће Јовановића, 2. октобра 1993. године, изведени су Томислав (1945), његова жена Зора (1952), ћерка Вања (1974), син Владимир (1973) и синовац Љубомир (1973), кога је Томислављев брат Душан послао у Зеницу рачунајући да ће ту бити сигурнији. Нико не зна куда су одведени. У пролеће 1994. чобани су пронашли делове тела у поодмаклом стадијуму распадања, неке су делове разнеле животиње, али муслиманске власти нису дозоволиле да се изврши анализа, и тела су ту остала до 1997. године.
Увек остаје бојазан да се не погреши, да се на основу то мало земних остатака не сахрани неко други, неко кога тражи неки други отац, неко кога оплакује нека друга мајка.
„Бојим се да не погријешим. Не дај Боже да сахраним неког кога тражи породица. Да палим свијећу, а да сумњам да сам сахранио Томислава, Зорку, Вању, Владимира и Љубомира“, каже Душан Јовановић.
Центар за истраживање злочина над српским народом податке сакупља од сарадника са терена из Републике Српске. Подаци су потпуно поуздани јер о свакој жртви постоји досије са личним подацима, изјаве сведока, као и имена одговорних за злочин. До сада се није десило да Центар објави нетачан податак.
„Колико је тешко скупити ове податке, још их је теже пласирати у медијима. Ми податке размењујемо са другим организацијама, пре свега у РС, достављамо их и државним органима, али то још увек није форма каква би морала да буде, обједињена и са снагом координисаног дејства у одређеном правцу“, каже Ристић.
На Ивањдан је промовисана и књига „Злочини над Србима“ у БиХ 1992-1995.“ Миливоја Иванишевића, у издању „Чигоја штампе“. Књига садржи прецизне податке о масовним злочинима над Србима на подручју БиХ, у којима је истовремено страдало више од двоје људи. Осим података о жртвама, књигом су обухваћена и имена сведока и оних коју су одговорни за конкретан злочин.
Ипак, овом књигом обухваћен је само мали број српских жртава и података о њиховом страдању, онолико колико је о њима могао да сазна аутор и његови сарадници. Остале српске жртве остаће у срцима најближих, далеко од очију јавности за коју оно што се не зна, то и не постоји.
*Сведочанства су преузета из документације Центра за истраживање злочина над српским народом