Као оснивач задужбине Владете Јеротића, „Ars libri” je објавио његова дела у 44 тома
Кад у разговору поменете име проф. др Владете Јеротића, већина пожели да га лично упозна јер, после његових многих прочитаних књига и јавних предавања, осећа да се иза сваке његове речи крије сигурност у оно што зна и благост у саопштавању својих многобројних знања. Имали смо ми још два-три велика говорника који су могли да напуне Велику салу Коларца, али нико од њих као Владета Јеротић није придавао толики значај начину и тону изговореног, један готово светачки приступ речи, као да се плаши да је не повреди. Својеврсна енергија и благост с којом он изговара оно што предаје носи у себи енергију која исијава данас тако потребну а изгубљену сигурност и слушаоцима враћа изгубљено самопоуздање, било да је реч о старијима или млађима. Први у његовим предавањима налазе потврду својих давнашњих питања о смислу живота, а млади се пуне новом енергијом која им помаже да се снађу у данашњем испражњеном свету, у којем Бог одавно не постоји, а нисмо сигурни ни да је човек боље судбине.
Без обзира на године, Јеротић са својим издавачима из „Ars libri”, Иреном и Ненадом Арсићем, неуморно крстари Србијом нештедимице ширећи оно што је научио и интуитивно спознао. То је био један од разлога што је издавач пре годину и по дана, на Видовдан, 28. јуна 2007, одлучио да после више објављених дела оснује и његову задужбину, којој могу сви приступити и помоћи у ширењу његових идеја. Један од циљева Задужбине јесте расписивање конкурса из области пастирске психологије и додељивање Светосавске награде. За жаљење је што до сада о њеном оснивању нити о њеним циљевима ништа није писано, а први од њих је објављивање сабраних дела Јеротића.
Тако је у првом колу, под заједничким насловом „Религија”, објављено шеснаест дела, у другом девет дела из области медицине, у трећем такође девет књижевних дела, а у завршном, четвртом, десет књига, од којих су две потпуно нове. Кад се све то сабере, то су укупно 44 књиге, што ни издалека није све, јер аутор припрема нова дела у којима ће са истом енергијом благе речи своје слушаоце и читаоце водити путем, на који је он давно крочио, путем у којем се, у најбољем значењу, преплићу један облик колективне терапије са иницијацијом у духовне светове који су нераздвојни део његове личности. Ако се само летимично погледа оно што је досад објављено, добар читалац може лако да закључи да Јеротић покушава оно што је у другој половини прошлог века, а нарочито у новом виртуелном свету с вештачким људима, готово сасвим нестало – да поврати хуманост и веру, а с њима и онога који их ствара, звао се Он први покретач, космичка правда или Бог.
Аутор тако разноликих интересовања и дубоких увида у људску природу најпре је био један од наших најбољих лекара психотерапеута који је једно време, као млад неуропсихијатар, провео у Јунговом институту у Цириху. Јунговски прилаз пацијенту и свему ономе чиме се бавио темељ је његове успешне и теоријске и практичне делатности.
С обзиром на то да је Јунг био већи пантеиста него верник, за многе Јеротићеве поштоваоце представља загонетку чињеница да се после успешног бављења Јунговом аналитичком психологијом сасвим посветио религији, као предавач пастирске психологије на Теолошком факултету у Београду. И кад га питате – како се после психијатрије потпуно предао религији, једноставно ће вам одговорити да је већ са 17 година био религиозан. А то у друштву у којем је живео и радио с пацијентима није била пожељна улазница. Можда зато, иако је то својим делима и праксом заслуживао, никад није био професор на Медицинском факултету, већ је то постао на Теолошком тек пошто је завршио свој радни век у Клиничком центру „Драгиша Мишовић” у Београду.
Ако се пажљиво погледају његова дела одговор ће се наћи, пре свега, у књизи „Хришћанство и психолошки проблеми човека” (прво коло), а у четвртом колу одговор на питања која муче савременог човека, а не налази их ни у себи ни у својој околини, многима ће понудити дело „Јунг између Истока и Запада (додатак религији)”. У завршном колу су и два нова дела „Психолошка тумачења Вукових пословица” и „Узгредна размишљања”.
Као што је проф. Јеротић у своје три књиге „Дарови наших рођака” најпре понудио своје виђење наше националне и верске прошлости, а потом га поткрепио својим психолошким огледима о Вуку, Доситеју, Лази Костићу, Момчилу Настасијевићу, Миодрагу Павловићу, Његошу, Исидори Секулић (чак три огледа) и другима, тако и његови давнашњи и данашњи читаоци доживљавају његово дело као особени дар.
Милка Лучић