Jeдно свједочанство код Бањалуке на Васкрс 1942. године Разбијањем Краљевине Југославије априла 1941. године наступио је један од најтежих периода у историји српског народа. Масовним убиствима и прогонима нарочито су били изложени Срби на територији која је доспјела у састав Независне Државе Хрватске. Непосредно по проглашењу “ускрснућа хрватске државе“, хрват-ски фашисти приступили су рјешавању “српског питања“, које је, према њиховој замисли, требало спровести тако да једна трећина Срба буде побијена, једна тре-ћина протјерана, а једна трећина преведена на римокатолицизам и претворена у Хрвате.
Један од најактивнијих усташких прегалаца у том злочиначком подухвату био је бањалучки “стожерник“ Виктор Гутић, који је 26. маја 1941. у Бањалуци најавио да ће “сви непожељни елементи бити брзо истријебљени и да ни трага од њих неће остати“.1 По његовом наређењу, усташе су почетком маја 1941. убили бањалучког владику Платона и још 59 виђенијих Срба, а у јулу су из града протјерани скоро сви Срби.2 Усташе су августа 1941. срушили Саборни храм Свете Тројице у Бања-луци, који су њемачке бомбе тешко оштетиле приликом бомбардовања града апри-ла 1941.3 Иначе, у Бањалучкој епархији је током Другог свјетског рата порушено, запаљено, демолирано, оскрнављено или опљачкано око 100 храмова Српске пра-вославне цркве.4
У циљу затирања српског имена, хрватске власти су у Бањалуци и Крајини строго примјењивале одлуку да се не употребљавају изрази српско-православна црква и српско-православна вјера, већ искључиво изрази грко-источна црква и грко-источна вјера. Осим тога, била је забрањена и употреба ћирилице.5 Римокато-личка црква била је директно одговорна за истребљивање Срба у Независној Држа-
Зборник друштвено-хуманистичких наука, год. V, бр. 7/8, Бањалука 2005, стр. 397–402. 1 Марко Аурелио Ривели, Надбискуп геноцида, Никшић 1999, стр. 55. 2 Страхиња Курдулија, Атлас усташког геноцида над Србима 1941–1945, Београд 1993, стр. 35. 3 Драган Давидовић, Саборна црква у Бањалуци 1925–1941, Бањалука 1991, стр. 38. 4 Мирко Марић, Страдање Српске православне цркве и њених вјерника на подручју Бањалучке епархије у XX вијеку, Српска православна Епархија бањалучка 1900–2000: шематизам, Бањалука 2000, стр. 85–88. 5 Сима Симић, Прекрштавање Срба за време Другог светског рата, Титоград 1958, стр. 78.
ви Хрватској. Римокатолички свештеници подстицали су своје вјернике на убијање Срба, а ниједан римокатолички свештеник за вријеме рата (1941–1945) није јавно протествовао против злочина над српским народом.6 Римокатолички свештеници били су врло приљежни у превођењу православних Срба на римокатолицизам, а са-мо у Бањалуци покатоличено је око 1.500 Срба.7
Најтежи злочин на подручју Бањалуке усташе су извршили 7. фебруара 1942. године, кад су предвођени Мирославом Томиславом Филиповићем–Мајсторовићем “фра Сотоном“, на подручју рудника Раковац и села: Дракулић, Мотике и Шарго-вац, користећи искључиво хладно оружје, убили око 2.300 Срба, не штедећи ни жене, нити дјецу.8 Иначе, на подручју Бањалучког среза била су укупно 23 страти-шта на којима су вршени погроми Срба.9 Једно од њих било је село Бијели Поток. Своје свједочанство о покољу Срба у Бијелом Потоку оставио је Миленко Ми-линковић 29. априла 2004. године у просторијама Филозофског факултета у Бањалуци. Миленко Милинковић имао је срећу да као осмогодишњи дјечак прежи-ви усташку експедицију. Ово је његово потресно свједочанство: “Рођен сам 21. јула 1934. године у Бијелом Потоку. Моји родитељи су имали десеторо дјеце, пет синова и пет кћери. Са комшијама Хрватима из Дебељака живјели смо у миру и слози. Међутим, кад је пала Краљевина Југославија 1941. го-дине, наступило је тешко вријеме за нас Србе. Усташе су преузели власт и одмах подигли вјешала по бањалучким предграђима, те почели вјешати виђеније и бога-тије сељаке. Усташе су рушили и пљачкали православне богомоље, које су они зва-ли “врагомоље“.
Међутим, на Васкрс 1942. године, не сјећам се тачно који је датум био, али знам да су били у исти дан католички и православни Васкрс, усташе су направили акцију између Врбаса и Врбање. Срби у Бијелом Потоку су се надали да ће их за-штити комшије Хрвати. Међутим, међу усташама који су дошли у наше село, осим
6 Вељко Ђ. Ђурић, Голгота Српске православне цркве 1941–1945, Београд 1997, стр. 397. 7 Viktor Novak, Magnum Crimen: pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj, Beograd 1986², str. 719. 8 Гојо Ристе Дакина, Геноцид над Србима у Независној Држави Хрватској: буди католик или умри, Београд 1995, стр. 143–144. 9 Мићо Стојановић, Велико умирање: геноцид над Србима у 20. вијеку западно од Дрине, Бања-лука 1995, стр. 30.
оних из Бањалуке, Херцеговине и других крајева, било је и домаћих Хрвата. На срећу, тог дана нисмо се сви затекли у кући. Једна сестра је била удата и живјела је у Ребровцу, а њен муж је касније погинуо као партизан, а једна сестра је чувала стоку, па кад је чула и видјела усташе, оставила је стоку и склонила се на сигурно. Осим њих двије, у кући нису били ни мој отац, ни четворица браће. Они су се склонили у шуму, као и остали мушкарци из села. Нико од њих није био ни парти-зан, нити четник. Склонили су се јер су сматрали да би њих, као војне обвезнике, могли побити, а да нејач неће дирати, тј. да ће их заштити комшије Хрвати.
Тог кобног дана у кући нас је било једанаесторо. Осим мене, биле су моја мајка и три сестре, од којих је једна имала 18 година, а двије близанкиње су имале по 12 година, затим моје двије стрине и њихове двије кћери, које су имале 17 или 18 го-дина и жена мог брата од стрица са дјететом од годину и по дана. Усташе су дошли око 11 сати и сјећам се да су имали флоресцентно “U“ на шљемовима. Чим су дошли, све су нас истјерали из куће. Питали су нас гдје су мушкарци, па кад су чули да су у шуми, послали су моју дванаестогодишњу сестру да оде по њих. Међу-тим, она се вратила сама и рекла им да мушкарци не смију доћи. Чим је то рекла, један усташа је узео митраљез и почео пуцати по нама. У том тренутку, наступио је врисак и жене и дјеца су падали у загрљај једни другима. Ја сам почео трчати и послије десетак метара сам се срушио и изгубио свијест.
Тек у сумрак сам дошао свијести, јер сам чуо рику и звук звона крава које су се вратиле са испаше. Устао сам и видио да су сви око мене мртви, укључујући и моју мајку и сестре, па сам почео плакати. Мене метак није ни окрзнуо, а кад сам пао, усташе су вјероватно помислили да сам и ја мртав. Иако сам био у шоку, ушао сам у кућу, узео неку поњаву и сакрио се у курузану. Током ноћи, усташе су долазили са батеријама и претресали просторије у кући, да провјере да ли је неко преживио. Сутрадан, дошли су комшије Хрвати из Дебељака и узели себи нашу стоку. Два или три дана падала је киша, а тек онда су поново дошли Хрвати и покопали моје најмилије. У једну раку су их сахранили шесторо, а у другу четворо.
Тог дана у Бијелом Потоку је побијено 54 Срба. Највише је убијено Милинко-вића и Адамовића. Усташе су неке стријељали, а неке су заклали. Убијени људи су покопани на мјестима гдје су ликвидирани.
Кад су мој отац, браћа и остали мушкарци чули шта се десило, склонили су се са осталим преживјелима у Агино Село и Крмине. Неки од њих су се придружили партизанима Милоша Дујића, а неки, међу којима и мој брат, придружили су се четницима Мирка Џомбића. Ја сам се од недјеље, кад је покољ извршен, па до суботе, сакривао у курузани и штали. Јео сам кошпице од мисираче, које сам нашао на тавану, а са бунара сам донио литар воде. Тих дана сам живио у великом страху. Кад су у суботу Хрвати из Дебељака поново дошли у пљачку, пронашли су ме сакривеног у сијену. Најприје су ме испитивали, а онда је по мене дошао усташа из Дебељака Мирко Пранкић и свезаног ме одвео код породице Пајић, који су добили задатак да ме чувају до даљ-њег. Једна жена ме је окупала и оставила у соби код свог сина. Он се хтио играти са мном, али мени није било до игре. Код те породице сам остао два мјесеца и све ври-јеме боравка код њих једна дјевојчица ме је учила католичкој вјеронауци. Касније је по мене дошла моја сестра из Ребровца и код ње сам живио око два мјесеца. Четири мјесеца након покоља, у Бијели Поток су се вратили скоро сви прежи-вјели. Живјели смо биједно, јер су нам Хрвати опљачкали имање. До краја рата во-ђене су борбе између партизана и усташа, усташа и четника, четника и партизана. И четници и партизани су убијали Србе, уколико су били на оној другој страни. Иначе, Срби на том подручју који би се међусобно посвађали, клели су један дру-гог ријечима: “Дабогда отиш’о у Јасеновац!“. Ја сам по окончању рата продавао дрва, а затим сам отишао у Кутину, у Хрват-ску, гдје сам засновао породицу и гдје и данас живим.“
Први римокатолички свештеник који је јавно говорио о покољима Срба у Ба-њалуци и Крајини био је бањалучки бискуп аустријског поријекла Алфред Пихлер, који је у божићној посланици 1963. године, између осталог, рекао: “У овој земљи су у прошлом рату наша браћа православне вјере погинула зато што су православни. Они који су их убијали имали су у џепу католички крсни лист. Звали су се католи-ци. И ти кршћани убијали су друге људе, такође кршћане, зато што нису Хрвати и
католици. Ми болно признајемо ову страшну заблуду тих залуталих људи и моли-мо браћу православне вјере да нам опросте као што је Крист опростио свима“.10 Тек 2003. године у Бијелом Потоку подигнут је споменик жртвама усташког терора, на којем су осим грба Републике Српске и православног крста, исписана имена свих 54 Срба убијених на Васкрс 1942. Међу њима највише је Милинковића и Адамовића, а страдали су и Богојевићи, Костићи, Вујасиновићи, Ћурлићи и Брбо-јевићи. Међутим, да Срби нису сасвим рашчистили са неким навикама из прошло-сти, говори и натпис на споменику. Наиме, иако је сасвим јасно да су покољ из-вршили Хрвати, на споменику је написано да је подигнут као знак сјећања на жртве “фашистичког“ терора. Неупућени посматрач могао би помислити да су у покољу учествовали и Нијемци и Италијани, мада је истина да су злочин починили Хрвати, међу којима је било и комшија убијених Срба, са којима су до 1941. живјели у миру и слози.
Скочи на садржај
