Страдања Срба на Косову и Метохији у периоду 1981-1988.
Православље Број 935, Рубрика Косовски завет
Посвудно и посведневно страдање српског живља на Косову и у Метохији текло је тако четврт века, у глуши и ропцу, без права протеста и без одговора на судске жалбе, а последица тога била је непрекинута река исељавања под притиском. Међутим, с пролећа 1981. године десио се наједном догађај који је многима на Косову и ван њега, нарочито у Србији, отворио очи. Истина, и о томе се првих месеци није смело ни причати јавно, а камоли писати, све је заташкавано и скривано као „државна тајна“, мада је та тајна већ у читавом свету била јавна. Реч је о познатој арбанашкој сепаратистичкој агресији у марту и априлу 1981. године (која је замагљивана политичком терминологијом: „демонстрације“, „контрареволуција“ и слично). Од ове побуне 1981, која је новембра 1988. и фебруара-марта 1989. имала своју репризу, над косовско-метохијским Србима почео је јавно да се спроводи геноцид – биолошки, економски и културни. /…/
Први јавно учињени злочин арбанашке сепаратистичке агресије 1981. против свега српског на Косову и Метохији било је подметање пожара под велики конак манастира Пећке патријаршије, пред зору 16. марта, тј. у ноћи Недеље православља. У конаку је мирно спавало 30 монахиња, са још неколико гостију и 3 свештеномонаха. /…/ Сестре монахиње једва су успеле да спасу старог јероманаха Дионисија и старе рукописне књиге и нешто икона, а све остало у конаку, са капелом, патријарховим одајама, сестринским собама, радионицама и магацинима, изгорело је потпуно, јер ватрогасне службе из Пећи скоро да су саботирале гашење пожара (долазиле су празне цистерне), те је пожар утихнуо тек увече, кад је конак изгорео. После тога почеле су „политичке изјаве“: да је за пожар „крива електричиа инсталација“ (а струју су прекинули тек ватрогасци), па онда „димњак иа конаку“ итд, а у ствари скривало се свесно да је то било злодело, једно од првих у низу тада извршених саботажа, рушилачких напада и терористичких аката опште сепаратистичке побуне Арбанаса (почев од 11. марта 1981. у студентској мензи у Приштини, па даље 26. марта, и нарочито прва три дана априла, када су у скоро свим насељима и градовима на Косову букнуле сепаратистичке масе, у којима је било на десетине мртвих, а и неколико невиних Срба пало је као жртва разјарене руље). Циљ ове агресије био је одмах јасан: насилно отцепљење Косова од Србије и Југославије и припојење Албанији. /…/
После војног угушења ове арбанашке агресије, Србима на Косову било је још теже. Теже им је било затим и следећих година, колико због притисака, сада све отвореније дрских и агресивнијих, толико и због јасног сагледавања нехтења и неефикасности политичке власти Југославије да на Косову успостави пре свега истину, слободу и једнако право за све, а пре свега за потлачене Србе и остали неалбански живаљ./…/
У следећим годинама, после 1981, проваљиване су, пљачкане, скрнав-љене и нарушаване многе цркве и манастири, а посебно српска народно-црквена гробља. /…/ Нападнуте су безбројно и српске куће и имовина, као и људи, жене и деца.
Скрнављење српских цркава
Поменућемо овде провалу, скрнављење и оштећење фресака у историјској српској цркви Самодрежи на Косову (1981), па затим исто злодело у цркви у Доњем Неродимљу (1982), па у Штимљу (1983), па у Долцу код Клине (1984), па у Баковици и Косовској Каменици (1985), па у селу Перковцу и Бољетину и у Митровици (1986), па у манастиру Соколици (1986), па загађивање и скрнављење људским изметом улазних врата Саборне цркве у Призрену (седиште епископа), па напад на свештеника у цркви у самој Приштини (1987. и 88) и тако редом. Да то није само низ „ексцеса“ чињених од „неодговорних“ или ,,ненормалних“ лица арбанашке народности, како се, нажалост, често изјављује у званичним саопштењима органа власти на Косову, или чак у судским пресудама, него да је то део ширег добро смишљеног плана против Срба на Косову с циљем њиховог искорењивања и ликвидирања сваког историјског трага, може се видети из једног наизглед куриозитета, али врло карактеристичног за положај Срба на Косову ових година. Реч је, наиме, о свесном, државном, преџамљивању српских цркава и манастира на Косову, о чему ћемо навести само један документ.
У акту бр. 307, од 3. априла 1987, епископ призренски Павле пише Верској комисији САП Косова и наводи да је у селу Мушутишту код Суве Реке, скоро случајно открио да је у катастарским књигама једна црква уписана као „џамија“. Затим је исто то открио и за цркву у селу Дворане, па и за цркву у Сувој Реци, и даље редом: у селу Речане, селу Поповљаде и још неким селима истога краја. Исто то је открио и за пећки крај, где су у катастру као „џамије“ уписане цркве у селима Витомирици, Сиги и Гораждевцу. Као „џамија“ уписана је чак и црква манастира Свете Тројице код Мушутишта, а касније је откривено, и онда брзо исправљепо, да су као „џамије“ уписивани и други већи косовскометохијски српски манастири/…/
Српска православна гробља за ово време рушена су, скрнављена и разарана, некад чак и паљена или преоравана /…/
Заташкавање злочина
Међу злоделима и злочинима над српским живљем овога периода треба споменути и јавности већ познато мучко убиство младога Данила Милинчића пред његовом кућом у селу Самодрежи, 2. јуна 1982. године, када су четворица Арбанаса држала Данила, а албански емигрант Ферат Мујо пуцао му из пиштоља у срце, на очи мајке Данице која је својим телом покушала да заштити живот свог невиног сина.
Судбина убијеног Данила Милинчића и затим читаве његове породице само је симболичка појава за судбину читавог српског живља на Косову. Било је још и других убистава, за ових неколико последњих година, као што је убиство оца породице Шарића, у селу Меће код Ђаковице, убијеног од фамилије Краснићи (арбанашких католика, који му отимају имање), пред својом кућом, 3. јула 1983, после чега је настављено са прогоном његових синова и породице, с циљем да се иселе са свог имања и из Метохије. Године 1981, другог априла, по повратку са демонстрација у Приштини, арбанашка маса убила је Србина младића на излазу из Вучитрна, али је то убиство чувано као „државна тајна“ и није досад објављивано/…/ Младићу Славиши Томићу, студенту из Призрена насред улице зарио је нож у ребра Шукри Гаши и затим побегао (јуна 1988), а у српском селу Прекалу код Истока (од септембра 1988) жене и деца с пушкама чувају даноноћну стражу због насртаја арбанашких ага и бегова из дечанске општине, о чему је штампа опширно писала.
Ноћне страже држе Срби, сељаци и у многим другим српским селима по Косову и Метохији, због шиптарских насиља и зулума.
Ипак, изгледа да је од свих најкарактеристичнија за страдање косовских Срба у овим годинама нечувена у историји трагедија Ђорђа Мартиновића из Гњилана. Њега су тројица непознатих нападача, маскираних и са морфијумом, напали на његовој њиви 1. маја 1985. и злочначки га буквално набили на флашу (и то данцетом нагоре, јер су у грлић ставили дрво и угурали му у дебело црево). Прво саопштење власти из Гњилана било је да је над Мартиновићем извршен гнусан злочин насиља, што су касније потврдиле и многе комисије лекара специјалиста. Али, одмах затим је ступила у дејство политичка машинерија, у коју су умешани и виши функци-онери југословенских власти, те је она исконструисала друго саопштење, чак и „изјаву“ самог Мартиновића и „лекарски“ налаз „експерата“, да је реч о „самоповређивању“. Тим поводом неколико српских интелектуалаца и новинара писало је нашој и светској јавности протест, насловљен са „Истина набијена на колац“. Мартиновићев случај само је показатељ како је страдање српског народа на Косову, у југословенским званичним круговима, па тиме делом и у светској јавности, морално дискредитовано и искривљено приказано и тумачено. То је већ само по себи удвостручење тих страдања.
Било би немогуће овде побројати све небројене случајеве бруталног и животињског силовања српских жена, девојчица, старица и монахиња од обесних Арбанаса. Тих силовања је последњих десетак година бивало и бива све више и учесталије на трагичном Косову/…/ На општу жалост косовских Срба, у насиљима над недужним српским живљем неретко учествују и саме власти и сами органи безбедности са Косова.
Због свих ових насиља, чињених им од Арбанаса на Косову, српски народ се почео окупљати у 1988. години на протестне скупове, на Косову и по широј Србији, да би јавно дигао глас очаја због сопствене обесправљености, неслободе и безнађа. То је донекле охрабрило српски народ по Косову, поготово што су ти скупови праведног протеста и солидарности са невино прогањанима добили широку подршку у Србији и Црној Гори. Али, то је истовремено изазвало и већи антисрпски бес многих силеџија арбанашке националности на Косову који су, новембра 1988. и фебруара и марта 1989. године, кренули у масовне антисрпске агресивне покрсте, па и оружане нападе. Због тога је на Косову било заведено ванредно стање, дакле нешто слично као одмах после завршетка ИИ светског рата. Није ли то само доказ, ако ничега другога, а оно краха једне политике, једног система и режима комунистичке идеологије, која је мислила и радила на томе да на антисрпској политици о Косову и Метохији гради будућност Југославије и њених народа?
Ваљда ће ово најновије страдање Српског Косовског народа коначно отворити очи свима у овој земљи, ако нам је стало до заједничке будућности, а нарочито до будућности наше деце.
Из књиге Владике Атанасија (Јевтића) «Страдање Срба на Косову и Метохији од 1941. до 1990. г», Јединство, Приштина, 1990. г.