Једна од најстрашнијих пројава фарисејства је то када припадност православној вери постане извор гордења и преузношења над људима других вероисповести. Неретко су православни спремни да осуде све око себе као јеретике и грешнике, осуђене на вечне муке. Често се од таквих може чути: „Католици, лутерани, англиканци се неће спасити, само ћемо се ми спасити” У вези са тим споменућу речи Теофана Затворника: „Ја не знам хоће ли се спасти Католици или неће. Знам само да се ја ван Православне Цркве нећу спасити” То није схватање фарисеја, већ правог православног човека, који зна за себе, да за њега нема другог пута спасења осим оног, а остало је од Бога, да ће се сви пре спасити него он, зато што он себе сматра првим од грешника. Питање о спасењу или не спасењу може и треба да разматра сваки од нас само примењено на самог себе: хоћу ли се ја спасити или не? А спасење других оставимо Богу.
…
Фарисејство је страшно због тога што се труди да ограничи милост Божију, стављајући богу оквире, ван којих он не може спасити људе. Када су светог Филарета Московског запитали да ли сматра лутеранство за јерес, одговорио је: „Ја не кажем ни да је јерес, ни да није јерес, јер да би се одлучило да ли је то јерес или није, потребан је Васељенски Сабор”. А данашњи „борци за чистоту православља” се не двоуме да одговоре шта је јерес, а шта није. За ове „фарисеје”, од којих су многи у Цркви провели две или три године, али већ су осетили да све знају боље него Филатрет Московски или Теофан Затворник, сви су одговори јасни: они „знају” где је јерес, где није јерес, ко ће се спасити, ко се неће спасити, уверени су у то, да, ако се неко и спасе, онда ће они бити први.
Ето у чему је суштина страшне духовне појаве. Овде се више не говори о разлици у мишљењима или ставовима: хришћани имају права да се разликују у свом приступу у вези са многим питањима који нису скривени за расуђивање у Цркви. Овде је реч о најопаснијем духовном стању,које се на светоозтачком језику може назвати „прелест”. Фарисејство – то је „прелест”, самообманам самопреузношење, духовно слепило. Оно је противно покајању, смирењу и самоосуђивању, који су својствени царинику.
Православље је неспојиво с злобним, понижавајућим односом према другим људима, чак и према јеретицима, чак и према непријатељима истине, чак и према атеистима. И нека нико од оних који се понашају на сличан начин не мисли да је православан. Заиста православни човек – то је онај ко као цариник, улазећи у храм Божији, не сме да подигне очи на небо, зато што схвата, да ако на земљи постоји и један грешни човек, то је – он сам…
из:
еп. Иларион (Алфејев)
беседа на недељу митара и фарисеја