Архимандрит Георгије Капсанис

О СЈЕДИЊЕЊУ ПРАВОСЛАВНЕ И РИМОКАТОЛИЧКЕ ЦРКВЕ КОЈЕ ПРИПРЕМА ВАТИКАНПројава пријатељског расположења неких кругова унутар Православне Цркве према римском папи изазивало би мању забринутост код већег броја неравнодушних православних људи, ако би биле приметне некакве измене у политици Ватикана. Међутим унија се све више надвија, првенство и непогрешивост папе декларишу се по сваком поводу, а ватиканска дипломатија чини свемогуће да би помогла обједињење са православнима на основу одлука Флорентинског и Другог ватиканског концила, који су позивали православну браћу „шизматике“ – да се врате у окриље „истинске“ папске Цркве.Папизам, који узима у обзир не само одлуке Седам Васељенских Сабора већ, пре свега, повезан је са одлукама четрнаест сопствених „васељенских“ сабора, не може да тражи други пут за сједињење са православнима, осим њиховог „враћања“. Тако, у одлукама Другог ватиканског концила. Без обзира на неке незначајне кораке Ватикана према православнима, догмати о папином првенству (примату) и непогрешивости, не ограничавају се и не утишавају, већ напротив, придаје им се већи значај у односу на одлуке Првог ватиканског концила.“Други ватикански концил није престао да придаје велики ауторитет папином положају, при чему иде до тог степена, да су неки његови усхићени поштоваоци на Сабору почели сматрати, да Глава Цркве већ није Христос, већ Петар, а кроз њега и папа“[1] Што се тиче промене погледа римокатоличке цркве, треба имати у виду да „реч иде о промени спољашње политике и друштвеног вида римске цркве, а не о унутрашњој реформи њеног вероучења“.[2]

Саме римске папе с времена на време потврђују бескомпромисну одлучност папизма да одбрани своје догмате. Тако папа Павле VI у својој првој посланици након изабирања „Ecclesi amsuam“ (од 6 августа 1965 г.)“ изјавио је: „Греше они, који мисле да ми одбацујемо своје привилегије, које нам је дао апостол Петар“.[3] И папа Јован Павле II у посланици „Lumen Orientalis“ (од 25 марта 1995 г.) потврђује то исто: „Свака дискусија о могућности обједињења Цркава претпоставља беспоговорно признавање папиног првенства, које је установљено од сране Бога, као „вечног“ видљивог начела и основе јединства“.[4] Тако да је тешко гајити илузије о могућности достизања договора између римокатоличке и Православне Цркве на основу њеног модернисања, већ само на основу Апостолске Вере, оне вере, коју је до данас сачувала Православна Црква.

Свако, ко пажљиво проучава стадијуме који су прошли односи православних и римокатолика, примећује да Ватикан има план, који ће се постепено остваривати, док се не догоди „уједињење“. О плану Ватикана да оствари уједињење православних и католика професор Јован Кармирис је писао „Папа Павле VI и њему блиски католички богослови, су израдили одлично осмишљен, широки програм римоцентричног екуменизма, блиског латинској еклисиологији“.[5]

Митрополит перистерионски Хризостом појашњава, о каквој врсти уједињења се говори: „Браћа католици директно или индиректно дају да се схвати да Православна Црква може да се обједини са римокатоличком посредством консолидације, а слично и паралелним процесима који постоје између ње и унијата.“[6] Познати грчки богослов. о. Јован Романидис говорио је поверљивом разговору са католичким бискупом, који му је говорио о плану Ватикана, у сагласности са којим обједињење Цркве не долази са врха (то јест не кроз епископе, богослове и дијалог између њих) већ одоздо – посредством такозваног народног екуменизма.

За остварење римоцентричног плана већ су предузети следећи кораци.

1. Скидање анатема из 1054. године, али не и одбацивање спорних догматских позиција.

2. Размена посета црквене јерархије и дарови у виду Светих Моштију и Икона које је Ватикан донео. На тај начин, ствара се утисак, да је Ватикан пријатељски расположен према Православљу.

3. Отпочињање богословског дијалога. Његов циљ је – узајамно признавање Тајни, свештенства и апостолског прејемства, и као коначно, признавање Цркви као „сестара“.

4. Без обзира на прекид међуцрквеног дијалога, у вези са унијатским проблемом (Балтимор, 2000 године) он је био обновљен без решавања проблема Уније. (Штавише, унијати су учествовали у дијалогу са православнима као пуноправни учесници процеса преговарања). Очигледно је, да иако се унија као метод уједињења на речима и осуђује, у стварности се она користи од католика као јединствени пут ка јединству (у сагласности са одлукама Другог ватиканског концила).

Садашњи папа, Бенедикт XVI, у посланици унијатском архиепископу Украјине, Љубомиру Хузару, поздравио је борбу унијата да очувају свој идентитет и независност: „У грко-католичкој цркви, која се налази у пуном општењу са наследником апостола Петра, постоји двоструки задатак, који се састоји у очувању источне традиције у оквирима католичке цркве и помагању зближавању две традиције, сведочећи да оне нису само блиске, већ и састављају дубоко јединство у својој различитости“.[7] У Ефесу, тај исти папа је поново иступио у подршку Уније, „која је по његовом мишљењу најбољи пут ка јединству Цркве“.[8]

Чињеница да је папизам основао унијатске „цркве“ на канонској територији свих древних цркава Истока, сведочи о очувању курса према Унији, као средству и стандарду „обједињења“ и враћања Православних и других исповедања Истока у окриље Рима.

5. Израда, демонстрација и подршка нових теорија, у сагласности са којима се догмати о Filioque, папином примату и непогрешивости, од стране римокатолика тумаче на тај начин, да постају „прихватљиви“ за православне.[9] Пре око 40 година учествовао сам на скупу православних богослова Атине. На тај скуп био је позван и познати клирик римокатоличке цркве, Пјер Дибре. Тада нам је рекао: „Ми формулишемо догмат о првенству папе, на тај начин, да би га ви примили“. Приметио сам да значај има не формулација, већ суштина. Ми никада нећемо прихватити догмат о првенству у том смислу, како га подразумева римски папа.

6. Одржавање православно-католичких богословских конференција, које тобож, промовишу православну духовност и које усађују идеје стремљења ка јединству, без обзира на све догматске разлике.

До сада, већина православних богослова је полазила из чињенице да између Православне и римокатоличке цркве постоје одређене догматске противречности без чијег решавања не може бити никаквог уједињења. Сада и неки православни су почели да говоре о томе, да имамо једну веру, једно предање и да постоје одређени предуслови под којима би могли признати папино првенство.

Овде би желели, пре свега, да нагласимо: Православна Црква никада није признавала, да је након раскола, код православних и римокатолика остала једна вера и једно предање. О томе сведоче велики јерарси и богоносни Оци. Као што су Свети Григорије Палама, Свети Марко Ефески, Свети Мелетије Пигас, Преподобни Никодим Светогорац, Свети Нектарије Егински, Доситеј Јерусалимски и многи, многи други. О томе сведоче и саБорне одлуке православних патријарха из 1848., 1868 и 1895. године. Па и прости православни народ, без обзира на тешкоће турске владавине и систематску латинску пропаганду, а такође и притисак с времена на време од стране Уније, нису мењали своју Веру, већ су остали верни догматима своје Цркве.

Ишчекивано уједињење, које се ево већ неколико деценија пажљиво припрема од стране Ватикана, неће бити прихваћено од већине православних, већ ће само довести до раскола, јер се у основу тог уједињења не претпоставља решавање догматских размимоилажења, не католичко одбацивање својих јеретичких догмата (Filioque, првенство папе, тварна благодат итд) већ њихово нову тумачење.

Наравно, наша заједница, обремењена идејама глобализације и „новог светског поретка“ нема, нажалост, духовну осетљивост православних, који својевремено нису прихватили Флорентинску унију. Али и данас има довољно свесних православних хришћана, који ће се супротставити сваком покушају уједињења, које би се учинило на основу Истине, чуване у Православљу. Забринутост, које код многих православних изазивају догађаји последњих година, доказују да је православна свест као и раније жива.

Тако да они, који данас стреме уједињењу, треба да се замисле: зар неће, уместо савладавања разлика, они добити раскол једне православне пастве.

________________________________________

НАПОМЕНЕ:

1. Καρμίρη Ι. Ορθοδοξία και Ρωμαιοκαθολικισμός. Αθήναι, 1964. Τ. Ι. Σ. 25.

2. Καρμίρη Ι. Указ. соч. Τ. ΙΙ. Σ. 170.

3. Ενθ’ ανωτ. Σ. 171.

4. Παναγόπουλου Ι. Το Βατικανό και η Ένωση των Χριστιανικών Εκκλησιών. Εφημ. Καθημερινη. 30/7/1995.

5. Καρμίρη Ι. Указ. соч. Τ. ΙΙ. Σ. 170.

6. Χρυσοστόμου-Γεράσιμου (Ζαφείρη), μητροπολιτου Περιστερίου. Ορθοδοξία και Ρωμαιοκαθολικισμός. Ο αρξάμενος Θεολογικός Διάλογος. Γεγονότα και σκέψεις // Θεολογία. Τ. 53 (1982). Σ. 77.

7. Καθολική. Φ. 3046/ 18-4-2006.

8. Ορθόδοξος Τύπος. 8/12/2006.

9. См.: Γεωργίου (Καψάνη), αρχιμ. Καινοφανείς θεολογικές απόψεις εν όψει των διαλόγων // Παρακαταθίκη. Τ. 43/2005; Δημητρίου (Γρηγοριάτου), ιερομ. Η Ρωμαιοκαθολική Clarification (Διασάφησις) επαναβεβαιώνει το Filioque // Παρακαταθίκη. Τ. 52/2007.

________________________________________

Превод са руског:

Станоје Станковић

Извор:

Православие.ру