„Казивања пророка предсказују свето Дрво, којим је Адам ослобођен од древног проклетства смрти. И данас, на Воздижење Часног Крста, целокупна творевина подиже свој глас, тражећи од Бога обиље милости. Господару, ти који си безгранично самилостан, буди наше искупљење и спаси душе наше!“ (Тропар глас 6. Часноме Крсту)
Сваке године 14. септембра, само две кратке недеље након почетка нове литургијске године, верници се окупљају у храмовима ради јединственог празника обавијеног тајном и парадоксом. Годишњи литургијски циклус богослужења је опет на свом почетку, и у овом период Крст, најстрашније од свих оруђа, слави се у центру цркве. Епископ, узимајући украшени крст изнад своје главе (или ако је то велики крст, изнад својих рамена), наставља да иде до центра храма где, као да кроз њега он представља његов благослов, људи свечано поју „Господи помилуј“ не мање од пет стотина пута.
Ипак ово није тужни догађај. Овај празнични дан има сасвим другачији тон од оног када је Крст био тако истакнут у средини народа: Велики и Свети Петак. Тада, упркос семену неугасиве радости које је већ засијано у нама, дух који је испунио наше душе био је првенствено дух туге и губитка. Али данас, док тај исти Крст стоји међу нама у средини, влада дух непобедиве наде и славне победе. „Слава животворном Крсту! Слава непобедивом споменику побожности, вратима Раја, помоћи вернима, бедему постављеном око Цркве! Кроз тебе је трулежност сасвим уништена, моћ смрти је уништена, и ми смо уздигнути са земље до неба: непобедиво оружје, противниче ђавола, славо мученика, прави украсе светаца, луко спасења дарујеш свету велику милост!“ Можда весела мелодија гласа 1. никад не звучи тако победнички и радосно као кад објављује тропар овог нарочитог празника: „Спаси Господе народ Свој и благослови наслеђе Своје, даруј победу свим Православним Хришћанима над њиховим противницима, и сачувај Крстом Твојим народ Твој.“
На овај велики дан, драгоцени Крст Христов не само да се обожава, већ се и узноси. Подиже се до места највеће почасти, обожава увек изнова као „столичица“ којом Христос влада универзумом. На овај дан, можда чак и више него других дана, пун парадокс Крста се гласно објављује: овај инструмент најстрашније смрти је постао знамење победе и вечног живота. Свирепо оружје за мучење је Бог узео у своје руке и претворио га у мач којим се побеђују сви непријатељи. Мач је подигнут, и ђаво је пао. Без Крста – ништа.
Како се Празник приближава, неко се присећа, такође, пуног описа догађаја тог дана: овом приликом у средини септембра, Црква прославља сећање не само на воздижење Крста (и као вечне стварности и у сећање на одређени, историјски догађај када је Прави Крст враћен људима); она прославља „универзално“ уздизање Крста. Универзално. „Католичанско“. Ово су речи које чине да препознамо истиниту космичку природу овог светог воздижења: свуда, у свим стварима, Христов Крст се објављује. Као што су Светитељи и свети људи видели Крст кроз природу, урезаног у свим стварима, тако нам и псалмопојац говори да чак и поља кличу и дрвеће у шуми пева од радости њиховог освећења Спаситељевом жртвом. Свуда и у свим стварима се инструмент Христове победе свети, објављује и велича.
„Универзално“ се, додуше, односи на више од простора. Као што химнографија тог дана чини веома јасним, „универзално“ се подједнако односи и на „време“. Крст који је стајао на Голготи увек баца своју сенку у будућност – у саму вечност. И у тајни безвременог Бога, Крст такође залази у прошлост, и досеже до самог почетка историје и стварања. Иако је одређено време донело човечанству најјасније откровење Крста кроз реалност Христовог распећа, догађаја чији су сведоци били Његови ученици и свет, ипак никад није постојало време у коме свет није величао ово божанско и драгоцено Дрво. Од почетка људске економије, Бог је открио човеку славу ствари које ће доћи. Такво откровење одзвања у списима Старог Завета, које, кад се чита кроз црквену свест због које је и дат, нуди безброј блесака, погледа на силу Крста. Текстови у којима наши сопствени помрачени умови могу наћи записе невеликог значаја, или можда само историјски значај, црква објављује кроз њене Оце као откровење велики број приказа и наговештаја драгоценог и животворног Дрвета.
Јер почетак „предсказања о светом Дрвету“ нема потребе тражити даље од сведочења оних ствари које су се одиграле „на почетку“, записаних на уводним страницама Постања. Није од малог значаја то што је један од елемената у Рају који је имао моћ да одведе у смрт било Дрво (1. књг. Мојс. 2, 16-17 ); ипак, није само по себи Дрво Познања било зло – Св. Јустин Мученик је сигуран да је дрво символ Христа – већ да говорећи неистину о дрвету ђаво је могао извести своју превару. „Онај који је помоћу дрвета обмануо нашег праоца Адама, је Крстом сам заведен“. Химне празничног дана не остављају места сумњи да је зли употребио дрво да порази човека и то је било мистично предсказање Христове употребе Дрвета у будућности да победи самог ђавола. Чињеница да је човек постао смртан појевши плод дрвета је, кажу Оци, јасан наговештај да једног дана може „наћи обнову у дрвеном Крсту“.
Свето Аврамово умало извршено жртвовање вољеног сина, Исака (1.књг. Мојс. 22, 1-19), поново наговештава будуће жртвовање Јединородног Сина Божијег на Голготи. Али овде није предсказано само Страдање: сам Крст је посебно предсказан – јер као што је Исак одведен на врх брда да тамо буде жртвован, он је носио дрво свог мучења на својим леђима (1.књг. Мојс. 22, 6). Слика Исуса који се успиње до Голготе са Својим Крстом на Симоновим раменима (Марк 15, 21; Лука 23, 26) је изванредно предсказана. И откривамо да и у животу патријарха Јакова, у време пре његове смрти, његови поступци, такође, наговештавају крст; јер у давању очинског благослова Јосифовим синовима, положај његовог тела са рукама положеним на њихове главе, је положај човак распетог на крсту (1.књг. Мојс. 48, 14). За Израелца, божански благослов долази Божијој деци од Крста.
Свети текстови нам такође обезбеђују ликове одређенијег карактера. Дрвени штапови који су се користили да воде Изабрани Народ, су примери који показују стварност узвишене моћи Крста. „Израел, предвидевши будућност, клањао се врху Јосифовог штапа, откривајући како ће у временима која долазе наславнији Крст бити чувар краљевске моћи“. То је био дрвени штап који је означавао краљевско свештенство Арона (4. књг. Мојс. 17, 1-8), и дрвени штап кога је Боговидац Мојсије употребио да раздвоји море (2. књг. Мојс. 14, 15-29). Овај целокупни део Изласка из Египта је сам по себи зрачећа икона духовног живота: јер свети људи, пре него што су се спасли од својих гонилаца, морали су да прођу кроз воде Црвеног Мора – воде које тајно предочавају воду којом се крштавају људи. Али пре него што вода може постати пут у живот, била је потребна сила дрвета да их призове у свети поредак. Има ли игде значајнијег приказа силе Христовог Крста?
Писмо такође предсказује величину силе Крста: не само да ће он имати моћ, већ да ће имати космичку моћ – моћ која се протеже изван граница „природних закона“ универзума. Када је Јона, заробљен у трбуху кита, испружио своје руке у молитви и тако направио облик крста, само морско чудовиште се повиновало божанској заповести и безбедно га избацило на суву земљу. И Исус Навин је зауставио сунце и месец подижући своје руке унакрсно и извикујући име Господње. Како дивно пристаје да је овај први Исус водио Изабран Народ у победу кроз облик крста, јасно наговештавајући вечно ослобођење које нам је даровао Исус тим истим обликом.
Писмо открива, такође, да ће спасење човечанство задобити само кроз Крст и самим Крстом. Кад је Мојсије заповедио Исусу сину Навиновом да се бори против Амалика, стари пророк је стајао на врху брда; и кад год је Мојсије држао своје руке (испружене у облику крста), Израел је побеђивао. Али кад год би спустио руке, Амалик би побеђивао (2. књг. Мојс. 17, 10-11). Као што је овај први Исус водио Божији народ у победу само под сенком крста, тако је Крст вечног Исуса сила Божија за оне који се спасавају (1. Кор 1,18). Као што Јустин пише, „Људи нису били јачи зато што се Мојсије молио, већ зато што је, док је онај који је носио име Исус био у првом борбеном реду, сам Мојсије направио знак крста.“ Да ће жртвовање Сина на Крсту бити врата спасења је чак мистично предсказано у упутствима које је Бог дао Мојсију како треба да изгради и уреди свети Храм; јер пре него што неко може добити дозволу да приђе Заветном Ковчегу, право место обитавања Израиљевог Јединог Светог, мора да прође поред табле жртвовања (2. књг. Мојс. 25, 1-30). Не треба да будемо изненађени сазнавши да ова табла треба да се направи, не од камена што је уобичајено за жртвене олтаре, већ од дрвета.
Могли би смо да завршимо овде. Овакви примери су довољни да покажу да се универзалност узношења Крста протеже сасвим до почетака људске историје; да је божанско оруђе спасења тајанствено предсказивано у животима и делима најранијих чланова људске породице. Али са свим што је речено, ми смо тек стигли до најпроницивљијих наговештаја светости Христовог Крста. Писмо предсказује силу Крста, краљевство Крста, утицај Крста; али оно подједнако предсказује и његову слаткоћу и животодавни карактер. У химнографији празника, ми увек изнова чујемо о нарочитом сукобу из Старог Завета: Израелци, у сред њиховог лутања, налазе да их је њихово нестрпљење одвело – као и наше нестрпљене нас – у смртоносно царство греха. Смртоносни отров змија је за њих био живи симбол смрти у коју воде сви греси; и наравно да су њиме сви пропали. Ипак је спасење дошло, оно је дошло од Бога и на крсту. „Мојсије је поставио на дрвену мотку лек против смртоносног и отровног уједа змија; јер је унакрсно на дрвету – као симбол Крста – поставио змију која гмиже око земље, и стога тријумфује над несрећом.“ Израел је нашао живот у знаку Крста. Смртоносни отров змије (треба ли да поменемо коју злу силу змија представља?) није могао надвладати силу која је дошла кроз дрво. Крст је можда справа за мучење, али од почетка су постојали наговештаји његовог животворног карактера.
И то што води у живот води и, такође, ка милости Божијој. Када Изабрани Народ није могао пити воду јер је била горка, Господ их није оставио да пате. Још једном се Мојсије, од кога смо тако много научили о Спаситељу, окренуо к божанском вођству. „И Мојсије завапи ка Господу, а Господ му показа дрво, те га метну у воду и вода поста слатка“ (2. књг. Мојс. 15, 25). Крст у својој сили. Крст у својој слави. Крст у свом краљевству. Крст у својој слаткоћи. Крст у својој величини. Крст у својој узвишености. Све су ово чудесна предсказања исписана на страницама Старог Завета за које сви често мисле да је „застарело“ или „старомодно“. Али кад Црква пева своје химне, она пева о овим причама; и када велича драгоцени и животворни Крст, она окреће своје очи ка овој слици. То је срцем уроњено у ову заиста космичку и вечну универзалност Крста којег она узноси: „Крст је чувар целе земље! Крст је лепота Цркве! Крст је снага царева! Крст је верних потпора! Крст је слава ангела и ударац демонима! … Ми се клањамо Твом Крсту, Господару, и славимо Твоје свето Васкрсење!“.
с енглеског превела: Душица Лазаревић