Глас Српске
Datum: 18.02.2009 20:00
Autor: Александра Рајковић
Посао писца је да, најбоље што зна, исприча причу. Што је прича боље испричана – то је посао боље обављен. Питања која прича евентуално отвара, не спадају у директну пишчеву надлежност.
A то што је „Топ“ изазвао тако много полемика у којима се чуло толико много различитих мишљења, очигледно говори о томе да сам свој посао добро обавио – рекао је за „Глас Српске“ београдски књижевник Владимир Кецмановић, чији је роман „Топ је био врео“ ушао у ужи избор за „НИН“ награду.
* ГЛAС: На негативне критике о роману „Топ је био врео“ одговорили сте да је „чиста књижевност изнад идеологије и да нису сви Срби криви“. Сматрате ли да су читаоци схватили поруку коју сте хтјели да им пренесете овим романом?
КЕЦМAНОВИЋ: Да је чиста књижевност изнад идеологије – јесам рекао. Да „нису сви Срби криви“ нисам рекао нити би ми пало на памет да тако нешто говорим. То се подразумева. Као што нису криви ни сви Хрвати, Бошњаци, Французи, Португалци… Не постоји колективна кривица. Они из чијих сте написа такво тумачење мог одговора прочитали – ту ствар очигледно нису рашчистили сами са собом. A то није мој него њихов проблем. И нисам хтео да овим романом читаоцима преносим никакву конкретну поруку, јер нисам написао памфлет него роман.
* ГЛAС: За радњу ове књиге сте изабрали Ваш родни град, Сарајево? Да ли је то и Ваш лични „обрачун“ са градом у коме сте живјели?
КЕЦМAНОВИЋ: То што сам у Сарајеву рођен и одрастао, свакако јесте било подстицај да се овом темом позабавим. И свакако ми је било од помоћи у раду на роману. Циљ ми, међутим, нипошто није био да се с тим градом лично „обрачунавам“. То што се у Сарајеву током рата догађало сувише је крупна и сувише литерарно изазовна тема – да би се потрошила на лични обрачун. Верујем да бих исти овакав роман написао и да у Сарајево никада нисам крочио ногом, само да сам осећао и знао оно што осећам и знам. Е сад, подацима бих у том случају можда и могао да располажем. Осећањима – тешко. Aли, ни то не би било немогуће. Само што бих у том случају показао такав ниво антиципације – да бих имао основа да се сматрам генијем.
* ГЛAС: Већ двије године сте у ужем избору за „НИН-ову награду“. Како коментаришете додјелу књижевних награда у Србији?
КЕЦМAНОВИЋ: Са различитим наградама ствари различито стоје. Различито стоје и са истим наградама, у зависности од тога ко је у жирију. Константан проблем са „НИН-овом наградом“ је што жири који је додељује осећају потребу да исправљају грешке претходника и дају је писцима који је, онда када су је заслужили – нису добили. И тако праве нове грешке, остављајући новим жиријима да их исправљају. Па се „НИН-ова награда“, која се номинално додељује за најбољи роман објављен у претходној години, пречесто претвара у награду за животно дело. Радује ме што ове године није био такав случај. Иако не мислим да би жири погрешио да ју је дао „Топу“ – не мислим ни да је погрешио што ју је дао „Тесли“.
Порука
– Порука које читаоцу роман може да пошаље – има безброј. Колико ће порука из тог потенцијално неограниченог броја читалац успети да извуче – зависи од читаоца – каже Владимир Кецмановић.