Преживели из пограничних села општине Чајниче говоре о злочинима муслиманских јединица из Горажда, које су 14. фебруара 1993. године напале њихова села из Црне Горе
Чајниче – Навршило се пуних 16 година од злочина над српским цивилима пограничних села општине Чајниче: Трпиње, Шапићи и Поникве, а да ни против кога никада није подигнута оптужница, мада су њихови починиоци познати и већина слободно шета Пљевљима у Црној Гори, и Гораждом у Федерацији БиХ.
А ради се о злочинима муслиманских војних формација из Горажда, које су 14. фебруара 1993. године, након проласка на црногорску територију, заједно са четрдесетак муслимана из Пљеваља и мањим бројем са подручја Прибоја, прешле у БиХ и напале српске цивиле у поменутим селима код Чајнича.
Истина, након ових злочина МУП Чајнича је још 1993. године обавио комплетну истрагу и поднео тужбу Општинском суду у Пљевљима, али је то очигледно још тада стављено ад акта! Последњих година у Црној Гори се о овим злочинима и својеврсној агресији на погранично подручје БиХ код Чајнича углавном говори са добром дозом политизације, без истинске жеље да се они процесуирају.
Ових дана су на северу Црне Горе и граничном појасу БиХ почеле својеврсне кућне пројекције документарног филма о тим злочинима, након чега се за цели случај, са знатно већом озбиљношћу, заинтересовао Тим за истраживање ратних злочина МУП-а Републике Српске, а и преживели Срби одлучили су да јавно проговоре о том времену, кога памте по злу, превари, злочинима и страдању.
– У цик зоре, 14. фебруара 1993. године пробудила ме мајка рекавши да је суседно српско село Шапићи у пламену. Без размишљања сам са Чедом Поповићем и Његошом Машићем кренуо тамо, да спасавамо људе, присећа се Бране Машић.
Чедо Поповић додаје да су са пута у даљини угледали велику војну колону.
– Били смо уверени да су то граничари или припадници тадашње Војске Југославије, јер се ради о граничном појасу, десно према Црној Гори и Пљевљима, а лево према Србији и Прибоју, казује Поповић.
Причу наставља Његош Машић који каже како су их ти војници у маскирним униформама почели дозивати именима.
– Не слутећи, кренули смо према њима. Тек кад смо стигли близу њих схватили смо да смо преварени, јер су нас дочекали уперених пушака. Одмах смо запазили да су међу бројним војницима у маскирним униформама биле и наше комшије муслимани, из суседних села, одмах преко границе. Разоружали су нас, повезали, малтретирали и спровели у Горажде, у ратни затвор који се налазио у центру града, у згради ЗОИЛ-а, где смо провели дугих пет месеци, након чега смо размењени, прича Његош Машић.
Истог дана у месту Тројан муслимански војници, на свом походу ка Чајничу, пресрећу колону српских цивила који су бежали према Пониквама, од којих су на лицу места убили Душанку и Жељка Машића, Божа, Станију и Трифка Дачевића, Мирослава Крнојелца, Душка Катану, Душана Чокорила, Даринку Пјевић, те Вучка и Стева Ковачевића. Поред ових 11 истог дана на овом пограничном делу убијени су и Душан и Рајко Пјевић, Вукосав Ристановић, Здравко Вуковић, Милан Вујовић, Ратко Крезовић, Радован Станишић, Алекса Танасковић, Тодор Јањић, Мирко Ласица, Млађен Дракула, Никола Пљеваљчић и Владо Ћуковић.
Уз Чеда Поповића, Бранка и Његоша Машића заробили су и спровели у гораждански затвор у ЗОИЛ-у седмогодишњу Ивану Машић и њену мајку Полку.
– Пресрели су нас на Тројану, код шумских барака где је мој деда Божо Дачевић био стражар. Затекли смо га већ мртвог, а убрзо су и нас опколили. Настала је општа пуцњава, када сам рањена у обе ноге. Видела сам кад је погинула и бака Станија, присећа се Ивана Машић, данас удата Тупеша, додајући да су је са мајком и тројицом заробљених Срба спровели у Горажде.
У горажданској ратној болници била сам на лечењу до 29. априла 1993. године. За сво то време мајка Полка је седела дан и ноћ поред мог кревета. Након болнице пребачене смо у затвор у ЗОИЛ-у, одакле смо размењене 14. јуна 1993. године, казује Ивана, подсећајући да јој је мајка због последица злостављања и мучења умрла након годину дана.
Мила Зељић-Машић, која је тада имала 15 година, каже да је само захваљујући присебности, али и срећи, успела да избегне масакр на Тројану.
– Видела сам како ми је погинула мајка Душанка. Бацила сам се у страну изнад пута и сакрила иза неких балвана. Сећам се, шумом је одзвањало „Алаху егбер”, али сам нашла снаге да побегнем од тог ужаса, прича Мила Зељић-Машић.
Заједно са Даном Машић, која је рањена на Тројану, где је погинуо њен четрнаестогодишњи син Жељко, са шеснаестогодишњом кћерком Зоранком, спас су нашле у Трпињу, пошто су убрзо пристигли припадници Војске РС, спречивши даље напредовање муслиманских војника према Чајничу и натеравши их да се врате одакле су и дошли, преко Црне Горе назад у Горажде.
По речима председника регионалног удружења логораша Старе Херцеговине са седиштем у Вишеграду Драгише Андрића одавно је требало процесуирати ове злочине.
– У сарадњи са Тимом за истраживање ратних злочина при МУП-у Републике Српске настојаћемо да се све ово добро припреми и поднесу тужбе тужилаштву БиХ или Црне Горе, а преживели Срби из овог краја чајничке општине најавили су и одштетне захтеве од Црне Горе, будући да се радило о класичној агресији са њене територије и уз асистенцију њених држављана, рекао је Андрић.
Славко Хелета
—————————————————————
Муслимански војници преко Црне Горе ушли у Горажде
Мештани Трпиња, Шапића и Поникава тврде да су 14. фебруара 1993. године, при повлачењу према Црној Гори, избројали 570 муслиманских војника, међу којима је било и 38 муслимана из суседних пограничних села у Пљевљима и мањи број са територије општине Прибој. Како кажу, тада је истрагом утврђено да су муслимански војници из Горажда стигли заобилазним путем преко Садбе, Оглечеве и Ивсара, да су у Црну Гору прешли код Моћевића, даље наставили пуних 12 километара територијом Црне Горе преко Планског, Рибарица, Бунгура и Дебелог брда, одакле су ушли на територију БиХ и општину Чајниче у месту Тихиџељ, где су им се прикључили и већ поменути муслимани из Пљеваља и Прибоја, који су се сакупили у селу Ковачевићи.
– Након неуспелог продора према Чајничу, и злочина над 24 српска цивила, вратили су се истом маршрутом преко територије Црне Горе ка Горажду. Муслимани из Пљеваља и Прибоја бацили су униформе код села Кукавице, вративши се у своја места као цивили, тврде мештани ових пограничних српских села на територији општине Чајниче.