Исјечак из књиге „Опрости им оче“, са писмом Николе Игњатовића
… -О, Милоше!
-Молим Маринко?
-Шта ме молиш, нисам ти ја Бог да ме молиш, хаха.
Смије се и он и други.
-Шта чујем да се бојиш граната, видио сам и ја данас да ниси смио главе провирит’ из шатора. Бојао се мрднути кaо да ће те шаторско крило одбранити. Ја веће кукавице не сретох. Људи моји, а овамо нешто говори о Богу и неким свецима. А Милоше?
Господе помилуј и спаси ме, а њему велим:
-Смири се Маринко.
-Шта? Ти’ш ми говорити да се смирим? Ко си ти? Да ниси мој ћаћа да ми наређујеш? А кукавицо? Ђе су ти синови? Склонио их, а? А нас ко шљиви? Видим ја да и ти само гледаш како ћеш утећи. Када би запуцали ови твоји Хрвати први би ухватио тутањ.
-Ма пусти човјека Маринко, шта ти је он крив, рече Миркаћ.
-Крив је, крив је… Што је кукавица, што се само прави. Изиграва нешто ту пред нама.
-Маринко, смири се молим те, рекох му.
А Маринко, ваљда под утицајем нечастивога, од анђела сигурно није поче да виче:
-Кукавицо! Шта ме молиш? Не бој се кукавицо, неће «твоји» Хрвати пуцати па не мораш бјежати.
У мени тада превлада стари човјек. Репетирах пушку и попех се на ров гдје су ме могли гађати.
-Ајде Маринко јуначе! Ајмо према «мојима» да видимо ко је већа кукавица!
Маринко ућута и стаде као укопан у мјесту. Гледа у мене скреће поглед на војнике. Стоји и ћути а на мене већ пуцају, примјетили ме и вичу:
-Четоо! Изишо’ на мегдан?
Пуцају, фијучу ми меци око главе. Маринко још гледа, мијења боје. Испаде му пушка из руку. Миркаћ га одгурну и рече ми:
-Сиђи молим те. Не гини због будала.
Ја се вратих у ров. Хрватски војници довикују:
-Имаш среће мегданџијо! Други пут те нећемо промашит’!
-Е, чудна ли си глава мој Милоше, тачно те сам Бог чува.
-Чува Бог свакога, мој Миркаћ!
Враћам се на моје мјесто као да се ништа није десило и гледам према њиховом рову. Између нашег и њиховог рова таласа се миришљива трава. Прошарали разни цвјетићи зелену површину а Господ шаље вјетар да благо милује незлобиве биљке и даје кисик својим сестрама милим. Испод мојих руку земља црница. Сасушила се земља и грумење попадало по трави. Меци изровали земљани штит испред мене. Земља штити земљу. Сви смо ми земља и у овим рововим као до пола закопани у њу. Земља си у земљу ћеш се вратити, како пише. Тијело одлази у прах од којег нас је Господ и створио а душа иде Њему, Господару Свеопштем.
Тешко мени, колико пута живим и понашам се као тјело, као да нисам душа жива! Превлада мноме земља и срце моје претворим у земљу. Како је оно Христос рекао: Гдје су срца ваша тамо ће бити и душе ваше.
Господе Исусе Христе, Сине Божји, испуни срце мој Духом Твојим Светим! Не дај Боже да некоме живот одузмем. И они преко су иконе Твоје, без обзира што сам ја сада њихов непријатељ, они моји нису. Како може човјек да буде непријатељ.
Љубите ближње као саме себе, љубите и непријатеље своје, говори Христос Господ. Господе Исусе Христе, ево ме пред људима који мене сматрају непријатељем њиховим иако им никаква зла не починих. Како је сада исправно да чиним? Ако они крену у напад, да ли да положим оружје и чекам? Као што је Свети Серафим спустио сјекиру на земљу и дао је двојици разбојника да га обогаље?
Страхиња ми рече да смо ми далеко од Светог Серафима, и да се сада у рату не треба угледати на њега, по питању полагања оружја. Онда би сви ми Срби хришћани требали положити оружје пред онима који нас сматрају за највеће им непријатеље. Како би онда прошли? Нису ли игумани хиландарски са сабљама бранили манастир од гусара? Зар кнез Лазар није сјекао Турке на Косову, а Свети Петар Цетињски у Црној Гори?
Не треба бити поган, како написа Његош: Што погани од људи чините, што људе јуначки не смакнете? Зло не треба чинити, а у рату важи правило пушка ти, пушка ми па коме срећа јуначка! Чини ми се да је то рекао и наш Свети патријарх Павле. Господе, сачувај ме да људе не сматрам непријатељима. Никога од људи. Ни њих преко рова и нишана али и овдје који ме праведно и не воле, сигурно бједан и грјешан заслужујем.
На дохват руке ми је маслачак.
Своју жуту главу не крије од метака и снајпера. Ако му откинем главу неће се побунити. Дали је то савршена смиреност какву би ми људи требали имати?
Камо среће да смо сви ми, сав наш род Српски као Свети Серафим, спустили сјекире наше, пушке наше пред овом браћом нашом у чијим венама тече иста крв као и нашим, па да видимо шта ће бити. «Да смо ми прави Хришћани не би било незнабожаца», прочитао сам код Светог Јована Златоустог. Да смо ми Срби прави Христоносци не би било рата. Наша браћа који су у великој заблуди да смо им ми највећи непријатељи сјетили би се да им је савјест њихова непријатељ. И њима и нама највећи непријатељ није онај ко може да убије тијело, него онај човјекомрзац који «душу свргава у пакао огњени»! Сва природа слави свога Творца, једино ми људи као круна творевине окренути смо од Господа и ево нас гдје смо. Окренути браћа браћи са пушкама и убојитим оруђима.
Добро је Маринко рекао, нисам ја достојан да говорим о Богу.
Тек сам кренуо да учим духовну азбуку а већ «попујем» мојим саборцима! Како сад да се измирим са Маринком, и не само са њим? Како да прескочим баријеру коју је непријатељ створио између нас.
Пошао бих сада, овог момента извинио се Маринку али он би то схватио као спрдање. Остао је понижен мојим излагањем на рову. У праву је кад је рекао да сам «кукавица». И јесам кукавица! Да сам храбре душе не бих се бринуо да тијелом показујем неку храброст и наводим на погибао. Требао сам ћутати и у тренуцима када је човјекомрзац наговарао Маринка да говори. Требао сам се молити Богу за Маринка, да га Господ избави од вражијих обмана и да спасе и мога брата и мене. Немоћан сам да овим умом и помраченом душом спасем и себе и оне поред мене.
И њега и себе доведох у тјелесну опасност а уједно удаљих од Истине, Пута и Живота. Боже, опрости ми! Дај ми мудрости и смирења да ћутим језиком. Причам и сада без употребе језика. Причај са Богом много а са људима мало, кажу Оци. И до сада сам много причао у себи, али нисам знао да ме Неко чује. Да из себе могу да се обраћам Ономе Који нас све, па и мене бједнога, истински љуби и милује.
Вјерујем Господе, али зачас дуне бура као кроз Просјек и усковитла све у мени. Сва личност се поремети и превлађује тијело. Бјес се зацари, сине мржња , машта ломи и руши, гордост иде пут небеса. Та олуја душе прија ми и ја се не бих никада ни побунио ни пробудио из мртвог сна да ме Ти не помилујеш Спасе мој. Слава Ти!
Кротост, смирење, трпљење и љубав једва се виде у мојој олуји. Једва Те назирем у свемиру моје душе. Ах, колико сам грјешан!
Пчела слети на маслачак и шета по жутој глави мог друга. Маслачак је храни својим соковима а она их чудесно претвара у слатки мед.
Како сам слијеп, Господе! Дај ми Господе «сок» Духа Твога Светога, да Маринка напојим «медом».
Ко зна колико инсеката има на овој ливади између нас непријатеља људских, и непријатеља Божијих? Опколили смо ливаду са свих страна… Заробили смо је али јој дали одмора од наших чизама и гажења. Чак и меци не иду у ливаду и росно цвијеће, сви циљамо преко ливаде у нашу слику. Већина би се радовала када би некога погодио својим метком. Када би живој икони Божијој живот одузео многи би се и њихов и наш радовао и хвалио.
Господе, коме да се жалим?
Како да разумијем тајне које ме гуше?
Код пчеле и маслачка сам добровољно. Кренула је ратна ријека која је на нашим просторима открила и одвила старе ране. Браћа опет на браћу иду. Идем ношен бујицом заједно са мојим родом, Крстом означеним.
Рекао Си да љубимо своје ближње, а ко ми је ближи од рода мога Српскога. И ја га мојим слабим силама као «сламка међу вихорове» браним и тјелесним моћима. Узео сам пушку и са вјером у Тебе ако треба положићу живот свој за род и Отаџбину.
Ту сам и чекам шта ће бити. Да ли ће они кренути у напад? Мислим да ми нећемо ићи даље, могли смо и до мора кад смо ослобађали град али команда је била да нећемо «њихово» него наше. Питам се; шта је «њихово» а шта је «наше»?
Који је циљ наше борбе? Шта ће се изродити из рата питање је као шта ће бити из јајета пјетао или кокош.
Пчела се умирила на маслачку. Да ли се најела и напила па сад пландује?
Сигурно се није прејела и препила него је узела тачну мјеру колико је потребно.
Колико сам се пута ја прејео и напио? И сад волим појести а ракију сам бацио јер сам након много година схватио да не знам да пијем тај напитак који никоме ништа добро не донесе. Завлада емоцијама и језик се отвори и булазни. Пјени саме бесмислице гордог и опијеног ума и срца. Човјек се претвори у емотивну креатуру.
Неко опали рафал, зазујаше меци изнад главе. Сада неко наш одговори према њима.
Знам сада шта ће бити.
Сва линија фронта претвара се у пуцњаву. Не зна се више ко пуца. Не распознаје се слухом јер је сад уједначен звук. И ови моји око мене пуцају, ја нећу. Неће бити овдје јуришања ни напада, него неко из досаде опалио и сада сви подражавају. У рову са десне стране Вељо. Скупио се и чучнуо. Рукама је зачепио уши а пушку положио поред себе. Чим се запуца он тако, и многи га задиркују, спрдају му се.
-Ајде Вељо, биће све у реду, рекао сам му кад смо одмарали у шатору.
-Шта ће бити у реду мој Милоше? Погинућу, убиће ме и шта је онда у реду?
-Не бој се Вељо нећеш погинути.
-Оћу, оћу, убиће ме усташе. Као и оца што су ми убили. Јој, најрађе би напустио све ово, али како? Не смијем ни писнути, само теби Милоше кажем јер знам да се молиш Богу и да ме нећеш издати.
-Нећу Вељо. Моли се и ти Богу и заштитиће те. Он је једини Који нас сада може сачувати.
-А што ми онда оца не сачува? Што дјецу не сачува? Па знаш и сам кад смо улазили у Малован да смо нашли ону бебу на бандери… шта је беба крива? Што њу не сачува твој добри Бог?
-Тешка су питања твоја и како ја сиромашног ума да одговорим?
-Имаш ли дјеце Вељо?
-Имам, два сина и двије кћери.
-Учиш ли их да буду добри људи?
-Него шта! Част и поштење у нашој фамилији чувани су одувјек. Моја мајка увјек ми је причала како је ћаћа, покој му души, био честит и поштен.
-Добро, ти дјецу учиш да буду добри људи; да не краду да не чине нечасна дјела. Да ли си ти сигуран да ће они такви бити?
-Шта ја знам хоће ли бити такви? Шта ти мене замајаваш? Какве то везе има са са оним што сам те питао?
-Има Вељо мој, има. Отац небески је Отац свих нас људи и Он нам је свима дао да знамо шта је добро а шта зло. Сваки човјек бистрог ума зна шта није добро. Дао нам је и Десет Заповјести. Знаш ли Вељо које су то заповјести?
-Па знам: Не убиј , не кради, не лажи… и има још понека.
-Да, Бог нам је дао те заповјести и сви ми људи који живимо на земљи, и Кинези и Индијци, и Руси и Американци, и Срби и Хрвати и муслимани, требали би се држати тих заповјести заједничког нам Бога. Шта мислиш Вељо кад би се ми држали тих заповјести да ли би било зала?
-Био би рај на земљи!
-Би Вељо! Сахара не би била пустиња и наша браћа Етиопљани не би умирали од глади. Велесиле би новац што улажу у ракете и атомске бомбе дале за наводњавање Сахаре. Људи не слушају Бога и зато чине зло. Људи су заборавили да су душе живе а не само тјелеса која као цвијет травни вену и у прах се свој враћају. Људи су заборавили на Бога. Спечене савјести чине зло.
Ко може бебу ексером кроз чело заковати за бандеру? А, Вељо? Ћутиш, јер нам се тешко и сјетити и причати.
Ко може косца са њиве, честитог домаћина са ливаде заробити и заједно са многим добрим сељанима на Борову Главу одвести? Маљевима их тући и у јаму бацати? Ко то може чинити?
Вељо ти и ја то не би никада чинили, али они који су заборавили на заповјести Оца и њиховога и нашега, учинише. Знамо ми то Вељо.
За дјела дјеце Његове непослушне не треба кривити Оца Свемилостивог.
Он нам је дао Закон којег се не држимо. Ма, и ја и ти Вељо не испуњавамо га.
А, Вељо? Ћутиш добри друже мој.
Ко би те од оних што те знају као вриједна и часна домаћина, могао окривити ако твоја дјеца крену лошим путем?
А видиш како времена иду само на горе. Дрога, алкохол и неморал. Са сваким злом овосвјетски поредак трује нашу дјецу. Па ако наша дјеца послушају његове слатке преваре и обманути њиме крену лошим путем, супротним нашим поукама, кога ће кривити? Ако мој син, Боже сачувај, зло учини ко ће одговарати пред судом? Ја или он? Он! Тако је! Бог није крив што ми не ваљамо. Ми смо криви, и ти и ја! Зато ће нам праведно и судити јер ми својом вољом чинимо шта ми хоћемо.
И убице и злочинци починише својом вољом страхоте а не Божијом вољом. Они ће за то одговарати.
Ћути Вељо а сузе му се сливају низ образе.
– Исплачи се рано моја! Сузе чисте душу, па нек очисте и твоју и моју…
Скупио се Вељо у рову и стиснуо уши.
Није тај честити сељанин за ово зло предвиђен.
Најсрећнији је био са својом породицом, њивом, овцама и тешким радом.
Још трешти, нема гранатирања. Значи није ово «ништа озбиљно» иако ће некога стрефити. Нећу да мој метак неког тамо из ове «забаве» погоди. Ако требадне бранићу се од напада.
Дај ми Господе да правилно расуђујем. Нека буде воља Твоја са мном.
Не престаје пуцњава, облак дима од барута загађује нашу заједничку ливадицу.
Нема више мог маслачка ни пчелице. Маслачак искинули меци.
-Удри по усташама, виче ми Драго.
-Ако крену на нас!
Са лијеве стране рова неко трчи према нама, сагиње се и судара са војницима у рову.
-Ђе ћеш ти манитаја? Псују.
Маринко, јесте он је. Чини ми се да гледа у мене, као да су му руке крваве.
-Милоше! Милоше!
-Шта је сад?
-Зове те Миркаћ, ајде одмах. Окрену се и потрча назад.
Ја за њим. Не питам ништа а црна слутња надвија се као облак пред провалу кише. Трчим, сагињем се, меци шиште као змије отровнице изнад наших глава. Војници псују кад се одбијем од земљаног зида у некога од њих. Има рањеника, само се спузали низ ров и јече, неки кукају на сав глас а неки се више и не јављају, покој им души. Маринко стаде:
-Ево Милоша, Миркаћ.
Лежи мој Миркаћ на земљи, скроз се опустио. Блијед као снијег, кошуља му натопљена крвљу највише на стомаку. Крв још липти, слила се на панталоне и сав му струк обгрлила. Као да ме гром погодио! Погледа ме Миркаћ благо очима пуним туге и беспомоћности. Прошапута:
-Како у стомак потрафи?
Маринко несвјесно одговара:
-Сигурно се метак одбио, мајку им њихову!
-Ћути! Има ли завоја?
-Чуј «завоја»! Ко има завоја? Имају једино иза, у кући покојнога Стеве држе санитет а ко сад смије промолит изнад рова?
Гледам у Маринка, не знам шта да радим, а Миркаћева крв не престаје да липти. Знају да сам био санитетлија, па мисле да могу нешто.
О, Господе, шта да радим?
-Идем ја, па нек ме твој Бог чува, рече Маринко и одмах искочи из рова и потрча назад према завојима.
Нисам успио ништа рећи. Примјетише га они што су преко пута нас и сложно запуцаше према њему.
-Бјежиш чедо! Удри по дезертеру!
Наслањам се на Маринков заклон и пуцам према њима, да заштитим Маринка. Вичем момцима око мене да штитимо Маринка.
-Отишао је по завој!
И они пуцају према овима испред, али не одустају ни они. Галаме, псују, и ови момци око мене жестоко узвраћају и галаме. Пршти, земља засипа. Гледам у Миркаћа, све блијеђи. Господе, сачувај њега и Маринка! Ови преко се утишаше са паљбом, окренем се и провирим не видим Маринка значи замакао је. Скидам нож и режем рукаве од кошуље. Миркаћу разгрћем кошуљу на стомаку. Отворена велика рана. Изгледа да је разорни метак. Шта сад? Ни дезинфекције, ничега!
-Милоше, шапће Миркаћ.
-Ћути добри мој, не троши снаге.
-Готова је моја снага, моли се за моју душу… нисам ја научен, али знам да ћу још мало пред Бога и не бојим се… Нека топлина ме грије унутра.
Момци око нас плачу. Воле благога Миркаћа. Кад би Господ испуњавао све наше молитве за болеснике нико не би умирао, паде ми на памет ријеч светог Јована Кронштатског Молим те Боже, спаси Миркаћа иако изгледа да спаса нема. Рукавима сам како сам могао замотао рану.
-Милоше, шапуће Миркаћ, пошаљи име у Хиландар, молим те.
-Какво име?
-Моје.
А, јадан ти сам! Немам снаге да се суздржим. Миркаћ вене, а пуцњава около не јењава. Изгуби свјест, дисање слабо. Чини ми се да Маринков подвиг неће помоћи. Тјело му се скроз опустило и без свјести је. Дисање све слабије, испрекидано… О, Боже како да помогнем? Држим га на рукама, јагње моје невино. Затресе се тјело, сав се тресе. Нерви. Умири се, не дише. Ослушнем му срце. Не куца. Дајем му вјештачко дисање, узалуд.
Миркаћ је умро… Не могу да зауставим сузе. У том ускочи Маринко у ров. Одмах угледа шта је.
-Ајој, мајко! Што баш Миркаћа? Најбољег од нас!
Заплака се и Маринко. Наслонио се на земљу и рида. И пуцање је престало. Миркаћа више нема. Душом се преселио у невидљиви свијет за нас, а тијело му остаде непомично у рову. Сви плачемо.
-Бог нек му душу опрости, кажем на глас, сви поновише плачевним гласовима, и Маринко се прекрсти и понови. Не знам колико је времена прошло. Однесоше Миркаћа, разиђоше се. Само Маринко и ја остали. Он гледа према њима и ћути. Приђем му:
-Маринко, јеси љут на мене?
-Нисам, а за шта? Ја сам крив, будала!
-Ниси Маринко, ја сам крив, а ти доказа да си јунак. Излетио си из рова у смрт.
-Какав јунак!? Жао ми Миркаћа, добар је човјек био. Ајој, колико ми га је жао!
-И мени га је жао, стварно је био добричина, ваљда Бог себи узима такве, најбоље. Идем Маринко на своје мјесто.
Окренух се и пођох. Ухвати ме за раме:
-Твој и мој Бог сачувао ме од метака, и оде на своје мјесто. …
јереј Симон Ј. Туркић
