-Једно значајно културно-историјско огњиште за туђинских владавина -(Текст објављен у Политици, 15. априла 1931. )
Није то каква монументална немањићка грађевина, него скромна од камена зграда. И да није звоника, који је доцније дограђен, више изгледа по својој спољашњости као мала тврђава укопана један метар дубоко у земљу, него једна богомоља. Међутим то је са црквеном општином матица православља и српства у Босанском Пашалуку за 400 година и њена важна културно-национална жижа која је много допринела и значају Сарајева у прошлости.
Поред Скопља Турци су уочили важност тада познатог местамцета Врхбосне, рано је освојили и ту пренели седиште свога крајинског намесника. Због намесничког двора, сараја, најпре је прозвано Сарај-Босна, а после Сарајево. И по народном предању место где је Сарајево-звало се Златни До и било је без насеља. Јер кад га је освајао султан Мехмед Освајач, није било ни куће да се склони од зла времена. Лале и везири склоне га у некакву сеоску колибу, извињавајући се што немају у што боље да га уведу. Онда је на то рекао: „Сарај је ово мој, сарај, само кад могу где главу склонити“. И тако од цареве речи „сарај је ово“, постаде Сарајево („Босанска Вила“ за 1911, с.119).
Рано су у Сарајеву православни имали своју богомољу. Историјске, критички проверене, податке о тој богомољи изложио је г. Влад. Скарић, у својој књизи „Српски православни народ и црква у Сарајеву у 17 и 18 вијеку“. Ја ћу да пропратим народна предања о постанку старе цркве у Сарајеву која су очувана у народним песмама и прози, а која су и штампана.
Значајно је да је ктитор цркве, која је посвећена Св. Арханђелу Михаилу, по народном предању Андрија Краљевић, брат најлегедарнијег јунака на Балканском Полуострву Краљевића Марка. Научно је утврђено да је постојао Андрија, син краља Вукашина, који је оставио и задужбину, своју лепу цркву, саграђену 1389 г. у скоро неприступачном крају ждрела реке Треске код Скопља, а посвећену Св. Андрији чије име носи ктитор. Цркви је толико тешко прићи да је њено проучавање стало главе једног нашега ревног испитивача немањићких грађевина, покојног Жарка Татића. После погибије Краља Марка на Ровинама иселила су му се браћа Димитрије и Андрија преко Дубровника и Приморја у Угарску, где се Андрији губи сваки траг око 1403 г.
Предање о томе да је Андрија подигао стару цркву у Сарајеву толико је било опште, да га је чак један турски кроничар пре 140 година забележио: то је Мула Мустафа Башескија, сарајевски кроничар из 18 века. Црква је поправљана 1793, иза пожара и поменути кроничар је те године забележио: „У Сарајеву није било ни једне цркве све до времена Гази Хусрев-бегова, а Хусрев-бег, на молбу свога роба Матијаша, брата Марка Краљевића, дозволи да се сагради једна од плота, те така била дуго година. Године 1726 кад је Ахмет-паша Бошњак градио сарајевску тврђаву, одреди мајсторе да је саграде од камена. После пожара дође опет дозвола концем шевала (9/VI 17933) те се поче поправљати“. –Мита Живковић забележио је предање да је слуга код Хусрев-бега добио од свога господара на једно земљиште колико може да захвати бивоља кожа да подигне себи цркву. Кад је била готова Бегова џамија, Андрија је кожу исекао на кајише и захватио велик простор (слична легенда о подизању старе Картаге Ханибалове). –Селих Мувекит у својој „Историји Босне“ у рукопису спомиње, да је црква подигнута на 7 година после Бегове џамије, која је саграђена око 1530 године, али не наводи да ли је то по каквом писаном документу или по народном предању.
Омиљен је и раширен мотив наших народних песама где Марко тражи свога брата Андрију у ропству: у Стамболу, Турској ордији, Сарајеву, Вргорцу, Удбини и Славонској Пожези и избавља га из ропства или га освећује ако је погинуо. Чак је тај мотив употребљен 1535 (слабо видљив текст), на острву Хвару у Хекторовићевом „Рибању“. Код народне песме из околине Софије место Андрије спомиње се Милинко (слабо видљив текст) и да су се завадила браћа око „убаве моме“; у Хекторовићевом „Рибању“ заваде се око деобе плена. У песмама које су забележене у централним стаографским нашим областима, препиру се који је од њих двојице бољи јунак и који може да издржи жеђу. Марко се показује јачи и Андрија плаћа животом јер не слуша Марка.
У околини Сарајева много се певају уз гусле, нарочито о славама, народне песме како је Андрија саградио цркву у Сарајеву. Никола Т. Кашикович штампао је три у „Босанској вили“ од којих је једна „Краљевић Андрија у ропству“ (год. 1896 с.11, 42 и 78) има 623 стиха. Њен је садржај:
Прозорац кадија кори Русанбега због роба Андрије кога држи у своме конаку, обилазе с њиме земље и градове, а он уходи Босну гради цркву у Сарајеву, на Бендбаши држи механу и све Сарајево за себе окрену. У механи су све аге сарајевске и Андрија ћари: „турско благо на гомиле слаже, благо слаже на крсту помаже, о окреће Србе отачаству“. Кад би се потурчио дао би му кћер Златију за љубовцу и израдио у цара тимаре. Русанбег му рече да је седам пута покушавао да га потурчи али није успео јер је: „Од памети мудар и паметан, од љепоте стасан и прикладан“. Има, вели, од њега што држи механу годишње прихода 1500 кеса. Договоре се да кадија настоји да га потурчи. Бег га посла тобож по цареве фермане. Обуче се сав у сухо злато, а на главу војводску челенку, узјаха вранчића „прекрсти се и Бога спомену“. У Сарајеву се за њим окреће и мало и велико. Кад је наишао крај куће кадијине у Прозору зауставља га Златија са пенџера -јер не беше кадије дома- и кори га што је не води кад јој је задавао веру и дао прстен и пита га:
„Зар не жалиш златан прстен с руке,
На коме су три српска имена.
Једно Марко, а друго Андрија,
А треће је Краље Вукашине“.
Кори га зашто је рода Краљевића, кад његов брат Марко жени момке на јунаштво. Андрија је уверава да је чвршћа вера од камена, него да је ово разлог колебању:
„Ја сам скоро саградио цркву,
На Вароши више Сарајева,
За спомена и онога свијета,
По чем’ ће ме Срби спомињати,
Да сам био Турцим’ у рукама,
Код велике своје бановине,
Није лако начинити цркву
Заробљеном једноме јунаку“.
Цркву је, вели, саградио на вересију и кад исплати све дугове, доћи ће по њу па макар и главу изгубио.
То вече позове кадија хоџу и мудериза и саветовао се с њима како ће Андрију или потурчити или погубити. Њихов разговор чула робиња Софија и дојави Златији која јој даде своју огрлицу од дуката да Андрији каже да га Злата чека. Робиња јавља песмом која почиње:
„Чека сунца свијезда даница…“
Андрија се учини да га боли глава и дадоше му одају да спава. Преобуче се и дође Златији под пенџер. Ту га спопадају душевне муке:
„Жао му је цркву оставити,
И Златију виђену дјевојку,
Јера ће је погубити бабе,
Још му је жао вјеру мјењати“.
Напути га Злата, да слуги Хусеину, који је намислио да се одметне у хајдуке, даде своје златне токе да им оседла коње и отвори капију. Андрија се преломи да беже и крену према Шумадији. У тому стиже глас из Сарајева да се мора повратити кући или ће му Турци цркву сагорети. Предомисли се и са болом у души посла Златију стојном Биограду, побратимима браћи Јакшићима, да се уда за Шћепана лепшега јунака:
„А ја, Злато, робље у Турака,
Јер ја морах Шехер-Сарајеву,
Цркву ће ми Турци запалити.
Обећах се њима потурчити,
Не би ли ми живот оставили,
И вјечиту моју задужбину“.
Браћа Јакшићи дају „Ниша и Видина и рудничка два мајдана златна“ за откуп Андрије из ропства. Андрија поручује да њему није суђена девојка и „ја се нећу никад избавити, за цркву је глава уложена“. Ожени се Златијом Шћепан Јакшић, а:
„Оста јадан у ропству Андрија,
На Бендбаши у вјаној механи,
Зарад цркве Турком у тугију“ (слабо видљив текст).
У песми „Краљевић Марко тражи брата у Сарајеву“ („Босанска Вила“ 1808 с. 26 и 42): Марко не иде на позив царев у Стамбол, него крене да тражи брата Андрију и нађе га у Сарајеву. Зове га кући, али Андрија не може да остави цркву. На то ће му Марко:
„А не бој се за бијелу цркву,
Ја ћу бегу абер учинити,
Да не смије цркву разорити
Без изума цара честитога“.
Расрди се султан на Марка што није дошао на позив против Арапа и наређује да погубе Андрију:
„Слободно је погубит Андрију,
Прије него разорити цркву“.
Андрију Турци погубе, а султан пошаље Марка у сургун.
У другој песми „Смрт Краљевића Андрије“ („Бос. Вила“ 1808 с. 232) поручује Андрији ћерка Страорац мушира да се договарају Турци како ће да га погубе. Кад то чуо Андрија, све имање на теламе даје:
„Три су зграде Краљевић Андрије,
Једна зграда млин и воденица,
Друга зграда пивничка механа,
Трећа зграда црква у Сарајеву“.
И млине и механу продају и оснива црквени вакуф. Даљне зграде распродаје и купује земљиште око цркве. Најкарактеристичнији су, по народном схватању верске толеранције, ови стихови у којима Андрија поручује муслиманској девојци да јој оставља три ћемера блага да може себи саградити турбе у Сарајеву:
„Ђе ћеш бити по земену, душо,
Нека знају обе царевине,
Немањића и Отмановића,
Куд је прош’о Краљевић Андрија,
И куда се расипало благо“.
Тако народни певач пева уз гусле ову чудну драму ктитора, по легенди, старе православне цркве у Сарајеву.
*
Споменућемо неколико чињеница из историје цркве и црквене општине: До 1727 године црква је била од плота и скромних димензија: дужине 7,5 м., а ширине 6,82 м. За дивно је чудо да је и црква на Трески историјског Андрије скоро петих димензија-кад се издвоји препрата према скици Жарка Татића и то 7,42 м. у дужину, а 6,9 м. у ширину. Сарајевска стара црква озидана је од седре 1727 године. Шест је пута горела и поправљана. Трошкови око дозволе за поправљање цркве износили су често пута више него сам поправак. До 1717 г. Митрополит је стајао у манастиру Бањи. Кад је долазио послом, није улазио у варош него у селу изнад Сарајева примао људе у послу епархије. Сарајевска црквена општина била је у великом уважењу код пећских Патријараха. По неки је од њих месецима боравио у Сарајеву и био гост општине. Повластице које су сарајевској општини дали пећски Патријарси користиле су после, кад је укинута по други пут Пећска Патријаршија, у борби са грчким владикама. Општина је била све имућнија завештајима и добром управом са имовином. Издржавала је српску школу, позајмљивала новац Патријаршији и манастору Студеници, и чинила дела хришћанског милосрђа: откупљивала робље од Турака и пуштала их својим кућама; преко еснафских организацијам слала храну сужњима у тамнци: давала помоћ сиротим девојкама за удају и помагала самохране у старости.
Национална српска свест била је јака. На почетку главног црквеног дефтера стоји „Поменик посподе српске“ почевши од Стевана Немање до задњег деспота. Нарочито прослављају Св. Саву и моле једног од Пећских Патријараха да им пошаље службу Св. Арсенија српског. Пред крај турске владавине у Босни саградила је огромну нову Саборну цркву чија је градња стајала 36.000 дуката. Натецање звоника у висину са витким мунарама многобројних сарајевских џамија био је најбољи знак како и раја диже главу. Тако је могла сарајевска црквена општина за аустријске владавине у Босни-позивајући се на свој црквени устав који су потврђивали Пећски Патријарси-доћи на чело покрета свих босанско-херцеговачких црквених општина за црквено просветну аутономију, после чега се распламсао онај познати националистички, нарочито омладински покрет.
Иза ослобођења решена је општина издатака за издржавање школа. Заслужни вођ. осамдесетогодишњи старац Глигорије Јефтановић, повлачи се са председништва општине због старости. Општина бира за свога председника касанционог судију г. Танасију Иковића, који за 10 година наставља са видним успехом користан рад: обнавља обе цркве, купује земљиште за ново гробље и на њему подиже капелу Св. Марка. Издатци за то износе преко 5,000,000 динара. Помажу све српске културне установе и друштва знатним сумама; уступају бесплатно општинске зграде за отварање трга на ком се подиже споменик Краљу Ослободиоцу. Општина подиже „Дом српске сиротиње“ и „Дечије забавиште“ и помаже Добротворној задрузи Српскиња на отварању Домаћинско-занатске школе. Одене о Божићу сваке године око 200 сиромашне деце. Старање и бригу у Дечијем дому, Забавишту и Сиротињској кухињи воде скромне и побожне калуђерице на челу са монахињом Ангелином, коју је у овај посао увела кувеждинска игуманија Меланија. Ту је збринуто 20 сиромашне деце без родитеља, 36 сиромашних добива бесплатно здраву и топлу храну, а 54 деце посећује забавиште, за које се одавно осећала потреба у Сарајеву. На помагање овога и културних установа троши сарајевска црквена општина годишње на стотине хиљада динара. тиме даје најбољег доказа да је и даље потребна њена Светосавска мисија која је од великог културног значаја.
Милан Карановић