Оштра Зима у Бастајима све окује

Се­стре Ду­кић сва­ко­днев­но до шко­ле пе­ша­че по де­се­так ки­ло­ме­та­ра. До шко­ле пе­ша­чи и учо Ми­ро­слав Бо­снић. Два пу­та не­дељ­но, до се­ла пе­ша­чи и по­штар Ми­ро­слав Ве­сић. Пе­де­се­так ки­ло­ме­та­ра сед­мич­но… И ни­ком од њих ни­је те­шко  Зима је била са пуно снијега... И да си на умо­ру, кад за­ве­је, док­тор не мо­же до уда­ље­них ку­ћа Фо­то С. Са­бљић Кне­же­во – Ако не пе­ва­ју, он­да се у Ба­ста­ји­ма ту­ку. Та­ко ка­жу ше­ре­ти, а њи­ма се не мо­же увек ве­ро­ва­ти. Пе­ва­ли или се ту­кли, на­ри­ца­ли или се ра­до­ва­ли, у овом се­лу, пет-шест ки­ло­ме­та­ра да­ле­ко од Кне­же­ва, све­јед­но је, по­што се све то, на кра­ју за­вр­ши до­бром ка­пљи­цом и сти­ском ру­ке ка­ко то чи­не гор­шта­ци, на­ви­кли да се осла­ња­ју јед­ни на дру­ге и убе­ђе­ни да са­мо за­јед­но мо­гу оп­ста­ти. Ни­је по­зна­то от­куд име се­лу Ба­ста­ји, али га но­си ве­ко­ви­ма. Ни о по­ре­клу по­ро­ди­ца ни­ко ни­шта не зна. Све­то­зар Ђу­рић ве­ли да „у Ба­ста­ји­ма по­сто­ји не­ка тај­на ве­за су­ро­ве при­ро­де и ме­шта­на ве­ли­ког ср­ца”. Ка­да не­ка­да дав­но, ни­је има­ло шта да се је­де, бра­ла се и ку­ва­ла мла­да зоб. Је­дан дан је би­ло зо­би, а дру­ги дан гла­ди. И та­ко све до вре­ме­на у ко­ји­ма је гла­ди би­ло мно­го ма­ње. У Ба­ста­ји­ма је пре по­след­њег ра­та би­ло око се­дам сто­ти­на, а да­нас са­мо ма­ло ма­ње ду­ша. У свет је, у по­след­њих че­тр­де­се­так го­ди­на оти­шло око две сто­ти­не се­ља­на… Ми­ле Мар­ко­вић је три­де­сет го­ди­на ар­бај­то­вао у Аустри­ји. Ра­дио, али и учио ка­ко то ра­де дру­ги, ка­ко би у сво­јим Ба­ста­ји­ма, имао оно што и аустриј­ски се­љак. Да­нас су му у шта­ла­ма ста­да му­зних кра­ва и ова­ца… И до­хо­дак на кућ­ном пра­гу од ко­га се мо­же при­стој­но жи­ве­ти. – Кад год би угра­био сло­бод­но вре­ме, ишао би по аустриј­ским се­ли­ма. Гле­дао шта­ле, свињ­це, сто­ку… Зе­мља у мо­јим Ба­ста­ји­ма бо­ља је од оне под Ал­пи­ма. Већ та­да сам од­лу­чио да се вра­тим. Кад они мо­гу за­што и ја та­ко не бих. И ус­пео сам као и мно­го дру­гих по­врат­ни­ка у кне­жев­ску оп­шти­ну, по­но­сно при­ча Ми­ле Мар­ко­вић. У цен­тру се­ла и да­нас сто­ји шко­ла са дав­но ис­пи­са­ном та­блом. На њој грб бив­ше Со­ци­ја­ли­стич­ке Ре­пу­бли­ке БиХ. Остао је још из вре­ме­на у ко­ме се и у Ба­ста­ји­ма пе­ва­ло Ти­ту, и у ко­ме је у ме­сној шко­ли би­ло на сто­ти­не осно­ва­ца. Да­нас их је са­мо је­да­на­ест. – Зи­ме су за се­ља­не Ба­ста­ја увек исте… Пу­те­ви не­про­ход­ни. И да си на умо­ру, док­тор не мо­же до уда­ље­них за­се­о­ка. Зи­ма у Ба­ста­ји­ма све оку­је. Та­да је све у ру­ка­ма све­ви­шњег, ка­же Ми­ле Мар­ко­вић. Се­стре Ин­ди­ра, Ја­го­да и Ма­ри­ја­на Ду­кић сва­ко­днев­но до шко­ле пе­ша­че по де­се­так ки­ло­ме­та­ра. И ни­кад ни­су из­о­ста­ле са на­ста­ве… До шко­ле пе­ша­чи и њи­хов учо Ми­ро­слав Бо­снић. Пр­во из Ба­ња­лу­ке ауто­бу­сом сти­же до Кне­же­ва, а он­да пе­ши­це до Ба­ста­ја. И та­ко сва­ки дан… Два пу­та не­дељ­но, до се­ла и за­се­о­ка Ба­ста­ја, пе­ша­чи и по­штар Ми­ро­слав Ве­сић. Пе­де­се­так ки­ло­ме­та­ра сед­мич­но… И ни­ком од њих ни­је те­шко. А и ка­ко би би­ло, ка­да се друк­чи­је не мо­же. Се­ља­ни да­нас рет­ко од­ла­зе у свет, за раз­ли­ку од ше­зде­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка, ка­да је на рад у зе­мље да­на­шње Европ­ске уни­је, оти­шло ви­ше од две сто­ти­не ме­шта­на Ба­ста­ја. Три Де­сан­ке, две Бо­је, Ми­ле­на, Зо­ри­ца, Бо­сиљ­ка, Ан­ђе­ли­ја, Ан­ђел­ка, Да­ни­ца и Пер­ка, зи­ми су сва­ки дан за­јед­но. Уз пре­сли­цу, игле пле­ти­ље и ка­фу, на­рав­но, за­по­де­не се при­ча о че­му дру­гом до о да­ни­ма ко­је су ове же­не са­чу­ва­ле у сво­јим се­ћа­њи­ма… За вре­ме тих пре­ла се­те се и ста­да и збо­ро­ва код цр­кве и аши­ко­ва­ња и пр­вих љу­ба­ви. Не­ка­да­шњих пре­ла и сво­га Ра­де, пр­ве љу­ба­ви, се­ти се и ста­ри­ца Де­сан­ка Свје­тла­но­вић. У ку­ћи до њих, све са­ме му­шка гла­ве. Ни пре­сли­ца ни ига­ла у ру­ка­ма. Уме­сто њих, ту је ча­ши­ца до­бре ка­пљи­це и раз­го­во­ри ко­ји се обич­но за­вр­ша­ва­ју пе­смом и здра­ви­цом за до­бро и но­ве са­стан­ке. – У Ба­ста­ји­ма се не­кад без ба­ти­ћа ни­је мо­гло. За раз­ли­ку од пре­сли­це ба­тић се за­вр­ти и ву­на се тек он­да поч­не пре­сти. Ка­сни­је се пре­ђом пле­ту ча­ра­пе и не­ки де­ло­ви оде­ће. Све то су ра­ди­ли му­шкар­ци. Друк­чи­је се ни­је ни мо­гло. Нов­ца се ни­је има­ло ниг­де за­ра­ди­ти осим да се до­хва­тиш ба­ти­ћа, да пре­деш и, ка­сни­је, пле­теш. И та­ко да­ни­ма, ме­се­ци­ма и го­ди­на­ма, ка­же Јо­во Свје­тла­но­вић. – На­род је у Ба­ста­ји­ма та­кав. Друк­чи­ји не мо­же би­ти. Бу­ре, сне­го­ви, же­ге, ки­ше… све је то утка­но у ду­шу се­ља­на ко­ји су сво­је пу­те­ве што су их во­ди­ли са­мо на­пред, гра­ди­ли увек са­ми, за­кљу­чу­је на кра­ју Све­то­зар Ђу­рић. ———————————————————– Не­кад уз го­ве­да, да­нас уз мо­бил­ни Во­ли се увек исто. Ја сам во­ле­ла Ра­ду као што мо­је уну­ке да­нас во­ле сво­је мом­ке. Са­мо ја сам Ра­ду че­ка­ла код го­ве­да, а да­нас, мо­бил­ни у ру­ку па ђу­ве­ги­ју зов­неш кад год по­же­лиш, при­ча Де­сан­ка Свје­тла­но­вић по­но­сна на де­ве­то­ро уну­ча­ди и че­тр­на­е­сто­ро пра­у­ну­ча­ди! Сла­ви­ша Са­бљић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.