Пјесма коју је српски фрањевац Качић написао
——————————————————————————–
Ову пјесму ми и не морамо читати, јер ми знамо да су Босна и Херцеговина наша дједовина и земља Немањића, али они којима препоручујем да прочитају ову пјесму су херцеговачки „хрвати“, тј. покатоличени Срби из босанских и херцеговачких крајева, јер је ову пјесму писао католички фратар, а не православни свештеник!
Ширимо истину о нашој Босни и о нашој Херцеговини, не допустимо да отуђени Срби који су преко ноћи постали Хрвати однесу са собом нашу српску светињу, нашу поносну Херцеговину!
ХЕРЦЕГОВИНА ЈЕ СРПСКА ЗЕМЉА, НИКАД НИЈЕ БИЛА ХРВАТСКА НИТИ ЋЕ ИКАД БИТИ ХРВАТСКА!
Četvrti je ruža izabrana
od kolina Nemanić Stipana,
slovinskoga kralja i cesara,
od istočnih strana gospodara,
po imenu kaluđere Sava,
kruna, dika, poštenje i slava
slovinskoga puka i naroda,
pustinjaka kriposni vojvoda,
koji poče ljubit Gospodina
mlado dite od malo godina,
pokazuje pokorno zlamenje,
tlači biser i drago kamenje.
Svlači Savo sa zlatom haljine,
kaluđerske oblači mantije
i ostavlja starca, babu svoga,
rad ljubavi Boga velikoga.
Tere biži u luge zelene,
neka njemu bilo lišce vene
travu jiduć, hladnu vodu pijuć,
teškim bičem svoje tilo bijuć.
Zemlja Savi prostirač bijaše,
a vedrim se nebom pokrivaše,
Boga moli, nigda ne pristaje,
svomu tilu pokoja ne daje.
Vesele se dubrave jordanske
i ostale pustinje izvanjske
gledajući Ivu Krstitelja,
kako hvali svoga Stvoritelja.
Raduje se još i Gora sveta
kazat pravo niko mi ne smeta
gledajući Savu pokornika,
Nemanića Božjeg svećenika,
kako plače i suze proliva,
na pokoru grišnike doziva;
u pustinji kano sunce sjaje,
dobar izgled pokornikom daje.
Malo vrime postajalo biše,
za biskupa Savu učiniše;
posveti ga grčki patrijarka
viruj, pobre, ovo nije čarka
po naredbi Pape velikoga,
svega svita oca duhovnoga,
komu Grci podložni bijahu,
za glavara tada poznavahu.
Svoju oblast Savi pokloniše
i državu srpsku podložiše,
da obraća i kara grišnike,
focijane i sve nevirnike.
Savo drugi Ilija bijaše,
ljubav Božja u njemu goraše;
na pokoru svakoga dozivlje,
zle proklinje, dobre blagosivlje.
Zakon brani, puku propovida,
viru svetu Savo ispovida.
Kada svaka ispunio biše,
starešine koja narediše,
skide s glave mitru od bisera,
ah moj Bože, čudna kaluđera,
svuče sebe vladičke haljine
pak pobiže gori u planine.
On ostavi svoje bile dvore
po pustinjam ter čini pokore,
suze roni, plače brez pristanka
od večera ter do bila danka.
Kada li se naplakao biše,
nabesa se njemu otvoriše:
Bog mu daje krunu od blaženstva
i pristolje svojega kraljevstva.
Mileševo manastir se zvaše,
gdi svetoga Savu ukopaše.
Poče činit velika čudesa,
kad mu duša pođe na nebesa.
Savino se ne raspada tilo,
nego posta puno godin’ cilo
i stalo bi do sudnjega danka,
svega svita zbora i sastanka,
ali Božji nevirnici Turci
smamiše se gore nego vuci,
svetogrđe teško učiniše,
sveto tilo na vatru baciše.
Brzo se je Savo osvetio
i desnicu svoju posvetio,
jer podiže ter do malo dana
Karavlaha i Karabogdana,
da udare slobodno na Turke
i junačke okrvave ruke
pod barjakom Save pokornika,
Nemanića Božjeg svećenika.
Viteški se oni podnesoše,
sto hiljada glava odsikoše,
osvetiše Nemanića tilo,
koje skoro biše izgorilo.
Rad čudesa kaluđera Save
slovinskega sve države slave,
a najveće hercega Stipana,
svetog Save banovina zvana.
http://www.gorandavidovic.com/forum/showthread.php?t=1893