Нински бискуп Ђорђе Парчић (Georgius Parchich) 20. априла 1693. шаље извјештај Конгрегацији да у његовој бискупији има 5486 римокатолика и 7363 православна Србина. На територији његове бискупије резидује и српски епископ. Римокатолици имају 21 свештеника а православни 15. Бискуп каже да ради на унијаћењу православних проповиједајући им и обучавајући их у вјери и “истинитом католичком учењу“. Рад нинског бисккупа Парчића већ након три године доноси плодове јер он 1. јуна 1696. јавља како су се, захваљујући његовом залагању становници села Полочника одрекли “шизматичких грешака“ тј. православне вјере и прихватили “римску вјеру“. Исти је случај био и са селом Љубач, близу Поличника.
Сада је Поличник хрватско село које је у Другом свјетском рату дали велики број најкрволочнијих усташа који су клали Србе из расне и вјерске мржње. Исто се поновило 1990-1995. Готово идентичан случај је и са селом Миљевци, на обали Крке, према Скрадину.
Не тако масовно и не у тако кратко вријеме прешао је у римокатоличку вјеру знатан број шибенских правослвних Срба. Тај процес је под разним притисцима трајао стотинама година, а његова завршна фаза одиграва се управо данас. Бројне данашње шибенске породице, које себе декларишу као старосједиоце и као хрвате и католике од памтивијека, заправо су биле српске и правослвне. То се види из списа биљежника Петра Веранцио, стр. 452. похрањеног у шибенском Биљежничком архиву код Окружног суда у Шибенику од 24. јула 1654., који документ је објавио и Бошко Десница у својој “Историји котарских ускока“, књига 1. Документ говори о посвађаним Србима у Шибенику гдје је неки Јован Вуковић, звани Обрад, наумио да збаци шибенског пароха Кирила Габриелија, а доведе неког младог калуђера, свог кандидата. Старјешине знатнијих шибенских кућа православних су се томе супротставиле и стале уза свога духовног пастира, оца Кирила. Ево пописа тих домаћина:
Цвито Шарић, харамбаша, Продан Шега, херамбаша, Перо Кнез, харамбаша, Лука Радић, харамбаша, Илија Вулиновић, харамбаша, Лазо Островић, харамбаша, Стефан Шаре, хараамбаша, Шуро Шарић, Павле Николић, Јован Николић, Ђуро Паховић, Радосав Радичић, Станко Ковач, Ненад Станчић, Раде Никић, Јован Лаус, Стефан Бунчић, Илија Грубишић, Милош Ивчић, Тома Пакивић Сладе Томашевић, Перо Богдановић, Јован Митровић, Петар Вучић, Вудраг Барчић, Никола Бунчић, Продан Будовић, Томас Грубишић, Јован Љубичевић, Филип Паховић, Роксана Скорчевић, Живан Блажевић, Вулета Миличић, Милија Малешевић, Вучко Томашевић, Вучко Милишић “et tutti li altri a viva voce detti et alegatiafermano”. У матици рођених и умрлих православних Шибенчана, према дијелу онога шта је Бошку Десници ставио на увид шибенски парох, прота К. Крстановић, у другој половини 17. вијека у Шибенику су још живјеле и породице православних Срба Луговић, Осраевић, Павековић, Миљевац, Рајчевић, Микулић, Бусовић, Едић, речени Кокеша Разумица, Кнежић, Бабић, Кукољ, Зубичевић, Добрић, Богуновић, Павасовић, Аџија, Слемковић, Драголовић, Катић, Лаурић, Милошевић, Косић, Сандић, Буњевац, Вучковић, Милић, Томаковић, Сладојевић, Ђуровић, Баић, Кланчевић, Јовић, Пандуринко, Палигаћа, Додиг, Шоровић, Кондурић, Милатовић, Колаћ, Вулаевић, Митровић, Бугарин, Стега, Цивић, Бјелоглав, Павловић, Барбача, Мислатовић, Благовић, Радуловић, итд.
Бројне од поменутих породица имају и данас потомке у Шибенику, али су оне углавном католичке и хрватске. То су нпр. Шарићи, Кнезови, Богдановићи, Лауси, Ивчићи, Вучићи, Станчићи, Миличићи, Милошевићи, Додизи, Барбаче, Грубишићи, Шаре и други.
Малешевићи, Вулиновићи и Радишићи остали су православи Срби све до рата 1991. Можда су и сада.
У Шибенику су карактеристична три актуелна случаја: тројице популарних Шибенчана, Мише Ковача, пјевача, Арсена Дедића, његовог колеге по лаким нотама и кошаркаша Александра Петровића.
Кад се облачи у иниформи усташког ХОС-а Мишо Ковач можда и не зна за своје српске корјене; Арсен Дедић мора знати, али одбија да зна, мада је његов отац Јован био предсједник српске православне општине у граду; отац Александра Петровића, Јоле, је Србин из Херцеговине, а Александар је давао изјаве о Србима са пјеном мржње на устима. Сва тројица поменутих Шибенчана дали су антологијски прилог апсурда расне мржње и искључивости.
Недавно је, тачније 21. септембра 1997. године у фељтону извјесне Славице Даниловић, у београдским “Вечерњим новостима“, изишао прилог о Арсену Дедићу. Новинарка се пита: “ ко је подметао Арсену Дедићу да му је отац српског порекла?“ Питање је извучено у поднаслов из Дедићеве изјаве:
“Иако ми је мрско подсећање на повремена нечасна подметања око очевих српских корена, морам да нагласим како смо Габи и ја чинили све што је домовина тражила од нас и пружили смо што смо могли и знали.“ За Дедића је “Бљесак“ и “Олуја“, америчке офанзиве са хрватском војском на Србе код њихових кућа “ослобођење окупираних крајева“. Нико, међутим, не може подметнути Арсенију Дедићу да му је отац био српског поријекла, пошто је он то одиста и био.
Притисак на православне далматинске Србе у смјеру њиховог превођења на унију, а касније на католичку вјеру, стимулисале су и венецијанске власти готово увијек кад би била мирна времена и кад би пролазила непосредна опасност од Турака. То је било онда када им Срби нису више требало као ратници већ само као слуге. Таква времена користили су и римокатолички прелати за придобијање или присиљавање православног живља у Далмацији да пређе на исповиједање “праве вјере“, а напушти ,,шизматичке грешке“. У околностима када су поједине скупине православних Срба живјеле на периферији главнине својих истовјерних сународника долазило је до знатнијег превјеравања. Тако је нпр. задарско предграђе Петричани насељено искучиво Србима из Ђеврсака. Сада су они Хрвати, католици. Павићи из Петричана имају и сада понеког свог презимењака у Ђеврскама, преживјелог послије 1995.
Тамо гдје су православни Срби живјели у компактнијим насељима, макар били окруени иновјерним, није долазило до превјере. Њихова позиција билаје случна стаду окруженом вуковима. Чим би се нека јединка удљила од главнине постајала је плијен вукова. Слику такве појаве и стања можда најбоље илуструје случај имотских Срба.
Највећа скупина имотских православних Срба стигла је на тај простор 1722. године из Херцеговине. Једни су дошли из Попова, а други из Зубаца код Требиња. Њихова различита полазишта могла су се дуго осјетити и у језику, пошто су имали неке лингвистичке засебности. Населили су се у самом мјесту Имотском и у околним селима Пролошцу, Црногорцима, Небрижевцу, Радежу и Дугим Њивама. Имотски прота Спиридон Маргетић је 1861. године послао опширан извјештај о тамошњим православним Србима за “Српско-далматински магазин“. Она каже да је православних Срба било и у селима Радуни, Банзнотима, Аржаном, Свибу, Цисти, Новим Селима, Стризирепу и другим. Зато што су били и6змјешани, а у мањини, са римокатолицима нису се могли одржати. Нису поменути Срби 1722. под водством свога сердара. Петра Шиндика, затим Кенежевића, Даниловића и Кадијевића, дошли на простор гдје није било православних Срба и раније. Стотињак година раније макарски бискуп се жали, у свом извјештају Конгрегацији у рим, да му смета имотски калуђер Макарије. Негдје у исто вријеме, макарски бискуп Бартоломео Качић (1626) јавља Конгрегацији да у парохијама његове бискупије, изузев Раме, свуда су у већини “шизматици“, дакле православни Срби. Ту он набраја, поред Имотског, Пдбила, Совиће, Дриновце, Камени Мост, Подгору, Загвозд, Брела, затим Љубушки, Макарску, Заострог, Цетину, Читлук, Приморје, Блато, Броћно. (S. Congr. Concilio – Relat. Visitationes ad limina – Macharen, vol. 476.) У вријеме кад су дошли имотски Срби под водством својих сердара 1722, знатан дио, или чак и готово сви, већ су били преведени у католичанство. Због својих ратних заслуга они су добили најбоље њиве око Имотског, као истаре турске куле, попут Кадијевића, Кнежевића и Даниловића. Прота Маргетић је набројао презимена српских православних породица у Имотскоми околним селима. Знак крста ставио је код оних које су се иселиле или узумрле. То су:
Имотски – Симић, Вучковић, Иванишевић, Матијашевић (Барзета), Ћулмез, Грбић, Богетић+, Бакочевић+, Прибић+, Тадић, Јуришић, Бркан, Падров, Радуловић, Останић, Маргетић.
Главина – Аћимовић, Голобок+, Саровић, Кадијевић, Кнежевић, Даниловић (Кузман), Пуић, Пацић, Биберчић+, Стојановић+, Павловић+, Украден.
Проложац – Сочивица, Мишковић+, Радовић, Секуловић, Дучић, Попадић, Самарџић.
Црногорци – Мандић, Станић, Бартоловић (Гароевић), Раковић, Миличевић+, Коковић+, Рајевић, Пргомељ, Путица, Вукелић, Николић, Одавић, Кеврић, Сврдлин.
Небржевац – Шиндић, Радојевић, Петковић, Краљевић+, Томић, Терзија, Здилар, Кордић, Марчеп+, Одавић, Лончар, Ускок, Зјајић+, Вуличевић+, Јаловичић, Опуа, Милетић, Милковић (Пјанковић), Кнежевић (Тајо), Карлочанин+.
Радеж – Лазаревић, Краљевић, Нинковић, Расовић.
Дуге Њиве – Драгутиновић, Ружић.
Протиа Спиридон Маргетић уз бројне друге податке о Србима Имотске Крајине наводи и оне о узроцима зашто је у појединим селима нестало православних Срба:
“Кад смо горња села споменули, проговорићемо још коју о њима. Данас ни у селу Стризирепу гди је најпотлен Мијаљевић живио, ни у Новим Селима гди је Смољанић, ни у Цисти гди је Челан био, ни један православни не налази се. Све је ове нешто оскудност и далечина своје цркве приморала, а највише ајдук Рошо (Rosso) из села Врбња недалеко од Имотскога, који је при свршетку ајдуковања Станка Сочивице, познатога из Седмице 1857, уједно ајдуковао, натјерао да се пориме. (СтанкоСочивица био је православни Србин, прим. С.Б.) Ови је ајдук рошо по наговору нечијем више прави здрави наши православни поубијао. Гди је год наше људе слабе у снази знао, те би кад се не би хтјели своје вјере одрећи клао и убијао; а гдје су у јачини наши били, ту није смјео ни завирити. У селу Свибу поримио је неке Бодрожиће и Цондриће, а неки су од исти фамилија нехтијући се одрећи прародитељске вјере оставили куће и баштине, тер побјегли и настанили се код манастира Драгивића, гдје су и сада кмети и на земљи манастирској. У Рошино вријеме у Свибу била је један фамилија и у њој пет браће Челара, који не хтијући се поримити, у један мах убије два брата Петра и Стјепана, потле опет другови Рошини, ајдук Бекавац убије трећег брата Шоршија, остану само најстарији Иван и најмлађи Дмитар. До три године поврати се опет Рошо с дружином, и из стаје у планин више села пошаље звати Ивана. Иван, није куд камо, оде, и дошавши међу ајдуке стане питати: ‘Што си ме звао арамбаша’? На које му овај одговори: ?Та знадеш Иване што сам те звао, да се покрстиш и у нашу виру приђеш’. Иван му одговори: Ќад је то арамбаша, волим поштено и на правди погинути, као ми и браћа него ли се своје вјере одрећи; ево ти ножа за појасом, а ево моје главе па сијеци“, и нагне му врат и главу. Онај прихвати за нож да то и учини, но друг му ајдук Галић, чији је отац у православној вјери крштен био, и нешто у крви с Челаром, стаде пре Роша и наче га молити да то не чини, говорећи му: ‘Немој га, арамбаша, среће ти и јунаштва твога! Та кад је тако тврд у својој вјери, био би и нама у којој потреби вјеран.’ То га је спасло, пусти га дома и потље су пријатељи били. Овога Ивана син Божо и Дмитров Никола и сада су живи и у православљу су њи два сама у истом селу, гди њиови око 80 фамилија имаде, и удаљени су од своје цркве пет часа хода, као и они у Аржаноме (село одма до Свиба један час у сјевер удаљено) шет часа, у коме наши шест породица има. Уз кућу Челарову и Свибу има старинско гробље и код истог развалине од зграде коју црквином зову. Приповиједају да је оно наша црква била, и да је код ње један калуђер од њиова племена сахрањен. Одличан је овај гроб од причи с једним великим крстом. Кад су сељани потље своју римску цркву зидали, све су камен одонле носили.“
Прота Маргетић се осврће на породицу Челана у Цисти и на то којим су путем постали Хрвати:
“Нека се не заборави и ово навести да рођаци они Челана у Цисти, кои су до назад 50 година у православљу били, гди је покојни Аксентије Бањац калуђер послуживао и дјецу крштавао, находе се у селу Дугопољу више Клиса, гди њиови до 250 фамилија има, а исти Челана само четири фамилије, наше двије од Броћанске парохије, а друге су се двије због узимања римкиња за ћене, један 1824. а друга 1850. поримиле.
У селу Аржаноме и Свибу, гдје имају по неколико наше фамилије принадлежеће парохији Имотској био је од искони времена обичај да кад би умрла која особа у истим нашим фамилијама, имали су право да им се звони у звоно католичке цркве и тако исто и послуживати се с мртвачким носилима,; јер колико при подизању звона на цркву, толико и направљању носила (капсела) увијек су и наши соразмијерно с трошком својој браћи комшијама римљанима у помоћ притицали, по чему се исто по праву а не из милости имали. Кажу да они у Аржаноме наши људи, у старија времена јаки и имућни, сами су трошак за полу звона дали, јер своје цркве у мјесту немају, нити гдје близу.
Овакови исти обичај постојао је и у селу Брштанову од Броћанске парохије.
Но прошасте 1860. године наговјештено је нашим сељанима у селима Аржаноме и Свибу да већ унапред нити ће им се дати звонити у римској цркви, нити ће се више с носилима моћи послуживати. Хвала Богу и на тому; није наша кривица; ми братинску љубав негазимо.“
По чијем је наговору хајдук Иван Рошо нагонио имотске Србе у римокатоличанство, онај исти који је хајдуковао некад у дружини православног Србина Станка Сочивице, најбоље видимо из пјесме, на ту тему, фра Фране Радмана (1722-1789). Пјесма се налази у књизи фра Гашпара Бујаса “Качићеви имитатори у Макарском приморју до половине 19. стољећа“.
Имитирајући Качића фра Радман у “Писми како Иван Рошо на свету виеру обраћа Грке без приповедања“ одушевљено кликће Рошином начину:
“Будаласто никога не смица,
Њапри види је ли ркежица (православац)
Који направ Вировање рече,
Они смрти слободно утече.
Ал’ ко не зна тер га он уфати,
С рамена му брзо главу смлати.
Благо њима јер се на свит роди
Којино их на Спасење води.
(…)
Благослови пет њиови кућа,
Вражје мриже њиови непута,
Наслиднике Лутера, Фоција,
Марка Ефеза још и Акација.
Горе од вук’ кад лисицу тира
Јер он оће да је једна вира.“
За фра Радмана Иван Рошо не чини злочин према православним Србима зато што их коље ако у Вјеровању не знају за литински додатак filioque. Напротив, он је њихов доброчинитељ, јер их “на спасење води“, па му за то морају бити још и захвални.
Рошин “екуменизам“ и начин како ради да буде ‘једна вира“ био је комбинован са још бројним начинима, увијек потпомогнут од оних из врха римокатоличке цркве који:
Диспуташе танко и високо,
Веле знано и пуно дубоко:
Од исхода Духа Присветога,
Старешинства папе латинскога…“
Потпомогнути су, наравно, и од власти римокатоличких држава у којима су живјели Срби, првенствено Млетачке републике и Аустрије и Угарске, Независне Државе Хрватске, Рпублике Хрватске итд.
Кад је ријеч о Имотској Крајини, ајдуку Роши и превођењу православних римокатолике, занимљиво би било напоменути да су под командом хрватског генерала Анте Росе, пријеклом од Имотског, у рату 1992-1995 вршени напади на Срби гдје су многи српски цивили побијени на најзверскији начин. У истом рату у Славонији је Томислав Мерчеп, чији су преци некад били Срби у селу Небрижевцу код Имотског, наређивао стравичне злочине према Србима у Лици, Далмацији и Славонији, све у име хрватства. Заступници најмилитантнијег хрватства, у 20 вијеку управо су клонирани Хрвати из Имотске Крајине и западне Херцеговина. У три рата за посљедњних стотину година они нису пропустили ниједну прилику да се искажу у прогонима Срба и злочинима над њима. Министар одбране Републике Хрватске Гојко Шушак, за кога се овде године интересује Хашки трибунал, због ратних злочина, има читаво село својих преимењака, православних Срба, повише Сплита, а и један засеок у селу Смиљчићу, између Бенковца и Задра. Неки Шушци из Смиљчића страдали су од граната хрватске војске којом је њихов презимењак командовао, а други су морали напустити свој крај, 1995.
Кад је већ ријеч о појави преласка православних Срба на католичанство, а одатле у Хрвате у западној Херцеговини и средњој и сјеверној Далмацији, било је случајева гдје су узрок томе били православни свештеници, боље рећи, њихов лош рад и неморалан живот. Из тога је узрока, по причи Јове Бешевића из Баљака крај Дрниша, прешла у католичанство и породица Лазе Габрића из Отавица.
Лазо је био угледан и имућнији домаћин у том крају. Био је благочестиви православни вјерник, па је редовно постио кад је за то вријеме. Кад је дошао крај поста, он одлучи да подрани и да се исповиди код свога свештеника, а онда ће у Врлику на сајам. Тамо ће бити на литургији причестити се. Послије ће обавити неке своје послове што је одредио. Дође поповој кући прије не ли је овај устао. Зовне га по звању и имену и рече му зашто је дошао. Овај га, онако из кревета, добро испсује због тога што га је пробудио и рече му да нема исповиједи. Лази из тих стопа оде право код фратра. И фратар је спавао, али га је упитао: “Којим добром Лазо? Да ти није каква невоља?“ Фратар се бавио љековитим травама, па је поммислио да га Лазо због неке болести посјећује. “Није велечасни, ништа друго него би се исповидио код вас, па се послије причестио!“ Фратар је био упоран да он не може то урадити јер је Лазо православни, једино ако ће прећи у католичку вјеру, учиниће то. “То ја и оћу!“, рекао је Лазо. Тако су Габрићи постали католици, па послије Хрвати.
Други је случај пароха из села Кричака код Дрниша. Пароха петра Кричку оптуже сеоски кричански главари 1831. да не врши своју пастирску дужност како треба и да, како пише Никодим Милаш у својој ,,Православној Далмацији“, “на саблазан сељана и свега другог свијета држи у кући једну неудату женскињу, с којом живи у конкубинату и која је сада трудна“. Слична тужба у исто вријеме стигла је била и на пароха из Кричкама сусједног села Баљака, на Марка Бусовића. Бусовић је држао у кући ,,неку женскињу подозривога владања“. И Кричка и Бусовић добили су наредбу од епископа Јосифа Рајачића из Шибеника да се имају канити тих женскиња. Они то нису послушали, и настала је ситуација у коју се умјешао и сам царски намјесник Вјенцеслав Лилиенберг, као и високи католички клер у Шибенику и Задру. Кричка и Бусовић су прешли на унију, из чега ће се касније заметнути и организовани прелазак и дијела бивше Кричкине и Бусовићеве православне пастве. То ће бити почетак и оне ситуације коју је описао Симо Матавуљ у својој изврсној приповијеци “Пилипенда“, када ће се многи Петропољци почети “уписивати у царску вјеру“, тј. прелазити на унију, односно римокатоличанство. Идентификујући се с ,,царском вјером“, коју је и Матавуљев Пилипенда потрчао да потврди своме комшији Кљаки штапом преко леђа, они су убрзо заборављали своје српске корјене и постајали горљиви хрвати, попут Хркаћа из Имотске Крајине и западне Херцеговине, који су тамо дошли као православни Срби послије Пожаревачког мира.
Један од честих узрока, макар у Далмацији, што су поједини Срби напуштали своу вјеру и име, па прихваћали католичанство и хрватство, биле су женидбене везе. Тај процес је у току и данас. Тако нпр. Шпиро Бјелановић из Бенковца, православни Србин, оженио се католкињом. Најстарији му је син крштен у православној цркви и он се осјећао Србином, други и трећи крштени су у католичком обреду и они се се сматрали хрватима. У другом свјетском рату син Србин је отишао у партизане и погинуо. Средњи син је пришао четницима, најмлађи усташама. Оба су остала жива и послије се држали као хрвати. То исто чине и њихова дјеца. Шпиро је био чист штокавац јекавског изговора и ђекавац (ђе, ђед, међед), његова унучад икавци чакавског акцента, премда су се родили и одрасли у штокавској јекавској средини.