Историја Србије трећег миленијума
Аутор: Радован Пилиповић, Православље Број 1007, Рубрика Историја
Бењамин Калај, аустроугарски дипломата мађарског порекла је 1877. написао једну историју Срба која је написана на начин, да је морао да је лично забрани када је после 1878. постао гувернер окупиране Босне и Херцеговине. Наиме, борећи се против српског идентитета у поменутим крајевима и залажући се за хибридни концепт „бошњаштва“, разочаран што Срби своју политичку будућност нису везали за брод Дунавске монархије, Калај је морао да примени драстичну аутоцензуру. Историја српског народа је и данас изазовна тема за многе европске историографе.
Тачно 130 година после Калаја један Немац нам је понудио преглед нововековне прошлости Србије (боље речено Срба). Пре две године је изашло немачко издање Историје Србије од 19. до 21. века аутора Холма Зундхаусена. По својој концепцији и развијаној радној хипотези књига спада у групу виђаних књига писаца попут Ноела Малколма, Тима Јуде… То су све састављачи и кројитељи повести који су правили селективну слику о српском народу. Трудили су се да кроз историографски поступак одбране стереотип из западњачких медија деведесетих година о Србима, Србији и њиховим политичарима као о јединим и искључивим кривцима за кризу на просторима бивше Југославије.
Зундхаусен не спада у традиционалну линију немачких повесничара који су се бавили историјском појавом српства. Леополд Ранке је био модерниста у свом времену када је тврдио да покорен народ није без историје чим је имао снаге да покаже своју снагу у националној револуцији и борби за државну слободу 1804–1815. године. Едуард Мајер је са завидним аналитичким умећем око Берлинксог конгреса тврдио да Срби никад нису били без државе која је, заправо, била очувана у Српској православној цркви. Герхард Геземан је о српској епској поезији и традицији писао као о херојским облицима живљења, дубоко етичким и високо естетичким. Многи производи српског духа су збуњивали немачке интелектуалце. И када су се сукобљавали Немци и Срби су се веома поштовали. Још увек стоји Макензенов споменик подигнут „српским јунацима“. Немци и Срби имају много заједничког. Ото фон Бизмарк је за преткумановску Србију говорио пророчки да попут јежа „шири бодље на све стране“. Ово је означавало утицај слободне Србије на њене сународнике у Босни, Далмацији, тадашњој Војводини, на југу у Старој Србији…
Трагедија нашег народа у XX веку је што је своје национално уједињавање обављао са покушајем остваривања утопијског (нигдинског) концепта југословенства. Центрифугално дејство великих центара глобалне политичке моћи на југословенску заједницу је у два маха било јаче. То се показало 1941. и 1991. године. За последњи распад југословенске државе и сејање трагике по југословенском простору међународни фактор је имао велику одговорност и водећу улогу. Зарад скидања одговорности или њеног привремног одлагања, док се не створи повољан тренутак (уобичајено кад се Власи доцкан сјете), покренута је читава историографска продукција која се бави Србима и њиховој улози у збивањима на Балканском полуострву.
Није само режим Слободана Милошевића у жижи посматрања Холма Зундхаусена и њему сличне братије. По њиховом мишљењу режиму је помагала и Црква. По таквој манитој дедукцији Српска православна црква је допринела агресији виђаној у западним југословенским републикама. У њиховој широкој интерпретацији збивања барикаде око Книна из 1990/91. године су производ српске митоманске зависности од вештачки створеног појма жртве из Другог светског рата. Ко зна како би се писало о хрватском усташком погрому Срба и Православља на територији НДХ 1941–1945. да објективна сведочења нису оставили Хитлерови генерали Едмонд Глез фон Хорстенау и Херман Нојбахер. Подсетимо да нико боље није проникао у психологију усташких злочина од оберштурмбанфирера Артура Хефнера који је 15. јула 1941. био сведок паљења српске цркве у Спасовини код Дрвара. За злочине који су вршени над цивилима овај официр Рајха је рекао да су „вођени хрватским комплексом инфериорности према бројнијим и у погледу животне снаге јачим Србима“.
Србима у Крајини није остало ништа друго него да у атмосфери разбукталог национализма Туђмановског типа пораде на самоорганизовању и самозаштити. Јаме у Лици и Далмацији, у Херцеговини и покољи другде нису мит који је 1991. подгрејала Српска православна црква. У Ливну и у Пребиловцима се чекало тачно 50 година да жртве добију достојанствену православну комеморацију. Постоји читава литература о комунистичком притиску и захтевима да се забораве хравтски и муслимански злочини. Српска патња није добила историјску сатисфакцију нити светотајинску утеху. Споменици Богдана Богдановића у Јасеновцу и на Гаравици код Бихаћа личе на монументе зликовачком слову „У“.
Лепо је то осетила песничка душа Стевана Раичковића која је у Јасеновцу 1979. имала потребу да каже:
Склонили смо се од кише:
И стојимо
Тако
У мокром сумраку
(На врху подземног града)
Ево већ читаву вечност –
Под сивим латицама бетонског-монструм цвета
И црним (оловним) облацима… (Јесен у Јасеновцу).
Ово је спевано пре Меморандума Српске академије наука и уметности, документа у коме се насилно трага за манифестом српског национализма, нетолеранције и идеолошким кореном „српске агресије“ на Босну и Херцеговину и Хрватску. Балвани око Книна су биле логична реакција на историјско искуство од пре педесет година у новом моменту који је према политичком амбијенту подсећао на 1939. и 1941. годину.
Почетком осамдесетих година је у Херцеговини ширен мит да се указује Госпа, и то где, управо тамо где су масовне гробнице православних из 1941. године. Таквом злоупотребом Богородичиног култа требало је не само рехабилитовати, него и охрабрити усташки покрет и његову делатност. Посебна је тема стварање верског туризма, повезивање римокатоличких Хрвата са светом испод „гвоздене завесе“ и још више са политичком емиграцијом. Сасвим друго је питање окретање новца у таквим пословима стварања ходочашћа и куповине наоружања за предстојећу оружану сецесију хрватских крајева и рат против Срба.
Политичка елита српског народа се крајем деведесетих година XX века није снашла. Милошевићев режим није имао јасан и солидно конципиран програм очувања српског простора и демографске снаге. Зундхаусен не улази у детаље нити нам објашњава међусобне односе крајишког вођства, вођства босанских Срба са властима у Србији. Ипак, његово приповедање је политематско. Ова књига није строго политичка историја, дипломатска, културна или религијска. Serbische frage је опсесивна и централна тема. Не историја државе како је у наслову казано. Сваки покушај решења српског питања, па и овај из 1991. године је код Зундхаусена предодређен за етичку осуду.
Поглед на српску традицију и народно стваралаштво, пре свега на сижее из јуначких песама завршава у негативним судовима. Српска национална свест и национални карактер су прожети бојама усађене и наслеђене агресивности и нетолеанције. Отприлике историјска поука иде у следећем правцу: старац Вујадин је у Ливну доживео судски процес и пресуду (пребијањем ногу и руку, вађењем очију) јер није хтео да сарађује са органима кадијске правде. Честити хајдук је био ратни профитер који је синове позивао да буду јунаци и да не одају мрежу својих јатака и помагача.
Посебно је упадљив пежоративан избор илустарција у овој књизи. Потпис испод слике бр. 4 нам саопштава да су Сремски Карловци били у Јужној Мађарској када је патријарх Георгије Бранковић поручивао израду слике Сеоба Срба код Паје Јовановића, а данас су исти у Војводини. Опасна алузија, нема шта.
Књига Холма Зундхаусена је корисна антологија пасуса насталих испод пера књижевника, новинара, делова говора политичара, хашких оптуженика и сведока. Писац их уклапа у једнобојну, али лепо урамљену слику. Уколико је аутор себи поставио испуњење захтева да треба писати sine ira et studio, остварио га није.
Српско друштво и читалаштво је демократично и прихвата коштац са Зундхаусеновим дискурсом. Не надамо се забрани књиге као у Калајевом случају, али бисмо волели да писац у многим деловима своје књиге, када боље упозна Србе, њихов менталитет и некоришћене чињенице, ревидира ставове. Српска либерална друштвена мисао и антицрквени невладин сектор добио је још једно библиографско помагало. Да ли је то био један од циљева Зундхаусеновог писања, остаје питање на које чекамо одговор.