СРПСКА ДЕЦА СЕ плаши веронауке
• У хрватским школама чине све да српске ђаке онемогуће да похађају верску наставу, а и ако и оду онда их њихови хрватски вршњаци извргавају руглу
Да би Срби у Хрватској сачували национални идентитет и припадност Српској Православној Цркви зависи како од њих самих и њихове Цркве, тако и од хрватске државе, али и од Републике Србије, сматра Милорад Пуповац лидер Српског демократског форума из Загреба.
– Морамо почети озбиљније радити код институција Хрватске, како на нивоу надлежних министарстава, тако и у локалним срединама. Морамо агилније инсистирати да би се створили предуслови за бољи положај Српске Православне Цркве и њену бољу јавну позицију, за више дијалога са Католички црквом и српском државом. Србија такође може пуно помоћи унапређивање односа са Хрватском – каже Пуповац.
Садашња ситуација, напомиње он, „не може се упоредити са драматичним временима 1991-1995, а посебно у прве две године, када су се догађало драматичне ствари“.
– Међу њима је и појава промене идентитета било верског, националног или персоналног. У таквим тешким временима људи су прибегавали социјалној мимикрији. О ком броју се ради тешко је прецизно утврдити, а наши напори да ову појаву истражимо до краја нису уродила плодом иако о томе постоји одређена документација у институцијама хрватске државе и католичке цркве. Једноставно нисмо добили одобрење од надлежних државних органа, тако да би свака конкретна јавна процена била храбар потез – каже Пуповац.
Не заборавимо доследност вери
– Када се говори о промени идентитета не треба заборавити ни оне Србе у Хрватској, који су упркос драматичним условима током последње деценије 20. века, ипак остали доследни националном идентитету и својој православној вероисповести, без обзира на то што су имали небројано проблема – каже Милорад Пуповац.
Зато, додаје он, не жели да коментарише бројку од 30.000 покатоличених Срба, о чему је пре три године писала и хрватска штампа позивајући се на извештај Митрополије загребачко-љубљанске. Пуповац, међутим, подсећа да је на попису из 2001. године, међу 4.437.460 становника Хрватске, њих 201.631 (4,54 одсто) навело да су Срби, док се 2,5 одсто од укупно пописаних житеља хрватске државе није изјаснило о припадности, што чини близу 100.000 људи.
– Будући да су Срби најбројнији мањина у Хрватској логично је за предпоставити да је њих највише у тој бројци од око 100.000 неизјашњених лица – сматра Пуповац.
Иако, према његовим речима, „похрваћивање и покатоличавање није више тренд у хрватској држави и католичкој цркви“, тај процес ипак тече. У епархији славонској Српске православне цркве указују да су часови веронаука „упечатљив пример за покатоличавање“, али и „велики баук за српске ђаке“.
– Да би православни свештеник држао веронаук у школи мора у једном одељењу да има најмање седам ђака који то траже. У школама, пак, српску децу тако разврставају да их готово никад нема седморо у једном разреду, а часове католичке веронаука уметне усред наставе. Ако би српска деца тад изашла из учионице, кад се затим врате на остале часове, вршњаци их називају погрдним именима. Родитељи су ми причали да чак и оне српске ђаке која слушају католичке веронауке, а не одлазе на Богослужење у њихову цркву, вероучитељи јавно критикују пред целим разредом. Том детету буде неугодно, вршњаци га изопштавају, па родитељи, куд ће, шта ће, дозвољавају деци католички веронаук и одлазак на католичке мису – испричале је за „Вести“ протојереј Лука Босанац из Дарувара.
Чичак: Знам да мењају имена
– Хрватски Хелсиншки одбор за људска права нема податке о похрваћивању и покатоличавању, али не оспорава анимозитет који у Хрватској постоји према Србима. Иако нам се нико није пожалио да је морао под принудом да промени име, презиме или цркву, не значи да тога нема. Оно што се незванично зна јесте да је веома много људи, након осамостаљења Хрватске 90-их година 20. века, из сасвим разумљивих разлога за то доба, променило или име или презиме или цркву, неки чак и све. Да ли је то урађено под притиском, из страха или због прагматичних разлога, то само знају они који су мењали идентитет и припадност цркви – рекао је за „Вести“ Иван Звонимир Чичак, потпредседник Хрватског Хелсиншког одбора.
Он указује да српски свештеници немају јединствен став у одбијању захтева за испис из православља, као и да епархије СПЦ-а у Хрватској нису добиле званично упутство од Синод или Светог архијерејског сабора, како да се одупру „вештој и својеврсној агресији римокатоличке цркве“.
– Ево на пример, приликом склапања бракова, осим што жупници признају православну крштеницу они не траже да православни званично пређе у римокатолике, али брак убележе искључиво као римокатолички. Има примера да они исповедају и причешћују младе Србе, па их тако наведу да од свог православног свештеника траже испис да пређу у римокатоличанство. Имао сам више таквих случајева и све сам их одбио јер не желим да останем упамћен као српски свештеник који је благосиљао покатоличавање. Али, неки од њих су ипак успели да добију потврду од мојих колега, што ми је потврдила мати једне девојке – прича проту Лука.
Наш саговорник је такође имао искуства да је жупник сахранио његову православну парохијанку иако је њена последња жеља била да буде сахрањена по православном обреду.
– Зет упокојене, иначе припадник Хрватске војске, сат времена пре укопа, телефоном ми је отказао опел рекавши да ће га чинити католички свештеник не и додао да не долазим ни на сахрану – закључује протојереј Лука Босанац.