Гледишта
Милорад Екмечић
Ако бисмо условно и прихватили закључак да је Република Српска плод геноцида – као што данашњи противници мира обичавају да кажу – онда би та реченица морала да гласи да је Република Српска плод геноцида над српским народом, а не над другим народима од њега. Република Српска је остатак остатака српске етничке заједнице западно од реке Дрине.
Историјске основе Републике Српске
Пре него што су историјски процеси синтетизовања вештачких нација на Балкану ушли у моду, цела европска култура полазила је од никад у сумњу доведене основе да је нација заједница језика. У рационалистичкој филозофији језик је био сведочанство да је она чедо природе и да је у прошлости настала на природној подлози. Али и када су ови процеси синтетизовања нација на религиозној и црквеној основи историјски одмакли и почели показивати знаке тријумфалне победе, још је и тада српска етничка заједница западно од Дрине покривала огроман простор, далеко изван западних граница Босне и Херцеговине. Подручје Војне границе у данашњој Хрватској изворно је обухватало више од 26 одсто те политичке територије, у Далмацији је на православно становништво отпадало 17 одсто, а на италијанско 11 одсто. Израчунато је 1938. да је Срба католика у Далмацији било 25.000. Номинално је на подручју Босне и Херцеговине увек у историји постојала релативна већина српског православног народа. Кроатизација католика је споро одмицала, па је Стјепан Радић забележио да је национално свесних Хрвата у Мостару било само 250 од 3.353 католика по попису из 1895. године. Радић је у граду боравио неколико дана 1888, а податак о броју национално освешћених сународника може се узети као мерило општег процеса кроатизовања. То је износило 13,5 одсто католичке верске заједнице.
Водећи светски антрополог и етнолог Ежен Питар је након испитивања становништва на Балкану од 1903. до 1915. године за православне Србе у Босни рекао да су најстарије становништво покрајине. Мерио је скелете из доба неолита у средњој Босни и упоређивао са стањем у време испитивања. Књига је објављена 1910. Он наводи да је народ у Босни и Херцеговини јединствен, али да се у модерно време поделио на ‘‘религиозне нације’‘, од којих су Аустрија и Русија створиле раздвојене ‘‘политичке нације’‘ Срба и Хрвата.
На подлози оваквог филозофског и научног закључивања о етничком распореду народа западно од Дрине, све до првог хрватског еухаристичког конгреса у Загребу 1900, сви су се политички пројекти територије Босне и Херцеговине везали за етничку целину осталих Срба на истоку од Дрине. У новом веку се такви пројекти множе од времена Француске револуције 1789. Први велики политички програм стварања српске државе Gravamina et postulata, донет на Темишварском сабору 1790, није прошао без узимања у обзир чињенице да су Босна и Херцеговина српске земље. Стварање добровољачких војних формација у рату против Турске 1788, пре Свиштовског мира 1791, било је утемељено на принципу да се у суседним турским покрајинама налази јединствен народ. Израз ‘‘фрајкори’‘ (Freikorps, немачки – добровољачке јединице, прим. уред.) употребљаван је јер се радило о добровољцима. Прво дубље теоретско објашњење о овим корпусима полазило је од тога да се узимају добровољци узраста од 16 до 18 година јер други не би били у стању да издрже такав начин ратовања. Тек од Америчког рата за независност 1776–1783. у војне организације европских земаља уводе се ови „лаки корпуси за мали рат”. Један од њихових главних теоретичара капетан Ј. Б. Шелс у приручнику за официре 1813. дао је објашњење да се врбују ‘‘ништа друго него од добровољних бораца (Streiter, немачки) из свих сталежа, па због тога стварају такозване фрајкоре’‘. Стварају се увек ‘‘из једне нације једног језика, а њихови официри су рођени у њиховој средини, с њима одгојени, од њих вољени и поседују њихово потпуно поверење’‘. Шелс вели да ови борци морају бити надахнути љубављу према отаџбини, а скупљају се из народа који је вичан сталном ратовању са ‘‘турским разбојничким четама’‘. Приликом стварања босанског фрајкора у то време, српски епископ Јовановић био је присутан и у том одиграо активну улогу.
У време Српске револуције 1804–1815. сви су политички пројекти (сем једног који је стављан на папир из политичке нужде) полазили од тога да су Босна и Херцеговина, Далмација и Дубровник једна национална целина, заједно са Београдским пашалуком и Црном Гором. Идеју о ‘‘Славеносербском царству’‘ створили су писци из европског и српског круга рационалиста, око немачког писца Августа Л. Шлецера. Био је у служби руског цара и имао задатак да скупља чланове Академије наука. Његови ученици са универзитета у Гетингену, Андреј С. Кајсаров и Александар И. Тургењев, посетили су 1804. Београд, пре него је био од српских устаника ослобођен. У Сремским Карловцима били су гости епископа Стратимировића, који се дописивао са Шлецером. У Трсту их је угостио Доситеј Обрадовић и од њега су у Русију однели препис рефрена песме Востани Сербије. Митрополит Петар Први Цетињски свој пројекат о Славеносербском царству са престоницом у Дубровнику претходно је стварао у кореспонденцији са епископом Стратимировићем. Пре избијања Првог српског устанка, у Херцеговини и Далмацији су биле тајно створене јединице за устанак састављене од православног и католичког становништва.
У политичком погледу, уједињење Босне и Херцеговине у српској држави било је остварено у време Велике источне кризе 1875–1876. Из Босне и Херцеговине је већ у првим месецима устанка, након августа 1875, пребегла на хабзбуршку страну око половина српског православног народа. Како је у првом попису становништва, рађеном по европским захтевима 1879, становништво у обе покрајине износило 1.100.000 људи, а број пребеглица растао изнад 220.000 у почетку, за још 70.000 после, мора се закључити да је тада више од 50 одсто православног становништва било етнички очишћено из Босне и Херцеговине. Након објаве рата Србије и Црне Горе против Турске, на Видовдан 28. јуна 1876, проглашено је уједињење Босне са Србијом и Црне Горе са Херцеговином. Цела територија од Тимока до Уне представљала је српску федеративну државу, при чему би на црногорски део отпадао простор од Неретве до Лима. У Босну је био послат намесник српског кнеза Милана Обреновића, пуковник Милета Деспотовић.
Прокламовање државног уједињења Босне и Херцеговине у јединствену федерацију српског народа 1876. довело је до отпора Аустроугарске и великих европских сила. Пре избијања устанка 1875. хабзбуршка обавештајна служба послала је свог вештог стручњака и официра Алфреда Бабића. Он је у више извештаја направио анализу политичког расположења народа у Босни и Херцеговини и Славонији. Закључио је да се утицај из Загреба осећао све до Славонског Брода, ‘‘али је одатле даље и код католика и код источњака меродавна српска идеја’‘. ‘‘Избеглице из Босне’‘, вели он, ‘‘о Хрватској и хрватству имају сасвим мало, или никаквог појма.’‘ То је био разлог да је Аустроугарска убрзала припреме за окупацију Босне и Херцеговине.
Филозофију која стоји иза овог страха хабзбуршке државне елите од стварања јединствене српске државе формулисао је министар спољних послова Јулијус Андраши, који је на томе радио и раније. Свом генералном конзулу у Сарајеву давао је још 1872. савете да утиче на турску власт да у Подрињу насељавају католичко и муслиманско становништво како би се прекинуо српски етнички континуитет западно од Дрине. Ово је био и разлог да је у преамбули Савеза трију царева 1872. било унето да ће се три велике силе (Аустроугарска, Немачка и Русија) борити против могуће револуције. Објашњење се налази у инструкцијама владе да се у Војводини гони Уједињена омладина српска, чак да се у то време изврши и размештај хабзбуршких војних јединица.
Велике силе су на Цариградској конференцији, крајем 1876, почетком 1877, створиле пројекат претварања Босне и Херцеговине у аутономну државу под султановим суверенитетом. Сâм Андраши је објашњавао да Босна и Херцеговина нема своју националну свест, нема јединствено биће (Sein, немачки), па од тога постоји опасност (подцртавање уред.) да се заиста може створити једна велика српска држава на Балкану. Цариградска конференција великих сила тада је створила програм аутономне државе са једним гувернером кога би постављао турски султан, уз одобрење великих сила. У Народној скупштини као законодавном телу православни и муслимани би имали по две петине посланика, а католици једну. Држава би била подељена у кантоне, чије је гувернере постављао султан из већинског народа у кантону. Постојала су и кантонална већа, а војску је замењивала милиција организована од мешаног верског састава.
Привремено проглашење ‘‘босанске нације’‘ и ‘‘босанског језика’‘ трајало је до смрти њиховог творца Бењамина Калаја. То је након 1903. напуштено, у историјским условима споразума српских и муслиманских представника на тајном зборовању у Славонском Броду 1901. о стварању заједничке српске националности. Муслимани су прихватали етничко српско име за народ и језик. Неки научници сумњају да је овај споразум коначно заиста био прихваћен, али је турски историчар Ајдин Бабуна открио инструкцију турског султана да муслимани преговарају са Србима о заједничкој националности и језику, али да споразум не потписују. Турска влада се из те временске дубине припремала да се одрекне Босне и Херцеговине и о томе преговара са хабзбуршким представницима. У Анексионој кризи то се заиста и догодило.
Погрешно се сматра да ни српска влада, ни представници српских политичких странака, на Крфској конференцији 1917. нису имали у виду могућност стварања федеративне југословенске државе. У својим успоменама, црногорски војвода и представник у Србији Симо Поповић забележио је разговор са Николом Пашићем у Паризу септембра 1917, два месеца после Крфске конференције. Поповић је предлагао одбацивање решења о унитарном карактеру југословенске државе: ‘‘Србија, која би својим границама обухватала све што је наше, па послије браћа Хрвати и Словенци – кад год хоће у заједницу са нама, добро нам дошли.’‘ Пашић је одговорио да је о томе разговарано са хрватским представницима на Крфској конференцији поводом хрватског предлога да у будућу југословенску државу уђе Хрватска са постојећим административним границама. ‘‘Са српске се стране’‘, вели Пашић, ‘‘пристало на то, али онда да се најприје разграничимо, да се одвоји од Хрватске што је српско.’‘ Пашић је лондонским новинарима у октобру 1918. објаснио да је унитарна држава прихваћена јер је граница између хрватских и српских делова била одвећ искривудана, па би се у разграничењу два федеративна дела морала применити мера ‘‘исељавања и досељавања’‘. Другим речима, због страха од етничког чишћења, политичари који су стварали нацрт уставног уређења прве јединствене југословенске државе 1917–1918. нису цртали државне границе које би раздвојиле Србе и Хрвате. Насиље у које би се такав поступак нужно изродио било је одвећ застрашујуће да би се томе приступило. У поменутом опису Мостара 1888. млади Стјепан Радић написао је да се национална свест верника разних вера и цркава не уједињава, него раздваја. Предвидео је да ће се на крају сви католици до словеначких граница, од Баната на истоку, сматрати Хрватима, а сви православни Србима. Страховао је да се народ не би могао раздвојити без насиља и покушаја истребљења.
Све до уставних промена 1974. у социјалистичкој југословенској држави главни пројекти и остварења федеративне структуре државе заобилазили су захтеве да се федералне јединице одреде на етничкој основи. У краљевској Југославији постојале су две идеолошке платформе за решавање хрватског питања и давања Хрватима њихове аутономне бановине. Прва је разрађивана у кругу председника владе Милана Стојадиновића и једноставно се називала ‘‘ампутирањем Хрватске’‘. Другим речима, није се очекивало немогуће споразумевање непријатељски расположених политичара да се о разграничењу на демократски начин споразумеју. Пристанак на одвајање независне Хрватске Стојадиновић је замишљао у облику издвајања њиховог етничког простора. Он се о томе споразумевао са италијанском владом, водио преговоре и успешно их завршио са италијанским министром спољних послова грофом Ћаном о пресељењу италијанске колоније у Маховљане, код Бањалуке. Била је створена по плану хабзбуршке владе да се промени етничка слика Босне и Херцеговине масовним досељавањем католика.
Овај Стојадиновићев пројекат почивао је на историјској стварности дужој него што се претпоставља. Од 1936. загребачки бискуп Степинац, мало времена пре него што је сео на трон надбискупа, уједињава све хрватске политичке снаге против пројекта федеративне југословенске државе, са издвојеном Бановином Хрватском. Он је створио ‘‘Чисту католичку акцију’‘ уједињењем свих раније раздвојених католичких световних организација под сличним називом. ‘‘Католичка акција’‘ је световни покрет у католичком свету. Сваки католички народ и држава имају своју ‘‘Католичку акцију’‘. На челу је римски папа, поред њега покрет води једна заједничка хунта (Одбор), са генералним секретаром на челу, а у сваком народу поглавар католичке цркве је на челу. Народ у основи воде локални свештеници. Степинац је прекинуо традицију покушаја решавања хрватског питања пројектима федералних решења у заједничкој држави са Србима и захтевао примену ‘‘револуционарних метода’‘ усташког покрета Анте Павелића. Када се Стојадиновић, пре обарања у децембру 1938, одлучио да дозволи неким водећим функционерима усташког покрета из Италије да дођу у Хрватску, очигледно је знао за ову еволуцију коју је католичка црква била извршила још 1936.
Друга формула федералног решавања хрватског питања у Југославији завршила је стварањем ‘‘Хрватске бановине’‘ 1939. Аутономна Хрватска је добила свога бана, своју администрацију, монету и оружане формације полиције и ‘‘Сељачке страже’‘. Ово решење није плод демократске процедуре. Донето је у условима опасности агресије на југословенску државу и главно полазиште био је притисак британских кругова. Није до краја истражено ко је и када створио нацрт граница Бановине Хрватске, у које су смештене све области раније Војне границе, која је сачињавала око трећину хрватске територије. Они српски политичари који су је без приговора прихватали у њој су видели једино средство да Хрвати неће рушити федеративну заједничку државу. Допуштали су присуство великог броја Срба на компактном етничком српском простору, у убеђењу да ће се тиме хрватски народ држати југословенског оквира. Та аутономија није функционисала и тада се стварају две оружане формације Срба и Хрвата.
Социјалистичка Федеративна Југославија је само у словеначком и македонском случају раздвајала републике по етничком принципу. После страхота покушаја истребљења српског становништва у време окупације, са жртвама које се процењују на око милион невиних људи, усвојен је принцип историјског разграничења. Хрватски народ је први пут у једној држави био уједињен 1918, а добио своју аутономију у југословенској држави 1939. У социјалистичкој Југославији се избегавао покушај раздвајања националних подручја Босне и Херцеговине и Хрватске. Маршал Тито је објаснио да су границе између југословенских република само тамне шаре на белом мермеру које мермер учвршћују, а не растресају изнутра. У време заседања АВНОЈ-а, када су ове границе створене, избегнуто је да се већању прикључи и делегација из Србије. Истакнути правник Хамдија Ћемерлић, учесник на заседању АВНОЈ-а, оставио је податак да су неки, српски оријентисани делегати били у Јајцу стрељани (Божић, Ракић, Куленовић). Делегација из Србије око вођа левог крила Земљорадничке странке је обесхрабрена да путује у Јајце.
Устав Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине 1974. имао је одредбу да народ има право да мења границу републике меродавним поступцима пристанка двотрећинске већине. Члан пети ‘‘Првог дијела’‘ устава прописивао је да ‘‘териториј Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине сачињавају подручја општина. Територија, односно границе Републике могу се мијењати одлуком Скупштине Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине само у складу са израженом вољом становништва одговарајућег подручја и општим интересима Републике, а на основу споразума са сусједном републиком.’‘ Наредни члан Устава је прописивао да сваки становник ужива право републичког држављанства, али је у исто време ‘‘сваки држављанин СР БиХ истовремено и држављанин СФР Југославије’‘. Устав признаје право грађана да се у различитим републикама сматрају припадницима своје нације, без обзира на републичку издвојеност. Ове уставне одредбе су поништене амандманима LXII и LXX, који су објављени 31. јула 1990. У првом амандману стоји да се границе могу мењати само одлуком Народне скупштине републике, изјашњавањем бирача путем општег референдума, двотрећинском већином. У скупштини је формиран Савјет за питања остваривања равноправности народа и народности Босне и Херцеговине са по 20 посланика из сваког народа. Они се не могу надгласавати, а одлуку доноси двотрећинска већина посланика скупштине. Ово је време када су Хрвати и Муслимани већ били формирали своје политичке странке. Муслиманска странка демократске акције, под вођством антисемитског и пронацистичког покрета ‘‘Младих муслимана’‘ из доба рата (Другог светског, прим. уред.), формирана је 26. маја 1990. Хрватска странка је усвојила програм савеза са муслиманском странком, са заједничким циљем одвајања од српске државе источно од реке Дрине.
Постојала је опасност избијања грађанског рата, па све од Хрватског масовног покрета 1972. Срби у својим областима Републике Хрватске стварају ноћне страже за заштиту. Традиција им је била у ‘‘Српским стражама’‘ из 1939, када је аутономној Бановини било дозвољено стварање хрватских ‘‘Сељачких стража’‘. На исти начин су постојали покушаји да се на легалан начин повежу општине са етничком већином, па касније захтеве за стварањем самоуправних аутономних области треба сматрати легалним изданком уставних права из 1974.
Прва промена ових уставних одредби да се Срби и Хрвати у Босни и Херцеговини користе правом и југословенског држављанства и могу сматрати делом својих нација чије матице нису у Босни и Херцеговини учинио је сâм маршал Тито, након студентских демонстрација 1968. Главни уредник недељног гласила Савеза комуниста Југославије Хамза Бакшић објаснио је 1995. како су ова решења донета на тајном заседању Партијског актива, чије је чланове одредио сâм председник државе који га је сазвао на јесен 1970. У светској историји тешко је наћи овакав пример промена устава иза затворених врата неколицине упућених људи. Закључено је да се југословенска федерација састоји у ‘‘функцији државности сваке републике и аутономности покрајина’‘. Изричито та формулација није направљена, па се Бакшић задовољио да саопшти да је то било између редова. По тим решењима, ‘‘држава босанско-херцеговачких Срба није Србија. Држава босанско-херцеговачких Хрвата није Хрватска’‘, него Босна и Херцеговина. Република је тајно проглашена државом, али су границе остављане лабаве. Сва каснија решења која су доносиле политичке снаге у самој Југославији, али и изван ње, у целом свету, носила су печат нелегитимности управо због овог начина на који је једна југословенска република добила основе уставног поретка једне самосталне државе између редова и тајно 1970.
Ове историјске основе на којима је створена Република Српска као остатак остатака српске етничке територије западно од реке Дрине представљају историјску константу њеног будућег постојања. Право на егзистенцију добива из ове легитимне подлоге, без обзира на то колико је, са моралне тачке гледишта, она плод повреде свих међународноправних норми западних држава које су о овоме одлучивале.
Стратешке основе Републике Српске
Насупрот овој историјској константи, Република Српска је настала због стратешких интереса западних држава, што сачињава фактор варијабле. У практичном смислу, ово је имало за последицу да варијабилни интерес западних великих сила увек може, без икаквог ослонца на традицију међународноправних решења, произвољно да мења ранија решења. Овде је наступило време када се интерес дневне политике која никога не обавезује замењује међународним правом које свакога обавезује. Свако се решење сматра правно отвореним и недовршеним.
Стратешка основа Републике Српске је последица односа западних држава према Русији. Све док су на обе стране постојале владе истог идеолошког усмерења, било је могуће постићи узајамну сагласност о решењима у југословенској кризи, пре распада државе и након тога. За Русију је Балкан увек био простор на коме се она потврђивала као велика сила или је управо ту губила тај статус. У оквиру Источног питања 1683–1922, увек је свака акција против Османлијског царства, или у његову корист, зависила од претходног усаглашавања интереса и политичких поступака западних држава са Русијом. Логичан закључак би се овде морао извести да су сва решења на Балкану остављана увек у сенци права западних држава да накнадно тумаче своје интересе и одговорност балканских држава и националних покрета. Због тога је и будућност Републике Српске у сумњама да се може понављати неповољна традиција из времена царске Русије до 1917, да српско подручје на Балкану, на првом месту западно од Дрине, почне сматрати фактором споразумевања и могућег жртвовања у корист западних партнера.
Пре избијања грађанског рата на подручју југословенске државе 1992, постојале су норме међународног права у чијем се оквиру државе распадају или наново стварају. Основа је у Конвенцији о правима у дужностима, донетој у Монтевидеу 1933. Одатле се укратко назива Монтевидео конвенција. У њој је одбачен ранији услов о ‘‘степену цивилизације’‘ до кога се одређена територија развила. Док је територија битна за државност, границе нису, и оне се постижу споразумима. Четири критеријума за признавање независности држава су: 1) стално становништво; 2) дефинисана територија; 3) влада; 4) ‘‘Способност да се улази у односе са другим државама’‘, што се увек тумачи као могућност да се та нова држава може сама бранити и постојати.
Мора се узети у обзир у науци прихваћен закључак да свако признање независности нових држава консолидује ту државу и споља и изнутра, без обзира на то да ли постоји сагласност стања ствари у тој држави са међународним правом. То нагони велике силе на ризик признања независности како би сâм тај чин учинио признање легитимним. Британска влада је 1984. године дала основно правно полазиште свог поступка у признању независности нових држава: ‘‘Јасно дефинисан териториј са становништвом, владом која је у стању да сама од себе врши контролу тога територија и независност у њеним спољним односима.’‘ У време отварања југословенске кризе британски министар спољних послова Даглас Хог је пред Доњим домом формулисао британско становиште о признању југословенских и совјетских република: ‘‘Јасно дефинисано територијално подручје, да влада има ефективну контролу унутар ових територијалних граница и да влада има ефективно управљање над његовим спољним снагама.’‘ У основи је ово увек било понављање услова Лиге народа у Конвенцији из Монтевидеа 1933, да држава има јасну територију, владу која контролише границе територија и способност да се брани сама, без туђе помоћи.
Не треба ни помињати да ни у случају Хрватске, нити Босне и Херцеговине (као и свих других југословенских република), ови услови нису постојали. Стратегија и интереси западних великих сила била је да се због будућих односа са Русијом, као и положаја који ће она заузимати у будућем свету, ови међународноправни стандарди не поштују. Ричард Каплан цитира Кристијана Хилгрубера из 1998. да ‘‘признање независности Босне и Херцеговине није функционисало само супротно претпоставци да су критерији државности постојали. У ствари је оно послужило као замена за оне елементе признања државности који очигледно нису постојали.’‘ Другим речима, било је јасно да Босна и Херцеговина нема ни један једини услов за међународно признање независне државности – ни становништво, ни територију под својом контролом, ни владу која се у том часу распала заједно са Народном скупштином, а најмање способност да без помоћи оружја западних држава може одбранити ту независност. Већина народа је била против ње. Западне државе су признале и Хрватску и Босну и Херцеговину да би тај чин признања био покриће да оне могу постојати. Без историјског покрића, чин признања постаје извор легитимности.
Западне државе су све случајеве захтева за независном државношћу бивше Југославије везале за сличне захтеве са територија Совјетског Савеза, који се као држава такође распао. Најпре се радило о 19 нових држава у свету, а касније се тај број повећао, са перспективом да се и даље множи у будућности. О томе је донета конвенција 4. новембра 1991, у којој су јасно формулисани ови услови признања, при чему не треба ни напомињати да су западне државе олако давале признање и оним државама које за независност нису имале неопходне претпоставке, само да би чин признања постао замена за стандарде међународног права. Овде је стратегија политичких интереса заменила историју и стварност коју је она створила. Варијабла је прогутала константу. Јасно је прописано да се признање даје бившим републикама у постојећим границама, али је у исто време донет и ‘‘Специјални статус’‘ о правима мањина које би се нашле у оквиру тих новопризнатих држава. Усвојени су Уговорни прописи за конвенцију од 4. новембра 1991 (Treaty Provisions for the Convention of 4th of November 1991), у којима је захтевано да се свакој мањини у новој држави даје аутономија, у којој мањина има ‘‘административну структуру, укључујући и једну регионалну полицијску силу’‘. Поред тога, мањина има право да се у издвојеној аутономији користи својим националним амблемима (заставе, грбови, химне), својим судством, националним парламентом као законодавним телом и целим системом образовања, са нижим и вишим школством.
Пре него се показало да Босна и Херцеговина нема никаквих услова за независну државност према прописима међународног права, као ни овим додатно прихваћеним 4. новембра 1991, у случају Хрватске је све урађено супротно. Босна и Херцеговина је користила калуп прекршаја свих норми, а посебно оних о ‘‘Специјалном статусу’‘ етничких мањина у њиховој признатој аутономији, сачињен пре тога у Хрватској. Било је јасно да ниједна норма међународног права не може одобрити и потврдити државну независност Хрватске. Међутим, стратешки интерес свих западних земаља био је да се распадање југословенске државе узме као полазиште и потврда онога што ће се примењивати са републикама Совјетског Савеза. Лорд Овен је ову политику назвао ‘‘поливање тињајуће ватре петролејом’‘.
Шест од дванаест европских држава имале су владе које су створиле католичке партије, а оне су све изреда биле склоне да стварају нову Европу састављену од католичких земаља. Од целе ове процедуре зависило је решавање питања где су источне границе Европе. Од Волтера и Наполеона увек се сматрало да су источне границе Пољске у исто време и источне границе Европе. Управо то је изазивало ратове са Русијом – једно је поимање пољских патриота о својим источним границама, а друго стварно стање ствари у томе. Пољски националисти су увек мислили да је њихова граница на Дњепру, са Кијевом као главним урбаним упориштем. Канцелар Кол је словеначком политичару Петерлеу објашњавао да ће његова влада помагати Словенију јер она припада западној цивилизацији. То не значи да је његова влада такође мислила на целу хрватску територију, а посебно не и Босну и Херцеговину. Када је немачки министар спољних послова Геншер, пре југословенске кризе, цртао границе ‘‘земаља језгра’‘ будуће Европске заједнице, онда је граница била у средини Далмације, а Босна и Херцеговина смештена изван тих граница, у чијем је средишту била Немачка. То су тачне границе Лондонског пакта из 1915. (Тајног пакта сила Антанте са Италијом, којим је Србији нуђена Велика Србија, са делом Далмације у свом саставу, прим. уред.) Али те границе ‘‘тврдог језгра’‘ Европске уније, пре него што је она створена, нису прешле у његове планове после распадања Совјетског Савеза и Југославије. Он је тада, без сумње, делио убеђења оснивача његове странке, Фридриха Наумана из 1916. да је Србија по својој природи ‘‘реметилац мира’‘. Он је тај термин створио.
У време решавања југословенске кризе западне државе су усаглашавале не само своје потезе него и методе деловања, али је очигледно у свему Америка дириговала. То је време далекосежних стратешких планова САД да постану једина глобална сила која ће обликовати будући свет. У исто време, постојала је стална промена стандарда међународног права и концепта демократске политике. То су дугорочни процеси у којима видимо почетке и промашаје, али не коначна решења. Већ само довођење у питање концепта нације као извора суверенитета у држави, посредно и непосредно мења и демократску структуру. Политика ‘‘Nation Building’‘ (грађења нација), која се стално дозива као метод решавања етничких сукоба, избацује на површину стално нове језике и нације. Нација се синтетизује. Остаје питање: ако нација није природна појава, да ли човек, индивидуа, има природно право на слободу? Филозофија природног права није остала само тема рационалистичке филозофије, него је била подлога стварању суверених националних држава, у којима се грађанину не намећу закони, него их он ствара.
С друге стране, Сједињене Државе су истовремено наметнуле и процес замене традиционалних норми међународног права, новим правним нормама, које је Ричард Каплан назвао политиком условљавања. Свакој се источноевропској држави намеће збир услова које морају испунити да би биле примљене у ЕУ. Америчка спољна политика је смештена у (немачки ‘‘реалполитички’‘, прим. уред.) оквир ‘‘Jenseits von Gut und Boese’‘ – с оне стране традиционалног поимања етике и односа добра и зла. Нова оружја мењају природу рата, али је најзначајнија промена у широкој пракси мешања у унутрашње ствари туђих држава. Невладине организације са буџетима – о чему постоји податак да је за смену режима Слободана Милошевића из америчких фондова утрошено 105 милиона долара – учиниле су да традиционално поимање појма пете колоне изгледа као аматерски посао сиротињског империјализма.
Све је ово дошло до изражаја у решавању питања окончања грађанског рата у Југославији и признања независности Хрватске и Босне и Херцеговине. Било је више него очигледно да Хрватска не испуњава захтеве из Конвенције од 4. новембра 1991, о признању југословенских и совјетских република. Хрватска није поштовала одредбе ‘‘Специјалног статуса’‘ етничке мањине по коме је Република Српска Крајина требало да има своју администрацију, националне амблеме, аутономну полицијску силу, судство, образовање и културу. На првом је месту Немачка довела у питање обавезу поштовања ‘‘Специјалног статуса’‘ српске аутономије у Хрватској. Канцелар Кол је на примеру отцепљења југословенских република испробавао своју концепцију будуће католичке Европе. У Хрватску је послао истакнутог правника Кристијана Томушата. У Хрватској су 4. децембра 1991. на брзину прогурали Уставни закон о људским правима и слободама и правима етничких и националних заједница. У основи је то била нека импровизована правна формула да се међународно право изигра.
У Босни и Херцеговини је Европска унија покушавала да реши државну кризу преговорима о решењу статуса Републике Српске. У Европском парламенту кандидат Берлусконијеве странке затражио је иницијативу Свете столице да се покрену ови преговори. Подржали су га француски делегати. Влада Републике Српске је најпре о овоме водила тајне разговоре са представницима Свете столице, преко Istituto internazionale per gli studi politici et economici per la cooperazione e lo sviluppo (италијански, Међународни инстиут за проучавање политике и привреде сарадње и развоја) – ISPECO. Била је послата једна делегација владе под вођством министра за информације Мирослава Тохоља, која је од 12. до 17. јула 1995. преговарала и, по задатку, учинила да ови преговори постану јавни. Из Европског парламента дошла су два посланика. Према Платформи за разговоре, која је том приликом послужила као основ преговора, Република Српска је у Босни и Херцеговини добијала статус као државе у Европској унији. Срби су добијали независну државу, са правом уједињења са Србијом и Црном Гором, у статусу ‘‘најмање конфедералном’‘. (Оквир је долазио од Овен-Столтенберговог плана.) Северна граница Републике Српске је река Сава, са најужим простором Брчког од десет километара, ради слободног ваздушног саобраћаја. Грађани су имали право двојног држављанства са Србијом и Црном Гором. Јужна граница је била излаз на море на Превлаци, Сарајево би се поделило по реци Миљацки. Преговарало се о згради која ће Републици Српској у Риму бити изнајмљена за дипломатско и привредно представништво.
Босна и Херцеговина је била дељена између трију етничких заједница, по кључу 56 одсто Срби, 30 одсто Муслимани и 14 одсто Хрвати. Ови су преговори постали јавни пошто је намерно удешено да лист L’Epoca објави све појединости и фотографије са првог сусрета. Након ових сусрета у Риму, разговори су настављени на Палама са посебним изаслаником Ватикана. Сада је тешко установити како су ови преговори обустављени, али је очигледно посреди била чињеница да су Сједињене Државе наметнуле једну другу процедуру и потпуно друге резултате.
То је време када су и са америчком страном вођени тајни преговори о коначном решавању југословенске кризе. Постоји сведочанство о томе да је председник Караџић, приликом отварања обновљеног споменика Иви Андрићу у Вишеграду, 12. марта 1995, групи београдских, подгоричких и књижевника Републике Српске саопштио да се ‘‘воде преговори. Засада је сигурно да су Срби добили Жепу, Сребреницу, Горажде ће причекати, а око разграничења у Сарајеву се не може споразумети, ми тражимо до Скендерије.’‘ Остао је утисак да Караџић није учествовао у овим преговорима. На академији том приликом и ја сам читао беседу Колико смисла историје може стати у једну мацолу? До тога времена ЕУ и Сједињене Државе нису биле ускладиле ни преговоре, ни методе.
Како нису постојале правне основе признања независности југословенских република, западне силе су све више споредним колосецима и паралелно са легалном процедуром тражиле начин да осамостаљење издејствују. Бадинтерова арбитражна комисија је одбијала да дâ сагласност за осамостаљење Хрватске, а за Босну и Херцеговину је тражила да се изведе референдум. Страхујући да комисија неће одобрити отцепљење, Немачка је 23. децембра 1991, три седмице пре него је комисија саопштила своје налазе, одлучила да призна независност Хрватске. Бадинтерова комисија је ипак дала негативно становиште о признању независности Хрватске, позивајући се на то да српска мањина у Хрватској није добила права ‘‘Специјалног статуса’‘ која им је гарантовала Конвенција од 4. новембра 1991.
Ово избегавање легалних метода и институција, као и одредаба међународног права, погоршало се у време покушаја да се нађе решење за окончање грађанског рата. Кључни значај у овом истраживању је Стенограм о подјели Босне председника Туђмана са руководиоцима Хрвата из Босне и Херцеговине. У разговорима који су одржани у Банским дворима 13. фебруара 1994. наводи се да је настала ‘‘једна нова ситуација преузимањем иницијативе Сједињених Америчких Држава са једном групом европских земаља за даљње рјешавање босанско-херцеговачке кризе.’‘ Мате Гранић се управо вратио са европске турнеје и на тој седници известио да ‘‘двадесетак водећих министара спољних послова’‘, Света столица и сâм папа Иван Павле Други захтевају да Хрвати морају наћи заједничко решење са Муслиманима како би се створио баланс према Србима. Амерички функционери су саопштили Гранићу да ‘‘Босна и Херцеговина буду двије републике, а кантон унутра. Они желе да буде мекша граница – то је точно. И, да се сада све своди о томе како ће се договорити Хрвати и Муслимани, а Срби морају скупоцјено платити.’‘ Папа је мислио да постоји опасност од Муслимана због њиховог фундаментализма који би могао да преовлада. Предвиђало се да подела са Србима буде у смислу да им се дозволи веће повезивање са Србијом, да добију 51 одсто територије Босне и Херцеговине и да се цело Сарајево препусти Муслиманима. То је било на једној седници са западним представницима у Бечу, а саопштено је на састанку у Председничким дворима 14. марта 1994. Туђман је изјављивао (седница 31. маја 1994) да је разграничење са Србима успостављање ‘‘границе између Истока и Запада’‘. Западне земље боје се самосталне муслиманске државе у Босни јер би за десет година то био извор новог грађанског рата. На седници 11. јуна 1994. саопштено је да је ‘‘Запад хтио, укључујући САД, да се Муслимани преко Хрватске вежу за западну цивилизацију да се не допусти тамо стварање исламске државе.’‘
Коначно разграничење, уз окончање грађанског рата, припремано је све време 1994. године. Иницијативу у томе имале су САД. Већ 11. јуна 1994. хрватски амбасадор при УН Миомир Жужул рекао је да је ‘‘нацртана карта подјеле Босне и Херцеговине, нацртала ју је Контакт група, предложио ју је амерички представник.’‘ Туђман је полазио од убеђења да су западне државе пристале на размештај становништва, иако то изричито не помиње. На седници 8. јануара 1995. он истиче да се хрватске избеглице ‘‘не могу вратити у српско и муслиманско гротло, него да се насељавају тамо гдје ће јачати национални корпус у тим подручјима.’‘ Одатле одбија да подржи повратак хрватских пребеглица у Посавину јер би у том случају око 30.000 српских избеглица било враћено у Хрватску, све до Загреба. На седници 27. марта 1995. рекао је да је установљен однос поделе територија по коме би Србима припало 49–51 одсто земљишта. Одустало се од идеје да се Републици Српској дâ излаз на море код Превлаке јер би онда ‘‘Боку Которску могли користити руски бродови’‘. Помишљало се да Муслимани добију излаз на море прокопавањем Неретве и градњом луке у Тасовичићима, па се одустало и од тога, на рачун претварања Брчког у дистрикт.
Закључак би морао бити да је у различитим јавним и тајним контактима у току 1994, све до Дејтонског споразума 1995, напуштена обавеза ослонца на међународно и етничко право појединих националних заједница, а победио је стратешки интерес западних држава – на првом месту Америке – да се на Балкану створи безбедна зона која неће поновити искуство Другог светског рата, где је герилски рат везао велики број дивизија Сила Осовине. Туђман је у марту 1993, на састанку са Алијом Изетбеговићем, саопштио да су амерички стратези процењивали да би у случају компликација са Русијом дошло до српског герилског рата и да америчка армија процењује да би за гушење таквог устанка било потребно не 100.000 америчких војника, него целих пола милиона.
Ако би се поређали датуми кључних догађаја у време смене легалних метода решавања југословенске кризе у корист стратешких интереса западних сила, закључак би био да је донета одлука да се вођство Републике Српске присили да прихвати решења која су била на виделу у тајним одлукама још 1994. године. Наведено је да су западне силе свеле српски простор на 49 одсто територије, да је изгубљена Превлака као излаз на море и Брчко претворено у дистрикт. Овде је на располагању Хронологија догађаја од јануара 1990. до децембра 1995, коју је у име Института за међународну политику и економију објавио Бране Марковић. У време када су колоне српских избеглица биле присиљене да напуштају родна огњишта и кретале се преко реке Дрине, влада САД је настојала да присили вођство Републике Српске да прихвати решења која су без њиховог знања и одобрења била донета, а састојала су се у томе да је извршено етничко разграничење етничким чишћењем Срба из целе Хрватске, са 51 одсто територија Босне и Херцеговине, да је град Сарајево морао бити препуштен Муслиманима. Колона од 150.000 избеглица из Хрватске грабила је према спасењу на слободној територији Босне и у Србију. Пет дана пре, Амерички конгрес је одобрио председников захтев да се скине ембарго испоруке оружја босанским муслиманима. Председник Клинтон је то обуставио, уз захтев да САД у овоме не могу саме да делују. Заиста је уследила акција НАТО снага. Експлозијом мине бацача на Маркалама у Сарајеву је погинуло 37 људи. Генерал Младић је затражио да се формира међународна комисија да испита случај, што је одбијено. Уместо тога, официр Александер Иванко ‘‘официр за јавне односе Уједињених нација у Сарајеву’‘, саопштио је мишљење генерала Руперта Смита да је ‘‘без сваке сумње’‘ мина дошла са српских позиција. Пуковник Андреј Демуренко, заповедних руских трупа УН, саопштава налаз руских стручњака да би могућност да мина из бацача погоди такво место имала само један од милиона вероватноће.
Само један дан после су авиони НАТО бомбардовали српске позиције око Сарајева, Тузле, Горажда, Столица, планине Мајевице и Мостара. Истог дана кад је пала мина на Маркале, вођство Републике Српске се сложило да јединствена делегација од по три представника Срба из Републике Српске, три из Федеративне Републике Југославије, уз потпис патријарха Павла и епископа Буловића, води преговоре о успостављању трајног мира. На ранијим саветовањима, уз учешће бројних најистакнутијих српских интелектуалаца, такав захтев је расправљан и у основи прихватан. Посебно је скуп српских културних радника из свих српских области, одржан у Бијељини, био импресиван. Ипак је све остала декорација у којој српска страна показује солидарност с решењима на која није могла нимало утицати, јер је и захтев да Сарајево остане цело у муслиманској зони био наметнут у тајним преговорима више од годину дана пре него је председник Милошевић био оптужен да га је продао за боцу вискија.
Муслимански функционер у Влади Босне и Херцеговине Мухамед Шаћирбеј је крајем 2006. изнео у јавност податке о догађајима око Сребренице у којима је и сâм учествовао. Навео је разговор са Карлом Билтом да Сребреница и Жепа неће бити сматране заштићеним зонама и да ће српска војска тамо ући. На истом месту наводи да је у августу 1995. америчка кључна личност у овим тајним преговорима, Ричард Холбрук обављао ‘‘трговину Гораждем како би одржао договор са Милошевићем и после почињених злочина у Сребреници и Жепи’‘. Он истиче да је главна тужитељица Хашког трибунала Карла дел Понте знала за улогу западних представника у разграничењу које ће бити дефинитивно завршено Дејтонским споразумом. Шаћирбеј додаје да ‘‘она и ја знамо да ‘они’ никада неће дозволити да започне истрага против тих лица из међународне заједнице’‘.
Историчари неће никада моћи да размрсе клупко података обавештајних служби који наговештавају да су амерички обавештајци учествовали не само у извештавању о догађајима него и у њиховом креирању. Шеф полиције у Сребреници под муслиманском влашћу пренео је речи Алије Изетбеговића да му је председник Клинтон ‘‘у априлу 1993. нудио да четничке снаге уђу у Сребреницу, изврше покољ пет хиљада Муслимана и то ће бити војна интервенција’‘.
На сличан начин су амерички писци Мајк О‘Хенлон и Едвард Џозеф предлагали ‘‘босанску опцију’‘ за решење кризе у Ираку. За Џозефа се каже да је деценију провео у мисијама на Балкану. Дејтонски споразум, наводе они, не би био могућ да претходно није постигнута ‘‘знатна етничка консолидација која је омогућила територијалну трампу међу Србима, Хрватима и Муслиманима’‘.
Ово, наравно, нису докази којима би се могли оправдати злочини у југословенском грађанском рату 1992–1995. које су починиле завађене стране. Јесте индикатор ипак да се будућа научна истраживања не могу обављати ако се буде заборавила улога обавештајних служби, државних функционера и агентура западних држава у припремању унутрашњег балканског тероризма. Та је улога далеко дубља и ефикаснија него што се данас сме (зашто? прим. уред.) претпоставити и доказивати. Етничко чишћење Срба из Хрватске праћено је претходним америчким бомбардовањем српских страна, а присуство америчких људи, чак и званичних дипломата на местима исељавања, било је више него белодано. Председник Туђман је у разговору са вођама босанских Хрвата 6. новембра 1993. рекао да је пресељавање хрватског становништва болно, али корисно за будућност. ‘‘То је болно, осим тога, 200 тисућа Хрвата је већ протјерано из својих подручја, бити ће их вјероватно још 100 тисућа. Ужас за те (људе) али повјесно гледано, значи, имати ћемо и тих 100, 200 тисућа Хрвата да учврсте хрватски териториј, овдје од Истре, до Барање, када завршимо то.’‘ На другом месту Туђман истиче да му је папа Војтила у Банским дворима рекао да су сва средства оправдана ако воде успостављању правног поретка.
Закључак
У односу историјских и стратешких основа данашње Републике Српске тежиште је у стратешким темељима. У историјском погледу, то је остатак остатака српског етничког простора западно од Дрине, сведен на минимум, који је и сâм угрожен због стално нових претњи да Сједињене Државе још нису нашле коначну формулу односа са будућом Русијом. Од тога ће зависити стабилност, крхкост положаја и постојање Републике Српске. Треба узети у обзир и чињеницу да су стратешки интереси САД врло растегљив појам. Поред подлоге која се од Наполеона 1806. није мењала, постоји и утицај унутрашњих лобија који стварају фиктивну слику виртуелних америчких стратешких интереса. Они су плод импровизације и вештине бивших антисемита међу муслиманским балканским вођама. У стању су да мобилишу подршку 50 муслиманских чланица Уједињених нација и западна средства информисања за стално нова отварања криза на подручју бивше Југославије. Америчка политика Jenseits von Gut und Boese (на енглеском никад јавно изговорено Beyond Good and Evil, прим. уред.) не поштује никакав постигнути уговор, без обзира на то колико је зла претрпљено да се до њега дође. Основна брига западних држава је да се не дозволи стварање муслиманске државе у Босни, али ће све напоре улагати да искоришћавају такве захтеве, који им као запета пушка увек стоје на располагању да отварају ране нестабилности српског народа у свету будућности. Другим речима, свака ће криза са Русијом у будућности изазивати таласања на Балкану, од којих ће положај српске државе, или држава, бити све гори.
Слично као пред рат 1914, када су се све велике силе спремале за рат, ниједна га није желела и он је избио због ћорсокака у којој је једна од сила губила ако војнички не интервенише, тако је и данас. Свет се налази у околностима општег наоружавања, рат нико не жели и сви страхују да не дође до тачке од које нема повратка. Данас се преко питања права српског народа на демократску државу, која им по традиционалном поимању демократије и међународног права припадају, води битка између Запада, који предводе Сједињене Државе, и остатка света. У питању је да ли ће САД бити средиште света које води, одређује цели будући развој, или ће се родити једно ново стање попуштања у коме ће се створити нови систем односа. Другим речима, поново се – као пре 1914. године – преко српске коже решава питање хоће ли дипломатија бити у стању да на миран начин створи нови систем односа и подједнаке одговорности сваке велике силе, или ће доћи до великог ратног пустошења, које ће човечанство уназадити више него сви ратови од почетка света до данас. Српском народу су руке везане, па управо због тога не сме се трчати пред руду, него чекати да нам догађаји решавају ствари будућности, више него ми сами.
Милорад Екмечић је истакнути југословенски историчар, некадашњи Сарајлија коме су у Антисрпском рату 1992–1995 муслимани побили бројне чланове породице, данас члан САНУ. Овај рад је представљен на научном скупу ‘‘Република Српска – 15 година опстанка и развоја’‘, одржаном у Бањалуци 26–27. јуна 2007.
Напомена Уредништва:
Текстом акaдемика Екмечића (на турском, екмек значи хлеб), заокружујемо дописе Бранка Ђурице, Владе Републике Српске у прогонству и Младена Медића, сматрајући да он пружа најбољи оквир за разумевање ‘‘ситуације на терену’‘ предоченe тим написима.
Самоме господину Екмечићу се захваљујемо што је смогао снаге да, мада један од историчара Брозовог доба, просветљен и сопственом судбином потражи себе у српском народном бићу, показавши се честитијим од многих кудикамо млађих колега, који су, зарад личног ‘‘бољег живота’‘ и наводно опште ‘‘светле будућности’‘, пристали да перпетуишу лажи, полуистине и дезинформације којима врве данашњи медији (па и многи ‘‘српски’‘) – академску историографију и историјску ‘‘науку’‘, и западну и ‘‘нашу’‘, да и не помињемо.
Но, господину Екмечићу, и многим његовим, такође поштеним колегама и врсницима, напомињемо да питање пред Србима није ‘‘бити ил’ не бити’‘, већ да ли остати у Божијем лику или ‘‘опстати’‘ у туђем (по свему судећи, Луциферовом). Јер ако Запад победи, Бога или нема, или Он није каквим смо Га сматрали – и волели – од када је Нас. У том је случају, подсетимо се речи Достојевског, ‘‘све дозвољено’‘, и – што он није изричито написао – све небитно, укључујући и опстанак не само Срба, већ и света.
Ако Бога има, и ако је наше, српско витештво (чојство и јунаштво) као национални идеал одраз Њега, свет неће пропасти. Ни Потоп га није окончао већ почистио, а на нама је, као народу, хоћемо ли одговорити нашем Завету – да будемо зачетници и заточници и следећег.
Место које насељавамо откада се бележи и памти (мимо прича западних и северних Европљана који су заиста, као нације, настали у 6, 7. веку) обавезује. Шта ће урадити Руси или Англо-Американци, Немци или Арапи, па чак и Турци – од Запада дигнути из мртвих – ми не знамо нити на то можемо утицати. Али шта ћемо учинити ми, како ћемо се при извесним (ни најмање ‘‘евентуалним’‘) изазовима нашег геостратешког, историјског, духовног и антрополошког положаја понети, остаје до нас. Што повикао један амерички војни свештеник својим војницима, приликом искрцавања у Нормандији, 1944: ‘‘Шта се скањерате, нећете ваљда довека да живите!’‘ Је ли тај био неки рођак оном другом америчком војном свештенику, који је саборцима довикнуо: ‘‘Молите се Богу и додајте муницију!’‘ не знамо, али наспрам таквих противника морамо бити бар какви смо столећима, и запевати ‘‘Срб је Божији, не боји се смрти!’‘. (Има их који тај поклич Ђакона Авакума тумаче као ‘‘Срб је Христов, радује се смрти!’‘, али млади Авакум је славио прави Живот, који не подразумева опстанак по сваку цену.)
Опстанак, истински, јесте наиме само чување свога од Бога датог Лика, сопства, које је и разлог што јесмо на Земљи, а не у неком лимбу преварних могућности, неком рају угодности и погодности, или некој, хедонистичкој валхали.
Ко од Срба то не схвата нека хрли Западу где пучанство стрепи од ограничења потрошње, а не од испразности ‘‘опстанка’‘ побрканог са животом.