Александар Сергејевич Пушкин

Александар Сергејевич Пушкин  рођен: 6. јун 1799. Москва  преминуо: 10. фебруар 1837. Санкт Петерсбург

Срби

Нек ђаво носи оног који ће лећи
На србско срце.
Неће уснути ни за трен.
Викаће великој птици
Која је уместо неба
Над Србијом:
Гушим се, гушим се!
Зашто ми ти птицо, удишеш ваздух?
А птица ће одговорити:
То није ваздух за дисање,
Ово је ваздух за певање.
Никита Станеску
са румунског превео
Адам Пуслојић

Србска песма

Трне месец на Стамболу,
А рађа се сунце смело
У Мађара и Турчина
Поникнуло гордо чело.
Да ли спаваш, Краљевићу?
Твој се народ снагом кали
И покреће као река
Кад пролећни лед провали!
Спиш ли, спиш ли, Краљевићу?
Гле, у ког су копља сама
И са њима пушке сјајне
На Дунавским обалама
Чуј, већ трепте јасне трубе
И бубњеви громко бију:
Срби с брда, као реке,
Као магла поље крију.
Пробуди се Краљевићу!
Час је велик… устај брже!
Поред твога гроба дневног
Већ јуначки Шарац рже!…

А.С. Хамјаков
са руског превео:
Р.Ј. Одавић

Војвода Милош

Над Србијом смилуј се ти, Боже!
Растржу нас вуци јаничари,
Без кривице главе наше рубе,
Вређају нам и срамоте љубе,
Синове нам под силу одводе,
На поругу нагоне девојке
Да срамотне песме попевају
И играју игре муслиманске.
Старци су се с нама сагласили,
Престали су да нас умирују,
И њима је зулум дојадио
А у очи гуслари нас руже:
ІДокле ћете штедит јаничаре,
докле њине трпети ударце?
Или нисте Срби но чергари,
Ил сте бабе, а не мушке главе?
Остављајте беле дворе своје,
У велику идите пећину,
Ту се олуј припрема на Турке,
Ту дружину на оружје купи
Стари Србин, војвода МилошуІ.

Александар Сергејевич Пушкин
са руског превео:
Милорад Павић

Жудња
(видовдан 1914)

Море да отмем жудња ме мори,
Ту запад сунца разином гори,
Ту броде лађе дубоке
Кроз вале сиње, високе.
На море нећеш, не дам ни корака,
Да план ти сруши- рука ми је јака,
Залуд ти твоја жудња зла,
Где је пут к мору стојим ја!
Аустријском бесу, осветниче,
Херојски србски, дични мучениче,
Принципе, друже, мишица нек збори,
Принципе, добро гађај и обори!

Петар Безруч
са чешког превео:
Јован Кршић

Александар Сергејевич Пушкин (рус. Алекса́ндр Серге́евич Пу́шкин) (6. јун 1799. — 10. фебруар 1837), руски књижевник, многи га сматрају за најбољег руског песника и оца модерне руске књижевности. Пушкин је међу првима у Русији почео да пише народним језиком и дистанцирао се од романтичарске књижевности популарне у западној Европи. Направио је стил који је мешао сатиру, романтику и драму.

Биографија
Пушкин је рођен у Москви 6. јун 1799. (26. маја по старом календару) у неимућној, образованој, аристократској породици. Прадеда по мајци му је био црни Етиопљанин, Ибрахим Петрович Ганибал, кога је у Цариграду купио српски гроф Сава Владиславић Рагузински, тренутно на послу за цара Петра. Гроф Сава је његовог прадједа поклонио цару по повратку у Русију, који га је потом и присвојио за своје кумче Петра Великог. У раном детињству о Пушкину су се старале дадиље и учитељи француског језика. Знање језика је развијао међу члановима нижих слојева. 1811. године је примљен у елитну гимназију у Царском селу, коју је похађао до 1817. године.

Након школе, обезбедио је место у Савету спољних послова у Санкт Петербургу. Пушкин је брзо упливао у либералне политичке воде и због револуционарних песама је послат у егзил у јужну Русију (званично је само премештен по дужности), где је остао од 1820. до 1823. Након тога је годину дана провео у Одеси, где му је цветао друштвени живот, а упустио се и у две афере са удатим женама. Међутим, пошта му пресреће писмо, у којем исказује позитиван став према атеизму. Пушкин је по други пут протеран, овај пут у северну Русију, на сеоско имање своје мајке – Михајловско.

Децембра 1825. године у Санкт Петербургу су се одржали протести и код пуно учесника су пронађене Пушкинове песме. Иако он сам није учествовао у протестима, спалио је сав материјал за који је сматрао да може да га компромитује. 1826. Пушкин је написао петицију за пуштање на слободу и након пријема код цара Николаја I, пуштен је. Цар Николај је одлучио да он лично постане цензор Пушкинових дела. Иако је добио de jure слободу, Пушкин није добио слободу кретања и писања.

Од 1826. до 1831. године Пушкинов друштвени живот се уозбиљио. Знало да се да Пушкин тражи жену и да циља на неке од најлепших Рускиња. 1829. године упознао је Наталију Гончареву, којом се и оженио 1831. Две године касније, Пушкин је проглашен за Камерјункера. У питању је дворски чин, који се обично додељује младим аристократама. Ово је увредило Пушкина, између осталог зато што је веровао да му је тај чин додељен да би његова супруга могла да одлази на дворске балове.

Пушкин је убрзо запао у лошу финансијску ситуацију, великим делом због расхода своје супруге. Успео је да добије позајмницу, захваљујући којој издаје свој журнал 1836. године, који није донео зараду. Коначно, 1837. године Пушкин је изазвао Д’Антеса на двобој, због сумње да је флертовао са његовом супругом.

Двобој
Двобој је одржан 8. фебруара 1837. На једној страни је стајао славни руски песник, Пушкин, а на другој Д’Антес, особа коју је Пушкин оптужио за завођење његове жене. Двобоји су били честа појава у Русији и прихватљив начин, иако годинама незаконит, брањења части међу руском аристократијом. Прво би пуцао један учесник, па затим други, уколико је у стању.

Први метак је опалио Д’Антес. Погодио је Пушкина у стомак. Овај се ухватио руком за рану и пао напред у снег. Рукама се придигао на колена, уперио пиштољ и покушао да опали. Међутим, пиштољ је био поквашен. Пушкин је затражио да замени пиштољ, што му је и дозвољено. Опалио је, али је метак је само окрзнуо Д’Антеса. Пушкин је убрзо пренет у кревет, где је доктор покушао да му санира рану. Ипак, Александар Сергејевич Пушкин је преминуо два дана касније, 10. фебруар 1837. (29. јануара по старом календару).

Изабрана дела
Пушкин је објавио прву песму са 14 година, као ученик у царској гимназији, у часопису Европски гласник. Током школовања је почео да пише и своје прво велико дело, Руслан и Људмила, издато 1820. Дело је базирано на бајкама које је чуо од своје бабе.

Од 1817. до 1820. његова политичка активност је утицала на његова дела. Између осталог, написао је дело Ода слободи. Због ових дела је прогнан. Током првог изганства (1820-1823) написао је дела Кавкаски затвореник, Браћа разбојници и започео је Чесму Бахчисараја. Такође је започео рад на једном од својих најпознатихијих дела: Евгеније Оњегин.

Током кратког периода слободе, завршио је рад на Чесми Бахчисараја, и написао је Цигане. Током другог периода у егзилу (1824-1826), започео је рад на Борису Годунову. То дело је издао тек 1831. и право на то је добио као поклон за венчање. Евгенија Оњегина је издао 1833. године.

Белкинове приче (пуно име: Приче покојног Ивана Петровича Белкина), издате 1831, нису постале посебно популарне за време Пушкиновог живота, али су данас веома цењене. Сматра се да је овим причама Пушкин показао шта мисли о дотадашњој руској прози и да намерава да направи нову руску књижевну традицију.

Пушкинови стихови на латицама ружа
Сибирски архитекта који се већ скоро две деценије бави микроминијатурама, у Пушкинову част направио је од ружиних латица књигу са песмама овог чувеног руског аутора.

Сибирски геније за микро ремек-дела – Анатолиј КоненкоАнатолиј Коненко из сибирског града Омска одлучио је да на веома оригиналан начин ода поштовање свом омиљеном песнику Александру Сергејевичу Пушкину, који је живот изгубио у двобоју пре 172 године.

Коненко је, наиме, направио књигу од ружиних латица на којима је написао десет Пушкинових песама о ружама. У књигу је додао и слике које је сам урадио.

Књига се састоји од 28 латица које су специјално сушене како би се сачувале, а све потичу са букета који је Коненко купио својој жени. Димензије страница су 27 пута 32 милиметра.

По струци архитекта, Коненко је 1990. почео да се бави микроминијатурама, а опрему за рад је у почетку позајмљивао од очног хирурга из Москве, Станислава Федорова. У знак захвалности, Коненко је доктору урадио портрет на кристалном сочиву.

Федоров је био толико одушевљен Коненковим поклоном, да је колегама рекао да му спакују све што му треба. И тако се Коненко се у Омск вратио са пуном кутијом микрохируршке опреме.

Сада многе познате личности поседују неки од његових радова. Бивши председник Совјетског Савеза Михаил Горбачов, као и председник Белорусије Александар Лукашенко, имају његове минијатурне књиге у својим колекцијама.

Амерички председници Џорџ Буш и Џими Картер добили су на поклон зрна пиринча са њиховим портретима.

И Владимир Путин је на листи власника Анатолијевих ремек-дела, јер га је Коненко „частио“ паром минијатурних златних ципелица за буву!

„Радим као сова, искључиво ноћу, јер ми је за овај посао неопходна апсолутна тишина и потпуна концентрација. Годину дана сам радио на књизи од ружиних латица. Сада она може да се чита уз помоћ лупе“, рекао је Коненко.

Срби у Одеси:због њих су говориликако овај град „одише Европом“

У САЛОНИМА ГОСПОЂЕ АМАЛИЈЕ
Пише: др Љубивоје  Церовић

Трговци, генерали, племићи, национални радници, универзитетски професори, књижевници, историчари, донатори и добротвори, државни саветници, глумци… Можда је само тршћанска колонија Срба, по значају могла да се пореди са Одесом1830.

Касно је. Тихо спи Одеса;Застире плави свод небесапрозрачним велом. Мир је свуд,Тек Црног мора хучи спруд…Да, тад ја живех у Одеси…(Александар Пушкин)

Одеса, бисер Црног мора: Прво име града, који је основао генерал Суворов, било је Хаџибеј

Срби су у црноморској луци Одеси, током 19. и почетком 20. века имали значајну улогу у привредном, друштвеном, просветном и културном животу.Одеса је као град настала крајем 18. века, после протеривања Турака са овог подручја црноморске обале.

На месту данашње Одесе у античко доба постојала је грчка колонија Одесос. На истом локалитету, у време кијевске Русије подигнуто је утврђење Коцјубијево, које су 1540. године разорили Татари. У време турске владавине на месту данашње Одесе налазило се утврђење Хаџибеј. У руско-турском рату, 1791. године освојила га је руска војска коју је предводио легендарни генерал Александар Васиљевич Суворов. Непосредно по освајању, Суворов је 1792. године изградио нову тврђаву. Указом руске царице Катарине ИИ, 1795. године, основан је град Одеса, добивши име по старој грчкој колонији. У Одеси су живели, или дуже и краће време боравили, бројни Срби.

Понајвише јесу Росијани, после следују Сербљи

Јоаким Вујић, српски театарски прегалац и путописац, почетком четрдесетих година 19. века одлучио се на путовање по источноевропским земљама, после којег је објавио књигу у Београду 1845. године под насловом: Путешествије по Унгарији, Валахији, Молдавији, Бесарабији, Херсону и Криму. У овој књизи, Вујић је описао Одесу и истакнуте Србе у овом граду.

За пола века, колико је постојала пре доласка Вујића, Одеса је доживела велики просперитет. У време када је ослобођена од Турака, била је „само један мали отрцани градић с неколико худи и сиромашни колибица сеном и сламом покривених. После лета 1794. почела се она правити како варош, тако равно и пристаниште и првејши њен основатељ био је генерал Суворов, који је овој новој вароши основателни камен положио, а после њега дође херцег француски именом Ришеље, који њу по новом плану расположи, раздели и усовершенствује, затим лета 1795. ова варош преименована буде от Хаџибеја на Одесу. Она лежи на једном возвишеном месту при Црном мору, и јест новејша варош, пак лепотом, числи се трећа у целој Империји Росијској, сиреч: перва је Петербург, друга је Москва, трећа је иста Одеса“, забележио је у поменутом делу Вујић.

Почетком 19. века, захваљујући привилегијама цара Александра И, почиње нагли раст овог града, у који долазе трговци са разних страна, међу којима и Срби.Јоаким Вујић, у поменутом раду даје податке о граду, када је у њему боравио 1842. године: „Еисло домова у Одеси находи до 8 000, а житеља на 50 000, от којих понајвише јесу Росијани, после следују Сербљи, Немци, Италијани, Французи, Шпањоли…“ Помиње и Татаре и Јевреје.

Отменост салона госпође Ризнић: руско господство и жал за банатским завичајем (цртеж А. Пушкина, уз рукопис „Евгеније Оњегина)

Први Србин који је стекао велики углед међу трговцима био је Филип Лучић. Овај богати трговац је, према наводима Вујића, подигао „једно прекрасно здање“.Вујић помиње и друге угледне српске трговце у одеси. Били су то: Петар Поповић, Драго Котурић, Вид Милутиновић, Александар Дамјановић, Лука Ожеговић, Антоније Квекић и други.

У Одеси су живели бројни Срби, међу којима научни, просветни и културни прегаоци, банкари и трговци који су се истакли и као добротвори.Ту је Пушкин волео да се костира

Јован Ризнић, у своје време најбогатији трговац у Одеси, био је покровитељ српским културним прегаоцима.

Родом из Трста, пореклом из херцеговачке породице, завршио је Доситејеву школу у родном Трсту, а права у Падови и Бечу. Двадесетих година 19. века дошао је у Одесу и за кратко време обогатио се трговином. У време рата Русије против Турске 1829. године, за услуге које је учинио руској војсци, цар Никола И Романов доделио му је орден Светог Владимира и чин дворског саветника. Следеће, 1830. године Ризнић је оставио трговину и с тупио у државну службу. Једно време је радио у Одеси, а потом прелази у Кијев, где је постао директор Државне банке. У то време унапређен је у звање државног саветника. Године 1853. оставио је државну службу, повукао се на своје имање Гопчицу крај Кијева, где је умро 1861. године.

Своју богату библиотеку поклонио је Народној библиотеци у Београду.

У дому Ризнића у Одеси, двадесетих година 19. века, налазио се надалеко познати књижевни салон, у који су долазиле знамените личности из политичког, привредног и културног живота Одесе.

Посебно место међу гостима у књижевном салону припадало је А. С. Пушкину.Александар Сергејевич Пушкин, велики руски песник, родоначелник нове руске литературе, боравио је 1823-1824. године у Одеси међу Србима у дому Ризнићевих.

Пушкин се са напредним идејама упознао на Лицеју у Царском Селу. У стваралаштву младог Пушкина сјединили су се патриотски понос и борба руског народа, насупрот угњетавању и израбљивању коју је водила царска влада.

Друштвени бунт који је изразио у политичким и антирелигиозним стиховима изазвало је револт цара Александра И, који је одлучио да Пушкина пошаље у прогонство у Сибир или у Соловецки манастир. Првобитну одлуку, под утицајем Пушкинових другова, цар је заменио прогонством на муг, под изговором да је размештен у Јекатеринослав, у канцеларију генерала Н. И. Инзова. Пошто је због болести неко време боравио на Криму, септембра 1820. године доспео је у Кишињев, у канцеларију поменутог генерала, сада намесника Бесарабијске области. Овде је остао до јула 1823. године и повезао се са револуционарним покретом руске интелигенције и официра.

Српска песма за Стаменку Карађорђевић

А.С. Пушкин био је чест гост српских књижевних салона у Одеси и ватрени поборник Вукових језичких реформи

У време Пушкинова боравка у Кишињеву и Одеси, у овим градовима налазили су се многи Срби. Док су у Кишињеву, после пропасти Првог српског устанка, живели у избеглиштву са породицама многи устаници, дотле су у Одеси, у српској трговачкој колонији живели и стварали бројни Срби, заслужни за културу своје дијаспоре и нове домовине, као и народа из којег су потекли.

Код Пушкина, који је у Кишињеву живео у кући грчког трговца Липрандија, долазили су многи виђени Срби.

Са Пушкином су се сусретали руски академик, Србин, Атанасије Стојковић, ректор и професор Универзитета у Харкову, војвода Јаков Ненадовић, попечитељ унутрашњих дела у Карађорђевој Србији, са сином Јевремом, хусарским царским официром, као и Стефан Живковић, књижевник који је Пушкина упознао са делима Вука Караџића. У Кишињеву је у то време боравио и књижевник Лазар Арсенијевић Баталака који је учио децу богатијих српских избеглица. Овде се Пушкин упознао са Карађорђевим сином Алексом Петровићем, руским царским официром и његовим сестрама и мајком. Најмлађој Карађорђевој кћери, Стаменки, спевао је једну од својих „српских“ песама. У своје песништво унео је легендарни и митски лик вође српске револуције, вожда Карађорђа.

У време боравка у Бесарабији, Пушкин је ишао и у Измаил, где је био у дому Србина Николе Славића. Овде је упознао Ирину, рођаку Славићеву, која му је певала српске народне песме, преводећи их на руски.

Пушкин је, посредством својих пријатеља, 1823. године прешао у Одесу у дом Јована Ризнића. Душа књижевног салона била је супруга Ризнићева – Амалија, која је припадала чувеној српској грофовској породици Нако из Баната. У њену част Пушкин је испевао песме посвећене „госпођи Ризнић“. Ове топле лирске песме ушле су у све збирке Пушкинове лирике, а њени портрети цртани његовом руком, налазе се у рукопису „Евгенија Оњегина“.

У бројним сусретима са Србима, Пушкин се упознао са њиховом историјом, народним стваралаштвом и актерима устанка.

„Србијанка“ за три хиљаде талира

Сима Милутиновић Сарајлија објавио је своје нај-значајније дело Србијанка, уз материјалну помоћ Јована Ризнића.Родом из Сарајева, Сима Милутиновић, био је претеча српског романтизма. У историји српске књи-жевности означен је као претеча Бранка Радичевића, а инспирисао је и Његоша на „високе мисаоне узлете и драматско приказивање историјских догађаја“.

После пропасти Првог српског устанка, Сима Милутиновић је доспео у Кишињев, где су живели многи избегли српски устаници. Овде је окончао писање Србијанке, која представља опсежну песничку историју Првог српског устанка, у петнаест хиљада стихова народних десетераца. Представља први већи покушај стварања у духу народне поезије и спада међу значајна дела српске националне романтичарске поезије.

На препоруку Срба из Кишињева и Одесе, Јован Ризнић му је обезбедио три хиљаде талира за штампање и још по сто талира за наредне три године, док се књига не заврши. Сима Милутиновић је испунио обећање дато Ризнићу и Србијанка се 1826. године појавила у Лајпцигу.

Доброчинитељ черевићке сиротиње

Д<ФОНТ сизе=“2″>обровољци у Одеси: 16. априла 1916. овде је била формирана српска добровољачка дивизија (10 хиљада војника, командант пуковник Стеван Хаџић) на фронту у Добруџи изгубила је готово половину људства и имала чак 2 000 погинулих

Атанасије Герески, богати трговац, народни добротвор, био је истакнути члан српске колоније у Одеси. Родом из Ееревића у Срему, трговину је учио у Дунафелдвару и у Бечу, да би доспео до Трста. После краћег боравка у овом граду, међу угледним српским бродовласницима, банкарима и трговцима, доспео је у Одесу у време када је овај град почео да изрста у снажни поморски и трговински центар. Вредноћом и умешношћу, стекао је довољно средстава да отвори самосталну радњу. Убрзо, постао је један од најбогатијих и највећих трговаца у Одеси. Биран је на разна почасна места и за депутата у Трговачком савету, а за своје привредне заслуге добио је висока одликовања.

После пола века живота у Одеси, седамдесетих година 19. века вратио се у завичај и са супругом се настанио у Ееревићу, где је сиротињи „чинио многа добра“. После смрти супруге, 1880. године, преселио се у Нови Сад. У жељи да помогне „духовни развитак младежи српске“, дао је замашну своту од двадесет хиљада руских рубаља за отварање конвикта уз Српску православну велику гимназију у Новом Саду под именом Атанасеум. Од 1885. године, када је Герески умро, до 1914, када је избио Први светски рат, око шездесет питомаца уживало је стипендију „Атанасеума“, међу којима и потоњи председник Матице српске Тихомир Остојић и слависта Радован Кошутић, који је студије завршио у Одеси.Своје имање, 1883. године завештао је Матици српској, с тим да се оснује Фонд Атанасија Гереског „за награђивање српских књижевних дела или за потпомагање заслужних и сиротих књижевника српских, повременом или сталном годишњом потпором“. Међу бројним књижевницима, потпора је пружена и великом песнику Алекси Шантићу, у време када је тешко оболео.Личанин, дворски саветник

Димитрије Тирол, српски културни посленик, оставио је драгоцене записе о Србима у Одеси и у Руском царству. Родом из Еакова, где је рођен и Доситеј Обрадовић, као књижевник и историчар, као цењени културни посленик, писао је књиге, сарађивао у новинама и часописима, издавао алманахе и календаре, оснивао библиотеке и друштва поклоника књиге. Посебно је истицао да је „српски списатељ и члан Ученог друштва у Одеси“.

Боравак Димитрија Тирола у Одеси од 1839. до 1841. године, иако временски кратак, по резултатима био је плодотворан. Упознао је живот српске дијаспоре у овом црноморском граду. У исто време, руску јавност упознао је са културним и просветним приликама и са историјом српског народа. Прикупио је значајну историјску грађу о Србима у Руском царству, која му је послужила за писање монографских радова.

Најпознатији рад који је написао на основу грађе прикупљене у Одеси је Казивање старих Требјешана. Сем тога, написао је и монографију о грофу Михаилу Милорадовићу.

За време боравка у Одеси упознао се и тесно сарађивао са Димитријем Максимовићем Књажевићем, попечитељем Одеског научног округа, оснивачем Одеског друштва историје и древности. По повратку у Београд, Тирол је овом знаменитом Србину посветио књигу Подвизи Димитрија Максимовића Књажевића.Димитрије Књажевић, рођен у Петрограду, потицао је из српске граничарске породице из Лике, одакле се доселио његов отац, који је подигао четири сина, међу којима и Димитрија.

Атанасије Герески, дао је огромну своту од 20 хиљада рубаља за фонд „Атанасеум“, за школовање српских питомаца у иностранству, а своје имање је завештао Матици српској

Студије права Књажевић је завршио на Универзитету у Казању. Постао је дворски саветник, а че-тири године налазио се у дипломатској служби у Бечу. По повратку постао је вицегубернатор Петрограда. Добитник је више царских одликовања. Елан Руске академије наука постао је 1838. године.Године 1838. именован је за попечитеља Одеског научног округа. Ингеренције ове установе протезале су се на неколико губернија: Херсонску, Таврическу, Јекатеринославску, као и Бесарабију. Међу образовним установама на овом подручју биле су: лицеј, шест гимназија и четрдесетак средњошколских завода и училишта.Одеско друштво историје и древности, чији је Књажевић постао први председник, од оснивања 1839. године постало је научни центар за проучавање украјинског црноморског подручја. Књажевић је 1844. године покренуо часопис под називом Записи, који је био орган Друштва. У њему су објављивани прилози из историје, археологије, етнографије, нумизматике, географије и статистике.Омиљена литература, Вукове пословице.

Платон Симоновић, професор Ришељеовог лицеја у Одеси, државни саветник, потицао је из угледне српске породице. О њему Димитрије Тирол говори у писму Вуку Караџићу 1840. године, које му је послао из Одесе. У писму наглашава да „овај учени муж, г. Симоновић, уважава и поштује више вас, него икаквог српског литератора“. Поводом сукоба Вука са Јованом Хаџићем, у вези са реформом српског језика и правописа, Тирол обавештава Караџића да је Симоновић „ови дана читао вашу рецензију на Хаџића и његов утук на рецензију вашу и каже да сте ви основателно писали“. У истом писму, Тирол наглашава да Срби у Одеси и Српском Селу у близини Одесе радо читају његова дела. С тим у вези наводи пример Обреније Михајловне, „која је удата за Милоша, сина протопопа Раде Симоновића, живи у Српском Селу и често чита ваше Народне пословице. Треба и њу да пренумерирате и да јој један ексземплар ваши песама на дар пошаљете, јер ће она то волети, него да јој ико Бог зна шта да“.Каријера једног „монументалног“ глумца

Василије Лучић Далматов, истакнути драмски уметник, потицао је из српске породице Лучића, једне од најугледнијих трговачких фамилија у Одеси. Глумом се почео да бави у родној Одеси као студент Ришељеовог лицеја, да би као млад доспео у Москву, у театар Танејева и Урсова. Овде је остао до 1873. године, да би наставио глумачку каријеру у Пушкинском театру. Врхунац у уметничкој каријери постигао је када је прешао у Петроград 1884, у најславније престоничко Александринско позориште. Овде је добијао велике улоге и постао омиљени првак петроградске публике. О њему је записано: „Цртеж тих улога одликовао се унутрашњим садржајем, богатством и дубином, јаркошћу, сочношћу, монументалношћу.“

Као свестрани позоришни интелектуалац, учествовао је у оснивању и раду петроградског Литерарно-артистичког круга, који је прерастао у Театар уметничко-артистичког круга, а касније опет у Театар уметничко-артистичког друштва, да би се на крају претворио у Суворински театар.Сви који су познавали Далматова сматрали су га изузетно паметним, и у исто време веома шармантним. Његова девиза била је: „Глумац мора да има стално спреман кофер и да исповеда филозофију стоицизма.“ Александринском позоришту остао је веран до краја живота, до 1912. године. Са много разлога Василије Лучић Далматов је оцењен као „један од наших сународника који је у својој области највише остварио на страни“.

Професор у Одеси, министар на Цетињу

Сима Милутиновић Сарајлија, најзначајније дело, „Србијанку“, штампао је новчаном потпором Јована Ризнића

Валтазар Богишић, црногорски министар правде и професор Универзитета у Одеси, родом је из Цавтата. Завршио је правни факултет у Бечу, докторирао у Гисену. Најпре је био школски надзорник у Темишвару и Петроварадину, да би на позив Универзитета у Одеси постао професор словенских права. Новоросијски универзитет у Одеси га је званично промовисао у редовног професора 1870. године. У Одеси је наставио рад на истраживању народних обичаја. По истом задатку провео је неко време и на Кавказу.На позив књаза Црне Горе Николе И Петровића Његоша, уз жељу Александра ИИ Романова, 1874. године отишао је из Одесе, посветивши се изради Законика за Кнежевину Црну Гору. Пошто је 1888. године завршио посао око Законика, вратио се у Русију, да би се пензионисао као професор Универзитета у Одеси. Књаз Никола именовао га је 1893. године за министра правде. У том звању остао је до 1899. године, када је напустио Црну Гору и отишао у Париз. Умро је 1908. године у Бечу.Александар Белић је један од најистакнутијих научника у области словенске филологије и лингвистике. Био је члан свих словенских академија, председник Српске академије наука и уметности од 1937. до 1960. године. Студирао је на Универзитету у Одеси а потом у Москви и Петрограду. Погледе о језику и његовом развитку изложио је у делу: О језичкој природи и језичком развитку. На руском језику објавио је 1905. године дијалектолошку карту српског језика. Бавио се упоредном граматиком словенских језика, као и старословенским језиком.Нарочити углед уживао је међу руском емиграцијом, која је у Југославију дошла после Октобарске револуције; био је председник Државне комисије за питања руских избеглица. Налазио се међу иницијаторима оснивања Рус-ког научног друштва у Београду. Утицао је на организовање конгреса руских писаца у изгнанству у Београду 1928. године, као и приликом одржавања велике изложбе руских сликара у свету изван Русије, 1930. године. Заслужан је за изградњу дома руске културе у Београду и за оснивање музејских збирки. Један је од најзаслужнијих Срба за руску културу ван матичне земље у 20. веку.Радован Кошутић, један од најзначајнијих филолога-слависта, школовао се у Одеси. Посебно интересовање изазвала је његова двотомна Граматика руског језика. Аутор је хрестоматије текстова из класичне руске књижевности 19. века, под називом Руски примери. Бавио се и књижевним студијама и поезијом, а његово знаменито дело представља путописна проза Писма из Петрограда.Требјешани на подручју Одесе

——————————————————————————–

У Одеси, са Пушкином су се срели војвода Јаков Ненадовић, Карађорђев син Алекса, харковски професор Атанасије Стојковић, Стефан Живковић који му је читао Вукове расправе… Пушкин је био чест гост у кући Јована Ризнића. Домаћици, Амалији Ризнић, писао је песме, а њени портрети, цртани Пушкиновом руком, налазе се у рукопису „Евгенија Оњегона“. Ризнић је, између осталог, финансирао књиге Симе Милутиновића Сарајлије, један други угледан и богат члан српске колоније, Атанасије Герески, велики донатор, тестаментом је своја имања завештао новосадској Матици српској, а помагао је и Алекси Шантићу, кад је овај био у болести.

——————————————————————————–

Сеоба Требјешана извршена је уз сагласност цара Александра И Романова, 1804. године на подручје између Одесе и Тираспоља, у насеље Славјаносербскоје. Тада се доселило стотинак Требјешана, из Никшићког племена.

Сеоба Требјешана, који су из старог завичаја избегли испред турских прогона има своју предисторију.

Валтазар Богишић, родом из Цавтата, професор права у Одеси, на позив Књаза, који га је именовао за министра правде, израдио је Законик Кнежевине Црне Горе

Као припадници племена Никшића, Требјешани су били баштиници богате ратничке и слободарске традиције. Племе Никшића води порекло од заједничког претка Никше, потомка Вукана Немањића, најстаријег сина Стефана Немање. Не трпећи турско ропство у време рата хришћанских земаља против Турске, заједно са црногорским, брђанским и херцеговачким племенима, 1597. године дигли су се на устанак, који је деценију касније угушен.

Нова прилика за устанак указала се 1710. године, у време рата Русије са Турском. Тада су се на позив руског цара Петра Великог подигли Црногорци и Херцеговци, којима је на челу био владика Данило Петровић. После руског пораза на Пруту, устаници су препуштени сами себи, а најборбенији међу њима, Требјешани, морали су се после „разуре“ иселити међу црногорска и херцеговачка племена. Тридесет година касније Требјешани су се помирили са Турцима и вратили на згаришта, подижући на рушевинама нову Требјесу.Херцеговачко „племство“ са Малишом на челу

Када је Русија 1787. године поново заратила са Турском одазивајући се позиву руске царице Катарине ИИ, Црногорци и Херцеговци су се поново дигли на устанак. Пошто су узалуд опседали Оногошт, Требјешани су под притиском Турака опет претрпели „разуру“. У избеглиштву су се одлучили да се иселе у Русију. Пуних дванаест година (1792-1804), требјешки прваци са Мином Лазаревићем Малишом на челу, обилазили су Руски царски двор, покушавајући да добију дозволу за усељење у Русију.

После добијања дозволе, Требјешани су 1804. године доспели у Одесу. Становници Одесе, како они из Српске колоније, тако и мештани, топло су прихватили Требјешане. Лично их је у више махова примао градоначелник.Руски цар Александар И доделио им је земљиште у пространој равници између Одесе и Тираспоља. Насеље које су подигли названо је Славјаносербскоје.Требјешани нису дуго мировали у новом завичају. Нашли су се у војсци руског генерала Михаила Ми-лорадовића, који је кренуо у Влашку. Налазећи се у пратњи Милорадовића, који је потицао из српске херцеговине из племићке породице, сердар Мина Лазаревић је изразио жељу да се Карађорђевим устаницима прикључи са одредом добровољаца. Морао је, међутим, да се врати у Славјаносербскоје, где су га, као требјешког старешину, очекивали многи послови.Све до 1820. године Требјешани су водили битку да добију руско племство, на основу права које су понели из старог завичаја. Сердар Мина Лазаревић, као доказ о пореклу Требјешана, приложио је низ докумената, посебно млетачких, међу којима су се нарочито истицале дипломе млетачких дуждева. На основу тога је Херсонска племићка депутатска скупштина 1814. године све Требјешане уврстила у племићки сталеж. Ову одлуку, међутим, 1818. године укинула је Херолдија Правитељствујушчег сената у Петрограду са образложењем да млетачке исправе „не могу бити изједначене с грамотама и повељама којима крунисане главе дају племство“. Сем тога, указано је да према важећим прописима у Руском царству, права руског племства могу бити дата само онима који су у служби у руској војсци добили чинове виших официра. Тада се Богдан Никшић, који је после смрти свога брата постао требјешки првак, са новим допунским документима обратио министру пра-восуђа, приложивши подробни родослов братства Никшића, везујући све њих за заједничког родоначелника из лозе Немањића. Ово сведочанство потписао је Владика Петар И Петровић, којим потврђује припадност Требјешана највишем српском племству, а говори се и о њиховој јуначкој борби и страдањима против Турака, као и о њиховим заслугама за Русију. Наиме, Требјешани су се 1812. године укључили у рат против Наполеона.Поред разматрања на Херсонској племићкој депутатској скупштини, предмет о племству Требјешана разматран је на Општем сабору петроградских департмана. Државни совјет, узимајући у обзир посебне заслуге Тебјешана у борби против Турака, на предлог Правитељствујушчег сената, изразио је мишљење да се свима члановима братства доделе племићке титуле. Ово је 1819. потврдио цар Александар И, па су 1820. године 22 требјешке породице постале наследни племићи. На основу тога Херсонска племићка скупштина их је унела у родословсне књиге. Живећи у украјинској средини, Требјешани су временом изгубили национални идентитет, али су сачу-вали свест о свом српском пореклу.Српски добровољци у Првом светском рату.

Јоаким Вујић, у својим путописима помиње првог Србина који је стекао у Одеси велики углед међу трговцима, Филипа Лучића

Први светски рат представљао је велику прекретницу у историји српског народа. Противно својој вољи, Срби са територије Аустроугарске нашли су се на Источном фронту. Не желећи да ратују за интересе Хабзбуршке монархије против словенске и православне Русије, многи су се Срби, али и остали Словени, предавали руској војсци, захтевајући да се као добровољци укључе у српску војску, која се храбро борила против снага Централних сила, одневши на почетку рата две велике победе у Церској и Колубарској бици.Највећи број заробљеника налазио се на територији Украјине. Њихов центар је био кијевски заробљенички логор у Дарници. Сем Кијевске, на десетине хиљада заробљеника Срба и осталих Словена налазио се и у Одеској, Харковској и Јекатеринославској губернији. Жељу ових заробљеника да се боре на страни српске војске, руска влада је прихватила. У споразуму са српском владом у лето 1915. године отпочело је организовано пребацивање добровољаца из Украјине, Дунавом у Србију. До краја августа 1915. године у Србију је пребачено око 3 500 добровољаца. Ступање Бугарске у рат на страни Централних сила, октобра 1915, међутим, онемогућило је даље пребацивање добро-вљаца у Србију.Окупљање добровољаца у Украјини, који су у оваквим околностима још одлучније желели да ратују у саставу српске војске, настављено је упркос прекинутим везама руске са српском командом. Центар окупљања постала је Одеса. Овде су на организова-ном окупљању добровољаца најва-жнију улогу имали српски конзул Марко Цемовић и представник српске владе Милан Шаиновић. У Одеси је новембра 1915. године формиран Српски добровољачки одред, који је почетком 1916. године имао око хиљаду војника и официра.Прихватајући захтев српске владе да се од добровољаца у Русији формирају добровољачке јединице, руска врховна команда је у сагласности са ца-ром Николом ИИ дозволила Србима, а уз њих и осталим Југословенима који су се налазили у зароб-љеничким логорима у Русији, да се сабирају у вој-ничким командама, под руководством официра срп-ске војске, као њен саставни део.Југословенски програм у „Словенском југу“.

Александар Белић, један од најистакнутијих српских филолога и лингвиста, студирао је у Одеси, а прве радове објавио на руском

Прва српска добровољачка дивизија формирана је 16. априал 1916. године у Одеси. У њеном саставу се налазило близу 10 000 добровољаца, а командант је постао пуковник Стеван Хаџић. Током маја 1916. године српске добровољце у Одеси посетио је Никола Пашић, председник владе Краљевине Србије.Одлуком Руске врховне команде, Прва српска добровољачка дивизија је укључена у састав 47. руског корпуса и упућена на фронт у Добруџу. Тада је у саставу ове дивизије било близу 20 000 добровољаца. У садејству са руским и румунским трупама у борбама против бугарских, турских и немачких јединица које су трајале од 24. августа до 16. октобра 1916. године, половина састава била је избачена из строја. Њих преко 2 000 су изгубили живот или су нестали. Октобра 1916. дивизија је повучена у позадину.Упркос великим губицима, прилив добровољаца омогућио је формирање и Друге српске добровољачке дивизије у Одеси, у чијем се саставу нашло преко 11 000 добровољаца. У јесен 1916. године формиран је Српски добровољачки корпус, чији је командант био генерал Михаило Живковић. Уочи Фебруарске револуције 1917. године, у његовом саставу налазило се око 40 000 добровољаца.Штаб корпуса се налазио у Одеси; штаб Прве дивизије у Вознесенску, а Друге дивизије у Александровску.У Одеси је 17. априла 1917. године покренут лист „Словенски југ“, који је излазио до 1918. године. У листу је изложен програм, који се залагао за стварање јединствене државе Јужних Словена, уз „поседовање целокупне територије коју су Јужни Словени насељавали од древних времена“.У условима растућег револуционарног расположења, међу добровољцима у оквирима Српског добровољачког корпуса почеле су да се шире револуционарне идеје. Револуционарни покрет постао је масован после Фебруарске револуције 1917. године.Крајем марта 1917. године, из редова нижих официра, потекла је иницијатива за стварање војничких совјета у оквирима Добровољачког корпуса. Иницијативу су подржали и подстицали револуционарни совјети украјинског становништва на подручју између Одесе и Вознесенска, где су биле стациониране јединице Српског добровољачког корпуса.Команда Добровољачког корпуса покушала је да спречи продор револуционарних идеја међу добровољцима. У том смислу генерал Живковић је, наредбом од 18. априла 1917. године, увео четне, пуковске и дивизијске савете, као и Корпусни збор, са намером да преко њих утиче на политичко расположење у јединицама, али је постигао слабе резултате.На збору револуционарно опредељених добровољаца у Одеси као идеал прокламована је Федеративна Југославија. Истакнуто је да „Руска револуција и победа рускле демократије значе нову еру у историји човечанства и према томе руска револуција не мо-же остати само руска“.Израз расположења револуционарног демократског покрета међу добровољцима било је формирање Југословенског револуционарног савеза у Кијеву у лето 1917. године. Организације Савеза су стваране међу југословенским добровољцима широм Украјине.Добровољачки корпус су почеле да напуштају присталице револуционарног покрета. Дошло је до осипања његовог састава. У лето 1917. године Добровољачки корпус је, у односу на стање пре Фебруарске револуције, био преполовљен. У њему је било око 20 000 добровољаца.У време Октобарске револуције 1917. године добровољци су активно учествовали у борбама у јединицама Црвене армије.Крајем лета 1917. године Прва српска добровољачка дивизија је поново упућена на фронт у Добруџу, али је због незадовољства војске убрзо повучена. Друга, са делом прве дивизије, преко Архангелска упућена је на Солунски фронт, где је стигла децембра 1917. године. Део добровољаца остао је у Русији, где их је затекло избијање Октобарске револуције. Они су преко Сибира упућени у Дајрен на Далеки Исток, одакле су британским бродовима пребачени на Солунски фронт, где су стигли фебруара 1918. године. На тај начин, на овом фронту се нашло око 12 500 југословенских добровољаца из Русије. Они су у саставу савезничких јединица учествовали у пробоју Солунског фронта и ослобађању домовине, 1918. године.