У току Другог светског рата у Купресу хрватске усташе масакрирале су 1.038 Срба цивила, од тога чак 255 деце испод десет година старости! 
У антифашистичкој борби страдало је још 500 Срба из овог краја. У обимним материјалу којим располаже Фонд за истраживање геноцида над српским народом наводи се да су у току 1991. године Хрвати у Купресу (који је био већински српски град) почели да оснивају своје војне јединице. Куће и станови у којима живе Срби ноћу су посебно обележавани. Већ почетком наредне године Хрвати и муслимани почињу да шаљу своје породице – жене, децу и старе из Купрес у Ливно и Дувно. Последња два аутобуса отишла су 24. марта 1992. године, а Хрвати истовремено постављају контролне пунктове на прилазима граду. На следећем примеру најбоље ће се видети стравичан континуитет геноцида који се после педесет година поновио – у дан! „Рано ујутро 3. априла 1942. године око 6 часова из правца села Шујица, у коме је живело искључиво хрватско становништво, извршен је напад усташких припадника на околна српска села. Затечене српске мештане који нису успели да побегну, убијали су на лицу места. Само у Доњем Маловану тога дана убијено је 20 Срба. Пола века касније, истог дана 1992. године, из правца Малована, удаљеног од Купреса 12 километара, чуле су се детонације и пуцњава. Припадници хрватске војске су упали у српска села и немилице почели да убијају цивилно српско становништво и да истовремено пале села. Тога дана нападнута су и села – Благај, Занаглина, Равно, Вуковско, Рилићи, Купрес и Бегова Село. У крвавом усташком поход, који је био страшнија од оног из 1942. године, са земљом су сравњени сва српска села. На купрешкој висоравни убијено је 150, а заробљено 183 српских цивила, који су одведени у бројне логоре у Херцеговини и злогласну сплитско ‘Лору’. Судбина многих заробљеника ни данас није позната „, наводи се у извештају Фонда за истраживање геноцида. Четрдесет пет заточених из фабричке хале текстилног комбината „Квалитет“ одведено је 6. априла 1992. године у Шујица код Томиславграда (Дувна), а потом у Сплит. „Наредили су нам да се скинемо и изујемо, тако да смо остали само у доњем вешу. Потом су нас пописали и наредили да кренемо у колони по двојица према Шујица, уз пратњу припадника ХВО. Било је веома хладно и падао је снег, а ми смо голи и боси пешачили до Шујица, која је од Купрес удаљена 22 километра „, посведочио је Милорад Шебез, који је са оцем Трифком прошао пакао“ Лоре „. Спаљено 105 ЧЛАНОВА ПОРОДИЦЕ ЛУГОЊА И СПРЕМЕ Према речима преживелог сведока Душана Марића, у Другом светском рату за само један дан у Бегову Селу код Купреса убијено је и спаљено чак 105 чланова породица Лугоња и Спремо! Ужасан континуитет геноцида настављен је и 6. априла 1992. године, када су припадници хрватских снага у Купресу стрељали Стевана Спрема, а два дана касније у селу Занаглина на свиреп начин убили су и његовог оца Богољуба. Други Богољубов син Ратко води се као нестао, а трећи, Миле, пронађен је мртав у свом стану. Аутор: .www. vesti. rs – 1/4/2009 20:07:48 преузето са www. malovan. net 
Ни деценију и по пошто су регуларне оружане снаге Хрватске починиле стравичне злочине над српским цивилним становништвом на Купрешкој висоравни, правда није задовољена упркос чињеници да је обимна документација, са свим доказима о овом масакру, достављена Тужилаштву Хашког трибунала још 1998. године. У правом погрому Срба, који је трајао од 3. до 6. априла 1992. године, на Купрешкој висоравни убијено је 57 цивила, а на списку несталих још увијек се налази 28 лица. – Срби на Купрешкој висоравни разочарани су и огорчени што за ове злочине још нико није одговарао, иако су познати њихови наредбодавци и извршиоци – рекао је начелник општине Купрес у Републици Српској, Момчило Марић. Он је додао да забрињава и чињеница да из Хашког трибунала нема информација о судбини документацији о злочинима, која им је давно достављена. Предсједник републичког Савеза логораша, Бранислав Дукић, истакао је да је делегација овог удружења, која је прије двије године боравила у Хашком трибуналу, Карли дел Понте поставила питање о одговорности за злочине на Купрешкој висоравни почетком априла 1992. године, које су починиле оружане снаге Хрватске. Дукић је подвукао да су тада добили чврсто обећање да ће ти злочини бити процесуирани. – Ми ћемо уложити додатне напоре, како би пред лице правде били изведени сви они, који су учествовали у масакру српског цивилног становништва у Купресу. Неспорно је да су Хрватска и њена војска окупирале дио територије БиХ прије званичног почетка грађанског рата у овој бившој југословенској републици. Са тог подручја, 292 Србина била су заточена у хрватским и муслиманским логорима – тврди Бранислав Дукић. Да подсјетимо… Регуларне јединице Хрватске војске 3. априла 1992. године напале су Доњи и Горњи Малован, српска села на Купрешкој висоравни. – Ујутро, око шест часова тог дана, из правца Шујице, у којој је живјело искључиво хрватско становништво, нападнути су Доњи и Горњи Малован. Осим регуларних снага Хрватске, у нападу су учествовале и јединице Хрватског вијећа обране, као и такозваних Хрватских обрамбених снага. Ко год од мјештана није успио да побјегне, брутално је убијен – сјећа се почетка априла 1992. године публициста Јован Бајић, свједок напада на поменута села. Доњи и Горњи Малован, наставио је Бајић, напале су 106. осјечка, 101. загребачка и 142. сплитско-каштеланска бригада Хрватске војске, затим специјална јединица из Вуковара „Жути мрави“, Јединица за посебне намјене Министарства унутрашњих послова Хрватске, Студентска бојна „Краљ Томислав“ из Загреба и батаљон „Зрињски“. ПОСЛИЈЕ заузимања српских села на Купрешком пољу, хрватске снаге, уз подршку три тенка, 6. априла почеле су напад и на град Купрес. До 7. априла и контранапада јединица тадашње ЈНA, којима је командовао генерал Славко Лисица, у Купресу и околини убијено је 57 Срба. Предузеће „Квалитет“ било је претворено у затвор, у којем је заточено на стотине Срба. Они су одатле одведени у 25 километара удаљену Шујицу, до које су морали да пјешаче. Из Шујице су одведени у Томиславград, а одатле у сплитску „Лору“ и Задар. Према свједочењу преживјелих, приликом транспорта за Задар и Сплит, један број Срба је издвојен и њима се од тада губи сваки траг. Сва настојања да се пронађу остала су без резултата. Ријеч је о „Купрешкој групи“, у којој је било 17 Срба. Према казивању свједока, који су преживјели голготу хрватских логора, петорица Срба из „Купрешке групе“ убијена су приликом транспорта из сплитске „Лоре“ до Томиславграда. Неуропсихијатар на Војномедицинској академији у Београду, Станислав Никић, родом из Купреса, рекао је да је приликом прегледа преживјелих земљака, бивших заточеника, утврдио стравичне посљедице по њихово физичко и психичко здравље. – Ти људи су ми причали каквом су садистичком злостављању били подвргнути у логорима у Стипетићу код Томиславграда, у самом Томиславграду, потом Бришнику, „Лори“ и логорима код Задра, у Вргорцу и Љубушком – нагласио је Никић, додавши да мучења нису преживјели Ђорђе Вуковић, Стојан Зубић, Миле и Петар Спремо и Aнђелко Шебез. Од свих ових чињеница Хашки трибунал, бар до сада, окретао је главу… – Хашком Тужилаштву предати су чврсти докази о злочинима хрватских трупа на Купресу. Дата су му имена и презимена оних који су осумњичени да су били наредбодавци злочина – оснивача Хрватске демократске заједнице Боже Рајића, генерала Давора Гласинића, Миљенка Филиповића… На списку су и 124 непосредна извршиоца злочина над Србима. Упркос томе, Хаг ни прстом није мрднуо да било кога од њих оптужи – навео је свједок погрома српског становништва на Купрешкој висоравни Јован Бајић. Он је додао да су Хашком трибуналу достављени картони војника и војних јединица из Хрватске, наредбе њихових команданата, снимци злочина, свједочења злостављених… дакле, сви могући докази. – Они не говоре само о злочинима над Србима, него и о томе да су оружане снаге Републике Хрватске ратовале у БиХ прије 6. априла 1992. године, када је БиХ међународно призната – закључио је Бајић. С. ДAКИЋ
Хронолоогија у Другом Свјетском рату на Купресу – геноцид над Србима
Са Купрешке висоравни у усташком геноциду убијено је 1.036 Срба. Од 300 убијене дјеце, 255 је било млађе од 10 година. Српско насеље Вуковско, на Купрешкој висоравни, усташе су у току рата походиле тринаест пута. У тим походима убијено је 405 Срба. Из тог села усташе су, у ноћи између 24. и 25. јуна 1941. године, одвеле протојереја Марка Поповића. У селу Грачаница, на Врбасу, заклао га је Бранко Куштро, двадесетпетогодишњи учитељ из Бугојна. Њему је недужни Марко, коју годину раније, помогао да се запосли. Непосредно иза Марковог страдања, из Вуковског је одведен и православни свештеник Добро Добросављевић. Усташе су га у Купресу живог потковале, затим одвеле у шуму Копривница и тамо га убиле.
Тридесет првог јула 1941. усташе су разаслале гласнике по свим српским селима са поруком да на Илиндан, 2. августа, дођу у Купрес ради пријављивања. Не чекајући 2. август, усташе су по благајском пољу похватале 45 Срба који су косили своје ливаде. Сви су на звјерски начин побијени и бачени у јаму Рајићева коса.
На Илиндан, у Купресу се из околиих села скупило око 3.000 људи. Усташе су изабрале њих 186 из Вуковског и затвориле у Павића шталу. Шестог августа камионима су одвезени према Боровом пољу. Те ноћи убијено је 185 Вуковљана и затрпано у велике рупе настале копањем пијеска. Са губилишта је успио побјећи само Тодор Никић. Усташе су рачунале да ће послије ликвидације Вуковљана слободније оперисати по Купрешкој висоравни. Након тог покоља као да је настало мало затишје.
Двадесет првог августа путем према Бугојну прошла је колона од једног аутобуса и више камиона. Били су дупке пуни Срба из Ливна и околине. Речено им је да их возе за Србију. „Србију“ су нашли у шуми Копривница, иза Купрешких врата. О страдању ових Срба свједочанство је оставио возач аутобуса, муслиман Исмет Дуран. Он каже: „Кад се возило зауставило у шуми, све жртве су опљачкане. Свучене су до гола и повезане. Пошто су поставиле мајке да гледају, усташе су силовале недораслу дјецу и дјевојке. Затим су почели да сијевају ножеви. Женама и дјевојкама сјекли су дојке. Малој дјеци одсијецали су главе па их бацали мајкама у крило. Добрили Бајило распорили су стомак и извадили бебу.“
На том стратишту, 21. августа 1941, међу 400 убијених Срба, заувијек су нестале породице Кујунџића, Митровића, Бајила, Радета, Стевића, Ивица и Лалића.
Током 1941. године на Купрешкој висоравни убијено је 320 Срба – највише из Горњег и Доњег Вуковског, затим Благаја, Доњег и Горњег Малована, итд. Када су дошли Италијани, настаје релативна слобода. У прољеће 1942. године, послије одласка Италијана, Купрешка висораван опет постаје усташки резерват за одстрел Срба. Двадесет и осмог јула 1942. усташе су упале у село Горњи Малован и убиле 86 мушкараца, жена и дјеце. У Благају су, при том, убили 7 Срба.
Трећег августа исте године усташе су опколиле Бегово Село. Покупили су све становнике, од некрштеног дјетета до изнемоглог старца. Одвели су их у једну појату и све заклали, а затим су појату запалили. Иза крвавог усташког пира остала су 82 угљенисана леша.
На извору рјечице Тремошнице, на Црном врху, усташе су на православни празник Велику Госпојину, 28. августа, пронашле и побиле цио збјег од 72 лица из села Катанићи. Над њиховим мртвим тијелима запалили су велику ломачу. Село Катанићи заувијек је угашено. Ниједна кућа се никада није обновила.
Тог истог дана усташе су у Вуковском убиле 23 лица, а село Благај потпуно спалиле.
Другог новембра 1942. године усташе из Горњег Вакуфа, Ивице, Планинице, Скрта и Кордића упале су у вуковски заселак Бућевача и убиле 62 житеља.
Какве су посљедице усташког геноцида у овим крајевима, довољно говори и податак да су по попису становништва из 1991. године највећи број српских домаћинстава на Купрешкој висоравни чинила 2-3 члана старије доби.
