Као латица цвета
окупах се у реци звездане месечине,
ветар живота расу ме по води и одведе до мора
у коме се не утопих
већ постадох
латица једног још лепшег цвета
који ме мирисом води у вечност!
Волим те, Христе!
————————————————– —
Сигурно си чекао да сазрим
пре него сто проговориш из мене
гајио си ме као најлепсу ружу
у тами и на сунцу
јер си знао да ћу тако
најлепсе да замиришем!
Ја и јесам Твоја ружа,
црвена као крв коју си пролио због ње,
бодљикава као трн који Ти је пробио чело,
мирисна као љубав којом је заливас,
али и зелена као незнање
да је заиста достојна да мирише.
Крха као танка нит страха,
да због своје гордости не изгуби
благодат свог Баштована.
Обећао си да ћеш ме увек чувати.
__________________________________
Умор
Савладао је човека
руке су му уморне од рада
ноге клецаве
отечени прсти грче се од бола,
тешки су удови,
још тежи од посла који га чека до поноћи …
Тада ће предати
своје отежало тело умору у шаке
осетити свеж мирис меког јастука
затварајући подадуле оци
тонуће у предиван сан,
сан о вечност …
Осветлеће га небеске силе!
Весело повести са собом у најлепшу игру,
душа ће лебдети и славити,
радовати се!!
Дуго је и чекала
стојећи на молитви,
у часном раду свог човека!
________________________________
Како бих волела
да Те још боље видим,
да Те чујем,
да Те осетим,
и да увек знам да си ту.
Како бих волела,
да Те грлим речима,
да Ти певам делима,
да Ти горим љубављу
и да знам да сам увек само Твоја.
Како бих волела
да се радујем свим твојим поклонима,
да их примам радошћу детета
каквог само Ти заслужујеш
и више и много више,
да ишчезнем из овог робства саме себе
и полетим право у Твој загрљај,
и да ме има само још у Теби,
не, да нестанем у Теби!!!
Господе, ја те волим.
_____________________
Како ти се Сунцокрети увијају
Сву творевину привлачиш себи,
милујући је нежно
твојим топлим зраком
понесеш птицу у висине
бисере водом просипаш
сенама се поиграваш,
ох, како ти се Сунцокрети увијају ..
И мене си јутрос пронашло
из сна ме будиш
својим разиграним прстима,
озарило си ми лице
до срца ми допире твој бљесак истине
просипаш бисере по мојој дуси,
уздасима се поиграваш,
ох, како ти се Сунцокрети увијају …
____________________________
Ношена ветром
Шта ми то наносиш,
милујући ме тако хладан, а мек,
таласаш ми тајну,
сапућеш је кроз таму, ето тако тек ..
Наносис ми мирис пољубца земље и росе,
мирис траве у којој се крију,
док их нежно њишеш, тако хладан а мек,
таласаш ми тајну о љубави,
шапућеш је кроз таму, ето тако тек …
Празна и чудна је ноћ,
а ти се њишеш и увијаш у висине,
кога додирнеш тај ти се клања,
понеси га са собом, тако хладан а мек,
таласаш ми тајну о страсти,
шапућеш је кроз таму, ето тако тек …
Одкуда си дошао, па и мене сада водиш
чак до мора што удара у стене
и од бола прсти, нестаје у мраку,
милујући га тако хладан, а мек,
таласаш ми тајну о жртви, ето тако тек …
И тако,
љубав, страст и жртва ветром донесене,
ове ноћи, кроз ову таму додирнуше и мене ……
—————-
Да ли је то лудост,
то што верујем у љубав,
да ли је нестварна
или они нису кадри да је оштете?
И ако је осете,
да ли су кадри да је задрже,
а ако је задрже,
имају ли љубави
да је заволе?
Из своје слабости
направиш сцену,
уложише труд, дадоше чак и своје тело,
ал не унеше себе,
јер беху слаби!
А ја?
Ја сам очигледно
купила карту за погрешну представу или
нисам препознала на којој је страни позорница.
Мозда чак играм и главну улогу?
————————————————– —————————–
Покушах да ти се дам цела,
а ти си само желео оно што се види
ниси умео да волиш дубље
плашећи се неизвесности непознатог.
Горд,
пун себе и свог бола,
тражио си уточиште свом телу,
душу и срце си пустио да лутају
под окриљем неког другог света.
Наивно заволех твоју тугу,
која не беше туга већ очај,
заволех твој очај
јер у њему потврдих себе.
Хтедох да те волим цела,
а ти си само хтео да те воли моја утеха,
хтедох, хтедох, којешта хтедох,
али ти не признадох,
плашећи се хладноће твог ћутања.
Дуго смо се играли позоришта
мислећи да сам режисер – била сам само глумац,
који је мислећи да игра главну улогу
ипак био само гледаоци позоришне представе
са погрешним улазницама у руци.
А ти?
Умеш ли да волиш тугу,
умеш ли да волиш очај,
МРЖЊУ, страх, бригу, буну
особе које тебе не воле?
Некога ко губи веру у љубав,
некога исмејаног, изруганог, испљуваног,
умеш ли да ме повратиш у живот,
као утопљеника са само трунком
времена до смрти?
Не,
нећу ти помоћи,
овог пута желим да видим твој улог у мојој игри,
чија сам правила научила од мајстора,
који најјаче карте чува за крај!
————————————————
Песма моја
Одувек те волех,
волим те и сада,
у сутон јутра
у загрљају хлада.
Мила моја, са мном певати си хтела,
са мном љубити ниси смела,
закључах те дубоко у себи
у ковчег од прашине пале
да видела те не бих.
Ту плакала си,
ту си се крила
полетети ниси смела,
јер сломих ти крила,
ту јецчала си тихо,
грчала од бола
заборављена у осами
ти си чекала, молила
да постанеш светлост са стола!
Изви се из срца
У сутон јутра
Изкра се весела и мила
Па си кроз перо прозборила!
Поче зборит о љубави и зори,
о туги и страху што дах ми мори,
уви ми се око душе,
доби ми крила
и тако поста светлост,
песма моја мила!
Сад држ ме за руку чврсто,
води ти ене, кад ја тебе нисам знала,
води ме и носи кроз твоје риме
ка вихору блага!
Блага што не види се оком,
већ срцем на тренутак ослушне се,
само додир једног трена
разбије ти понор мрака …!
… само буди светлост, песма моја,
буди јака!!
Где си се то човече
сакрио у том човеку
тражим те, свом снагом,
али те не видим у том оку.
Да ниси можда у гласу
што лажи несигурно ми крести,
или у руци, пристају
у крађи тако вести,
у бледилу тог лица
што гордо ту преда мном стоји?
Како је ружан призор човека
који се Господа не боји.
Где ли ти Боже пребиваш,
кад у човеку овом човека нема,
да ли му се у срцу скриваш,
распет на крсту
уместо њега казну примаш?
Како Господе да те видим,
како да га волим
као што си ми рекао,
кад цео његов живот
ка пропасти је текао?!
Али да га жалим умем,
за то што по површини плива,
гребе, граби грање суво,
мисли, спасиће се,
он и не тежи ка дубини!
Тамо где вода још је лепша,
чистија, пуна живота,
тамо где вода блиста,
вода Спаситеља Христа!
Па за руку ти га узми
да потоне у твоје воде,
скине блато с ‘површине и
опије се те чистине!
Да му лице буде ведро,
а очи извор душе,
да му срце буде чисто,
да љубављу руке проговори,
да нестане коров зарасла
па да би се кроз њега лепшег
и ја Боже спас’ла!
Без тебе му опростити не могу,
ја сиромашна, са земљиног јада,
јер љубави у мени нема,
већ осуда само влада.
Од слабости своје не умем
да га тражим у овом блату,
скини Боже вео пакла и
поведи ме ка Твоме ваздуху.
Осветли ми душу мрачну
разбистри ум саблазни
нека крене светлом вођен
син Твој грехом отровани.
——-
Девојчица
Кад порастеш бићеш кућа,
кужа мога срца,
јер живећи у теби!
Продужићеш сваку моју путању,
корачаћеш даље ка срећи,
коју сам и ја сањала у себи!
Путеви твоји нек буду цветни,
птице нек ти поје о срећи,
воде нек ти жуборе о радости,
носена облацима
ја живећу вечно у теби!
Ту у твом срцу,
јер наслеђе ти си моје,
бићеш кућа мог живота,
све што је моје
од увек је и твоје!
————–
Данас те опет сретох,
опет ненајављено долазиш и
не очекивах те као и обично,
пред лицем ми стаде,
бледо ме попљува
и курвински се насмеје …
Ја се наивно опет упитах,
шта то би, да није страх?
Опет наивно као дете не видех,
да си то ти
подругљиво лицемерје
плод ђавола и мрље погани на човечијој души!
————–
Прљавштина људска
У тишини се најлепше речи чују,
довикује их душа,
доноси шапат срца и
звиждуке мисли,
које је већ одавно
прекрила људска прљавштина
прах греха и чежње за
трулим благом овога света!
У потаји тиња невиност,
светлост лепоте љубави,
труну мајушан,
далеко од свести,
тиња и чека васкрсење
над људском прљавштином
прахом греха и чежње
за пролазним …
——-