БЕОГРАД – У Србији ће бити обележен Дан Сећања на жртве геноцида који су током Другог светског рата починиле хрватске усташе у време такозване „Независне државе Хрватске” и немачки нацисти над Србима, Ромима и Јеврејима.
„Дан сећања” обележава се поводом пробоја две групе од око 1.000 заточеника и окончања постојање усташког логора Јасеновац у којем је на најстрашније начине уморено више од 700.000 људи.
НДХ је проглашена 10. априла 1941. под покровитељством нацистичке Немачке и фашистичке Италије, а обухватала је Хрватску, Босну и Херцеговину и област Срем – простор на коме је живело око 6,3 милиона становника, од којих су више од трећине били Срби.
Програм за коначно „решење српског питања” оствариван је по формули „трећину побити, трећину протерати, а трећину покрстити”, коју је 11. јуна 1941. обелоданио усташки министар и хрватски књижевник Миле Будак.
Један од видова организованог злочина хрватске државе, поред масовних јама и гробница, били су логори од којих је највећи и настрашнији био Јасеновац, у свету познат и као „српски Аушвиц”.
Јасеновачко губилиште, основано половином августа 1941. састојало се од пет великих и три мања логора и простирало на површини 210 квадратних километара. Овај концентрациони логор „дизајнирао” је, по узору на логоре нацистичке Немачке, један од лидера усташког покрета Вјекослав Лубурић звани Макс, који је био и његов први командант.
У говору који је одржао на прослави годишњице своје крваве владавине у Јасеновцу 9. октобра 1942. године, Лубурић је између осталог казао: „И тако смо ми у овој години, овђе у Јасеновцу, побили више људи, него османлијско царство за цијело вријеме боравка Турака у Европи”.
Већина јасеновачких логора била је у југозападној Славонији на подручју Хрватске, док су с друге стране Саве у Републици Српској била масовна стратишта, од којих је највеће Доња Градина на коме је скончало више од 366.000 жртава.
Јасеновац је званично носио назив „Сабирни и радни логор”, а у стварности је био логор за уништавање нехрвата у коме су једини мучитељи биле хрватске усташе који су по методама мучења били тако брутални да су запањили чак и нацистичке генерале.
Тако је Хитлеров изасланик у Загребу генерал Фон Хорстенау у личном дневнику за 1942. годину записао да су усташки логори у НДХ „суштина ужаса”, док је официр Артур Хефнер, задужен за транспорт радне снаге у Рајху, 11. новембра исте године написао да је Јасеновац „један од најстрашнијих логора који се може поредити једино с Дантеовим паклом”.
У Јасеновцу и логору Стара Градишка, усташе су заточене клале посебно обликованим ножевима које су по жртвама назвали „србојек” или убијали секирама, маљевима, чекићима….
Унутар комплекса „Тројка”, где се налазила циглана, усташе су пећи за печење цигле, према нацртима Хинка Пићилија, претворили у крематоријум у коме су логораши живи спаљивани.
Усташка НДХ је у процесу „прочишћења хрватске нације” једина у Другом светском рату држала специјалне логоре за децу, а само кроз јасеновачке логоре прошло је око 33.000 малишана, а уморено близу 20.000.
У НДХ је током четири године рата страдало најмање 74.762 деце, од неколико месеци до 14 година старости, која су убијана на најстрашније начине или су умирала од болести, изгладнелости, жеђи и смрзавања.
Тачан број жртава у Јасеновцу није никад утврђен, пошто је у циљу помирења свих народа и народности и политике „братства и јединства” у бившој Југославији истина о размерама овог геноцида била непожељна.
У време владавине Фрање Туђмана, започела је тривијализација геноцида над Србима и лицитација жртвама при чему сам „отац нације” није признавао више од 34.000 жртава.
Извештај државне Комисије ФНРЈ за утврђивање злочина окупатора и њихових савезника као и Центар „Симон Визентал” говоре о томе да је у логорима Јасеновца страдало између 600.000 и 700.000 људи.
Да су те бројке најближе истини, указује и немачки документ до кога је дошао шеф канцеларије за специјалне истраге Министарства правде САД, Илаја Розенбаум у коме стоји да је у Јасеновцу само у првих годину и по дана усмрћено више од 200.000 људи.
Усташе је подржавала Римокатоличка црква у Хрватској и највећи део клера са загребачким надбискупом Алојзијем Степинцом на челу прећутно је одобравао масовне злочине, а многи фратри су предњачили у терору чији је циљ било истребљење оних који су, како су говориле усташе, „љага на тијелу чисте хрватске нације”.
Према признању самог усташког поглавника Анте Павелића, до 1944. године прекрштено је 200.000 православаца, а историчари су проценили да је до пропасти НДХ покатоличено између 244 и 300 хиљада.
Више стотина српских дечака, чији су родитељи побијени, одведено је у римокатоличка семеништа и школе, а неколико десетина њих касније су постали римокатолички свештеници.
За злочин геноцида у НДХ, Павелићу никад није суђено, чак ни у одсуству, а усташки министар полиције Андрија Артуковић и управник Јасеновца Динко Шакић, који су се до дубоке старости успешно скривали с друге стране Атлантика, осуђени су 1986. односно 1989. године за ратни злочин против цивилног становништва.
Ни надбискупу Степинцу није суђено за злочин геноцида, већ је осуђен на 16 година робије за ратни злочин, али казну није издржавао у затвору већ је прогнан у родно место и после две године помилован, да би касније постао кардинал, а папа Јован Павле други га је беатификовао.
Титови Партизани у току рата нису ни покушали да ослободе Јасеновац, а после савезничких бомбардовања, марта и априла 1945. у којима су уништени многи објекти унутар логора, командант усташке одбране Лубурић, наредио је да се ликвидирају сви заточеници.
Последња група жена ликвидирана је у предвечерје 21. априла, а 22. и 23. априла део преосталих мушких заточеника одлучио се на очајнички покушај пробоја из логора, који је преживело само њих 118.
Када су у логор Јасеновац, у напредовању према Загребу, ушле јединице 21. ударне дивизије Народноослободилачке војске Југославије, логор је био уништен и спаљен по наређењу заповедника Усташке одбране Макса Лубурића како би се прикрили сви трагови геноцида.
У последњем рату који је избио 90-тих година у бившој Југославији, више од 400.000 Срба прогнано је с вековних етничких територија које су биле под заштитом УН.
Танјуг
Дан сећања на жртве геноцида
На данашњи дан пре 64 године заточеници кренули у пробој из концентрационог логора Јасеновац. Парастос у Саборној цркви служио митрополит црногорско-приморски Амфилохије, присуствовао и министар вера Богољуб Шијаковић.
Обележава се Дан сећања на жртве геноцида почињеног у Другом светском рату, а централна комеморација одржана је на подручју некадашњег логора Старо сајмиште, у Београду.
Парастос жртвама логора Јасеновац, у коме је животе изгубило више од 700.000 људи, служио је у београдској Саборној цркви митрополит црногорско-приморски Амфилохије.
„Добро је да не заборавимо своје мученике јер народ који заборавља брише себе из историје и даје могућност понављања таквих злочина“, рекао је Амфилохије и додао да српски народ и црква чувају у свом памћењу и Јадовно и цркву у Глини, у чијем су пламену нестали људски животи, и сва друга стратишта.
Парастосу је присуствовао и министар вера Богољуб Шијаковић.
„Србија одлучно одбацује сваки облик неонацизма, антисемитизма и мржње, поручио је министар рада и социјалне политике Расим Љајић.
Љајић је истакао да је Србија посвећена и опредељена за поштовање принципа антифашизма и нагласио да не „пристаје на покушаје прекрајања историје“.
Љајић је положио венац на Споменик жртвама геноцида на Старом сајмишту и одао пошту жртвама.
Пошту свим невино страдалим у геноциду одали су и представници Војске Србије и Министарства одбране, СУБНОР-а, Удружења заточеника и потомака заточеника логора геноцида у НДХ од 1941.до 1945. године, као и Удружења за неговање традиција ослободилачких ратова Србије.
Комеморативном окупљању присуствовали су и представници Града Београда и Општине Нови Београд.
Дан сећања на геноцид почињен над Србима, Јеврејима и Ромима у нашој земљи током Другог светског рата установљен је Законом о оснивању Музеја жртава геноцида 1992. године.
Тиме се Србија сврстала међу ретке демократске државе које су, поштујући препоруку Уједињених нација, утврдиле национални Дан сећања на невине жртве једног од најтрагичнијих сукоба у светској историји.
Дан сећања на жртве геноцида обележава се 22. априла, на дан када је пре 64 године близу 1.000 заточеника кренуло у пробој из концентрационог логора Јасеновац, који су држали хрватски фашисти и ослобађања тог стратишта 1945. године.
У спомен убијених у Јасеновцу
У Хрватској ће ове године комеморација страдалима у систему логора смрти Јасеновац бити одржана 26. априла, а дан касније у Доњој Градини, највећем стратишту које се налази на подручју Републике Српске на коме је ликвидирано више од 300.000 људи.
Систем концентрационих логора “Јасеновац“ служио је за истребљење нехрвата, а обухватао је више локалитета на територији данашње Републике Хрватске и Републике Босне и Херцеговине.
Тачан број жртава овог логора није никада утврђен, а према налазима државне Комисије ФНРЈ и центра „Симон Визентал“ у њима је уморено најмање 500.000 Срба, 80.000 Рома, 35.000 Јевреја и око 10.000 антифашиста различитих националности.
Јасеновац је трећи логор у свету по броју жртава, познат и као „српски Аушвиц“, а усташка држава је по методама мучења, али и по томе што је једина имала посебне логоре за децу, превазишла нацисте.
У НДХ је за четири године рата ликвидирано више од 74.000 малишана, док је кроз логоре прошло више од 30.000, од којих је уморено близу 20.000, старости од неколико месеци до 14 година.
Најозлоглашенији логор на територији окупиране Србије „Сајмиште“ установио је немачки Гестапо уз леву обалу Саве поред железничког моста у Београду, на територији коју је држала марионетска НДХ.
У почетку је био логор само за Јевреје из Србије, а касније и за Србе, Роме и антифашисте – припаднике партизанског и четничког покрета.
Од октобра 1941. до јула 1944. године у овом логору је умрло или је у Јајинцима и другим стратиштима у околини Београда погубљено 32.000 Срба, 8.000 Јевреја и 5.000 Рома.
Више од 50.000 људи одведено је на пут без повратка у логоре смрти Бањица, Трепча, Јасеновац и даље у Норвешку, Грчку, Немачку, Пољску и Аустрију.