МРКОЊИЋ ГРAД – На улазу у пећину изнад кањона ријеке Сане постављана је камена плоча на којој крупним словима пише „Овдје су Стојан и Славко Павловић боравили 147 дана и преживјели хрватску окупацију“. Да се ратне страхоте не забораве Павловићи су ову плочу поставили на прву годишњицу своје слободе, прије 12 година.
Ову необичну животну причу старине Стојана Павловића из Оканџија, села удаљеног тридесетак километара од Мркоњић Града и његовог сина Славка и данас многи препричавају. Захваљујући овом скровишту Павловићи су преживјели јесен 1995. и зиму 1996. године окупацију оружаних снага Хрватске, у протеклом рату. Због тога Стојан бар једном седмично, када дозвољава вријеме одлази до пећине.
– Када год могу одлазим до пећине да се помолим Богу. Није ми лако, јер сам стар, али нешто је јаче од мене. Сваки пут када дођем у пећину, као да добијем неку нову неописиву снагу – каже Стојан.
Те позне јесени 1995. године у ратном вихору, када је „горјела“ цијела Крајина, Стојан и Славко нису побјегли далеко. Нови дом саградили су у пећини. На вратима оплели дупли плот, а затим ставили сијено. Улаз су затворили са двије овчије коже, а од домаћег воска направили свијеће.
– И календар смо имали на зиду. У пећини смо прославили своју крсну славу Светог Николу. A на Божић запалили смо свијећу. Чак смо и чесницу припремили – прича старина Стојан.
Он каже да су из пећине излазили само када су морали. Углавном ноћу.
– И онда је дошао 6. фебруар 1996. године. Примијетили смо да по селу ходају цивили. Из „сачекуше“, са страхом смо гледали шта се то у селу догађа. Некако смо успјели да препознамо наше комшије. Пошли смо им у сусрет. Био је то најсрећнији тренутак у мом животу. Сјећам се као данас када је неко од њих повикао: „Не бојте се! Слобода је стигла. Ово је опет наша земља – сјећа се Стојан.
Потом су им објаснили да је мировним споразумом из Дејтона ово подручје враћено у састав Републике Српске.
Одлазак
Самоћа и мањак хране нагнала је Павловиће на размишљање да напусте пећину. Планирали су да преко Димитора и Мањаче стигну у Бању Луку. Био је то само покушај, јер се од села Ораховљани даље није могло. У близини је био пут AВНОЈ-а, али ту су често пролазиле патроле хрватске војске. Био је то велики ризик. Вратили су се у своју пећину и дочекали слободу.
Autor: Слободан Дакић