НЕДЕЉА ЧЕТВРТА ПО ВАСКРСУ
Јеванђеље о Дародавцу воде живе и о жени Самарјанци
Јов. 4, 5-42. Зач. 12.
Као што кошута чезне за изворима водним, тако душа моја чезне за тобом, Боже! Жедна је душа моја Бога, Бога живога (Пс. 41, 1-2)! Ово није усклик некога сиромаха и простака, који није имао могућности да своју душу запоји мудрошћу људском, светским знањем и умењем, философијом и уметношћу, познавањем танких нити, из којих је изаткан живот човека и живот природе. Не; него је ово одушевљени и болни усклик једнога цара, богатог у светском богатству, генијалног по уму, отменог по осећајима срца, и моћног по јачини и делима воље. Напојивши душу своју свим оним, за чим неслободна душа жуди у овоме свету, цар Давид је наједанпут осетио, да се његова духовна жеђ не само није утолила него да је порасла до толике мере, да је сва ова материјална васиона није могла ниуколико утолити. Тада се он осетио у овоме свету као в земљи пустје и непроходње и безводње (Пс. 62, 1), и завапио је к Богу као једином извору бесмртнога пића, за којим једна разумна и пробуђена душа чезне. Жедна је душа моја Бога, Бога живога!
Не треба ни доказивати, да телесна храна не може заситити душу човечју, нити да је телесно пиће може напојити. Но чак ни сав онај животни дух, који просијава кроз све твари, оживљујући их и хармонизирајући их, није у стању заситити и напојити душу.
Тело прима непосредно ону храну, која је у суштини истоветна с телом. Тело је од земље, и храна је телу од земље. Зато се тело у овоме свету осећа дома, међу својима. Али се душа мучи, распиње се и мучи, гади се и протествује, што мора да прима храну посредно, и то храну не истоветну с њом него само сличну њој. Зато се душа у овоме свету осећа у туђини међу туђинцима. Да је душа бесмртна и да по суштини својој припада једном бесмртном свету, доказ је и то, што се она у овоме свету земаљском осећа као незадовољан путник у туђини, и што је ништа у свету не може потпуно нахранити и напојити. И чак кад би душа могла сручити у себе сву васиону као једну чашу воде, њена жеђ не само не би се умањила него би се посигурно још и повећала. Јер тада јој не би преостала више ниједна обманљива нада као да ће за идућим брдом наићи на неки неслућени извор пића.
Жива је душа људска, жива и вазда жедна живота; и ништа је не може запојити осим живота, битни и непосредни живот. А битни и непосредни живот је једино у Богу, у Богу живоме. Жедна је душа моја Бога, Бога живога! Ово није песма, него је ово један сухи факт, као сухо грло жедног арслана који риче у пустињи, и чија се рика може учинити птицама у оази као песма, но арслану је то не песма него јаук и запомагање. Жедна је душа моја Бога, Бога живога! Ово не говори песник, него ожеднели путник у земљи пустој, непроходној и безводној: не говори ово певач, него један од најопитнијих и најискуснијих испитивача и зналаца душе људске у историји света.
Човече, ако икад помислиш, да телесна храна и телесно пиће може нахранити и напојити и душу твоју, онда се налазиш на ступњу, на коме се налазе животиње домаће и зверови горски. Ако си прешао тај ступањ, па се надаш, да душу твоју може нахранити и напојити мудрост људска и красота овога света, онда се налазиш на ступњу полуопитних и полузрелих. Као што је она прва мисао луда тако је ова нада Јалова. Јер на овом другом ступњу ти примаш рику и јаук жеднога света за песму и весеље, старајући се да туђом жеђу заситиш своју жеђ. Ако си пак прешао и тај други ступањ, и осетио жеђ неисказану, коју не може свака бара светска утолити, коју не може утолити ни васцели океан васионе, онда си у истини опитан и зрео човек, прави човек. Само на томе ступњу незаситиве жеђи душевне, давидовске жеђи душевне, ти ћеш схватити данашње јеванђеље у пуном смислу његовом.
У време оно дође Исус у град Самаријски, звани Сихар, близу села које даде Јаков Јосифу сину својему. По брду Самари цела област између Јудеје и Галилеје добила је назив Самарија. Пут, који води из Јерусалима за Галилеју, и дан данас пролази кроз Сихар. Сихар се сада назива Аскар, и налази се близу Сихема, који се у наше време назива Наблус. Ту беше и један комад земље, што Јаков купи од синова Еморових, и начини жртвеник на тој земљи и назва га: Силни Бог Израиљев (Пост. 33, 1920). Ту земљу потом остави Јаков сину своме Јосифу, који је ту доцније и сахрањен (Ис. Навина 24, 32). Обично град даје важности суседноме селу, док је овде обрнут случај; село Јосифово било је знаменитије од града Сихара, због чега јеванђелист и опредељује положај града по селу – близу села.
А онде бијаше студенац Јаковљев; и Исус уморан од пута сеђаше на студенцу; а беше око шест сахати. Било зато што је праотац Јаков са својом стоком обитавао код овога бунара, било пак зато што га је он сам ископао и озидао, тек се овај бунар називао по његовом имену. Заморен стрменитим и безводним путем од Јерусалима Господ се спустио код овога бунара, да се одмори. Шест сахати по источњачком рачуњању означава подне. У време највеће дневне жеге, дакле, заморени Господ приспео је на то место. Беше уморан од пута ради нашега спасења, као што је доцније на крсту био крвав од рана и узвијен од болова опет ради нашега спасења. Но зашто није путовао ноћу, по хладовини? Ноћ Му је служила за молитву. Уосталом, ни свака ноћ није за путовање. А да је овом приликом, рецимо путовао ноћу, авај, Јеванђеље би било краће за један јединствени догађај и за једно изванредно поучно и спасоносно откровење. Путовао је дању, пешачећи, по стрмени и жези, уморан и жедан јер је журио, да сваки тренутак Свог земног времена, и дању и ноћу, искористи за наше добро, за наше спасење.
Дође жена Самарјанка да захвати воде. Рече јој Исус: дај ми да пијем. Нарочито се наглашава, да је жена била Самарјанка, пошто су Јевреји сматрали Самарјане за незнабошце. Дај ми да пијем, рече јој Господ. Он је био уморан и жедан, из чега је јасно, да је тело Његово било право тело човечје, а не привидно, како су неки јеретици учили. Као што је Његово тело пролевало сузе од жалости за људима, и као што је страдало од болова на Крсту, тако је осећало и потребу за храном и пићем. Истина, Он је могао кад је хтео савладати и отклонити ову потребу Својом божанском силом на дуже време, чак и за све Своје време на земљи, но по чему би се онда познао као прави човек, по чему би био у свему као браћа, и како би могао онда људе назвати браћом (Јевр. 2, 11-17)? Како би научио нас стрпљивом страдању и подношењу, да сам није страдао и подносио? И најзад, зар би Његова крајња победа имала онај блесак, који и нас све крепи и обасјава у мукама живота, да Он сам није прошао све те муке, и то у највећој мери? Рећи ће неко: зар Он, који је могао умножавати хлеб, ходити по води као по суху, није могао на овоме дугом путу једном моћном речју – да, једном помишљу – отворити извор воде у камену или песку, и утолити Своју жеђ? Заиста Он је то могао. Гле, то је учино и Мојсеј у пустињи; то су чинили у Његово име многи светитељи кроз историју цркве Његове; како, дакле, да Он то није могао? Не; него Он то није хтео. Он није учинио ниједно чудо ради Себе, – да би Себе нахранио, напојио или оденуо. Сва Његова чуда била су ради људи. У Његовом животу нема ни сенке себичности. Чак и кад је младенац, избегао испред мача Иродова, то није учинио ради Себе него ради људи. Јер још није било време; а кад је Он Свој посао међу људима завршио, Он онда није бежао испред смрти, него јој је ходио у сусрет. Бескрајно човекољубље, нераздвојно од бескрајне мудрости, надахњавало је и руководило све речи Господа Исуса, све Његове поступке и све догађаје живота Његовог на земљи. Дај ми да пијем! То Створитељ иште од свога створења. Те речи брује кроз двадесет векова; јер те речи Он није рекао само жени Самарјанци него свим људским покољењима до краја времена. Дај ми да пијем, говори Он и дан данас свакоме од нас. Не говори то Он – Створитељ воде и распоредитељ мора и океана, река и извора – зато што је жедан воде него зато што је жедан наше добре воље и љубави. Дајући Њему ми не дајемо ништа своје него опет Његово. Свака чаша воде на земљи Његова је, зато што ју је Он створио; и сваку чашу студене воде коју ми дајемо једном од Његове најмање браће, платио је Он Својом драгоценом крвљу. Ипак, у беспримерној смирености Својој Он не иште воду од жене као Створитељ од створења него као што би искао човек од човека. Да покаже тиме Своје смирење. Да засведочи тиме Своју праву човечанску природу, ограничену и потребиту. Најзад, да научи још нас услужности и милосрђу. Човек има права искања од човека; и човек има дужност услужности и милосрђа према човеку.
Јер ученици његови бијаху отишли у град да купе јела. Господ је, дакле, био не само уморан и жедан него и гладан, као и ученици Његови. Још један доказ Његове истинске човечанске природе и Његовог мудрог уздржавања од чуда тамо где чудо не доноси опште користи у делу спасења. Јеванђелист помиње одсуство ученика, да би објаснио, зашто је Господ искао воде од жене. Јер да су били ученици ту, они би захватили воду, и жена би остала неспоменута. Свакако је Провиђење хтело, да се оваква прилика створи; ради поуке наше, да и ми кад видимо и свог непријатеља у невољи помогнемо га. И кад је наш народ у непријатељству са суседним народом, ми као људи не смемо пренести то непријатељство на сваког човека из тога народа, него у даном случају дужни смо помоћи сваког потребитог човека без обзира припада ли он нашем народу или не.
Рече му жена Самарјанка: како ти, Јеврејин будући, можеш искати од мене, жене Самарјанке, да пијеш? Јер се Јевреји не мешају са Самарјанима. Ова Самарјанка стајала је на општем гледишту онога времена, да један човек треба да мрзи не само непријатељски народ него и сваког појединца из тога народа. У причи о милостивом Самарјанину Господ је истакао мржњу Јевреја према Самарјанима, а сада при овом догађају пак очитује се мржња Самарјана према Јеврејима. Да би се разбили зидови мржње између народа и народа, потребно је најпре разбити зидове мржње између човека и човека. То је једини разумни метод лечења рода човечијег од тешке болести узајамне мржње.
Одговори Исус и рече јој: Кад би ти знала дар Божји, и ко је тај који ти говори: дај ми да пијем, ти би искала у њега и он би ти дао воду живу. Дар Божји може се разумети у материјалном и духовном смислу. У материјалном смислу под даром Божјим треба разумети све што је Бог по доброти Својој створио и дао човеку на корист и употребу. Кад би ти, жено, знала, да та вода није ни Самарјанска ни Јеврејска но Божја; и да ту воду Бог при стварању није одредио за Самарјане или за Јевреје него за људе, ти би са страхом захватила од те воде, као Божјег дара, и напојила жедна човека – још са већим страхом – као створа Божјег. Јер сав овај свет је Божји дар човеку, а човек опет дар Божји свету. У духовном смислу пак под даром Божјим треба разумети само Господа Христа. Даровавши сав овај видљиви свет човеку, човекољубиви Господ дарује и Себе самога. Кад би ти, жено, знала, какав је драгоцени дар послао Бог и Јеврејима и Самарјанима и свима осталим народима, без изузетка, ти би уздрхтала душом, ти би заплакала од радости, ти би занемела од чуда, и не би се усудила ни помислити на узајамну злобу и мржњу између Јевреја и Самарјана. Па још кад би теби била откривена сва унутрашња тајна Онога који с тобом говори и кога ти цениш по телу као обична човека а по оделу и језику као Јеврејина, ти би искала у њега, и он би ти дао воду живу. Под водом живом Господ разуме благодатну и животворну силу Духа Светога, коју је Он обећао верницима. Ко у мене верује, из његова тела потећиће реке живе воде. (А ово рече за духа којега после примише они који верују) (Јов. 7, 38-39). Не поимајући ништа од свега овога жена му одврати:
Господе, ни захватити немаш чим а студенац је дубок; од куда ћеш дакле имати воду живу? Еда ли си ти већи од оца нашега Јакова, који нам даде овај студенац, и он из њега пијаше и синови његови и стока његова? Слуге немаш, суда немаш, а студенац је дубок, како ћеш захватити воду живу? Прерушени Господ чинио се жени обичним беспомоћним човеком. Водом живом, и онда као и данас, називала се вода изворска, насупрот кишници, сабраној у бунарима и цистернама. Но живом водом називала се и вода у бунарима, ако је изворска, и то само на дну бунара, где избија кључ воде, којом се пуни бунар. Прво, дакле, жена помишља на дно бунара, одакле вода кључа. Но на мах јој долази и друга мисао, која је гони на питање: еда ли си ти већи од оца нашега Јакова? То јест: еда ли ти можеш створити други неки извор воде, мимо овога? Праотац Јаков није створио овај студенац него га је само озидао и оградио. Ако би ти могао створити неку изворску, текућу воду, која би сва била жива, онда би ти био већи од праоца Јакова. Еда ли си ти већи од њега? Овај Јаковљев бунар тако је обилан, да и он пијаше из њега, и синови његови и стока његова, па и ми сви из ове околине и сви путници и намерници, и то кроз толико столећа. И вода у бунару никад не пресушује. Еда ли ти можеш још нешто веће учинити?
У овим речима жене Самарјанке изражава се с једне стране поноситост праоцем Јаковом а с друге стране више него сумња, готово подсмех Господу Исусу. Не онако груби и јавни подсмех као при васкрсењу кћери Јаирове – и подсмеваху му се (Мат. 9, 24) – али ипак посредни и вешто прикривени подсмех. Но Господ, који је био решен да извлачи људе из глиба греховнога, решен је био и да отрпи сваки подсмех и од демона и од људи. Он не кара, дакле, жену због ове жаоке подсмеха, него продужује да спасава њену душу.
Одговори Исус и рече јој: свако ко пије од ове воде опет ће ожеднети; а који пије од воде што ћу му ја дати неће ожеднети до века; но вода што ћу му ја дати биће у њему извор воде, која тече у живот вечни. Господ не одговори жени на њено питање, како је она очекивала. Он неће да њој говори о Своме превасходству над Јаковом. Он увиђа одакле долази неспоразум између њега и жене, што жена не увиђа. Неспоразум, наиме, долази од туда што Он говори о пићу духовном и животворном, док жена, научена да мисли само по чулном земаљском разуму, држи у памети воду видљиву, одређену од Бога да тренутно гаси телесну жеђ. Жива вода, о којој Господ говори, Јесте животворна божанска благодат, која храни и поји душу, уводећи је тако у вечни живот још овде на земљи. Та животворна благодат, када уђе у достојна човека, отвара у њему непресушни извор живота, радости и силе.
Рече му жена: Господе, дај ми те воде да не жедним нити да долазим овамо на воду. Жена још увек остаје при своме поимању мислећи увек још о води изворској, земаљској. У најбољу руку она је могла помислити о Христу као неком волшебнику, који неким врачаријама може учинити неко чудо. Да би разбио те луде мисли женине, Господ изненадно окреће разговор на сасвим други предмет.
Рече јој Исус: иди зовни мужа својега, и дођи овамо. Одговори жена и рече му: немам мужа. Рече јој Исус: добро си казала: немаш мужа; јер си пет мужева имала, и сад кога имаш није ти муж; то си право казала. Да би, дакле, научио жену да мисли духовно а не телесно, Господ налази за мудро не да учини неко чудо пред женом него да се покаже као тајновидац и пророк, што има исто онако велико дејство као и чудотворство. Иди зовни мужа својега! Господ зна да она нема мужа, но хоће да чује њен одговор, припремајући јој неочекивано запрепашћење Својим свезнањем и провиђањем. Пет си мужева имала – то је било довољно изненађења за жену, но кад је још чула и једну своју преступну тајну, коју је она хтела скрити, наиме: и сад кога имаш није ти муж – то је морало на њу дејствовати као неочекивани гром.
Но не укоревај жену Самарјанку душо хришћанска, не укоревај, него се запитај: ко је твој муж? И да ниси и ти имала већ пет мужева? И да твој садашњи муж није незаконити? Душа је црква, а глава је цркви Христос Господ; другим речима: муж је души хришћанској сам Господ. ако си се држала само овога чулнога света, венчавајући се са њим и блудећи са њим кроз својих пет чула, онда си ти, душо, у истини у истом оном грешном и незавидном положају, у коме се налазила жена Самарјанка. Ако си се разочарала у својим чулима, у чулним уживањима, ти си, истина, презрела своја чула, и од њих се развенчала, тако да су она постала као пет умрлих мужева; но остала си ипак да животариш са шестим незаконитим мужем, наследником оних пет: то је твој чулни разум; то је сва она лаж и гнусоба, коју су у тебе, као у сметлиште, временом нагомилала твоја чула. Јер гле, ништа у теби нема до представе о ономе и успомене на оно што си са својих пет чула, као са пет мужева, искусила и преживела. Разговор измећу Господа и Самарјанке, то је разговор измећу Бога, који је веран, и душе, која је неверна. Тај разговор се и тебе тиче. То је разговор небесног Женика са Својом невестом, душом људском. Зар не увиђаш, да је баш зато Господ Исус и повео разговор са Самарјанком о њеном мужу? Он је могао повести и другачији разговор са женом, и на други начин исто тако показати се пред њом тајновидац и пророк. Он је могао открити и друге њене тајне, или ма какве тајне њених родитеља, или ма какве тајне њених суседа у Сихару, знање којих исто би тако изненадило и запрепастило жену. Но Он је намерно повео разговор о мужу, пошто се овај разговор и на тебе односи, душо хришћанска, и на тебе и на све душе, које је Бог од почетка створио и које ће до краја стварати. Питање о мужу твоме, душо, најважније је питање за тебе, најважније и најсудбоносније. С ким си венчана, онога си и жена. Ако си венчана са светом, са светом ћеш и пропасти. Ако си венчана са грехом, са грехом ћеш и умрети. Ако си венчана са демоном, са демоном ћеш и у вечности пребивати. У сваком том случају ти се појиш даноноћно водом, од које се све више жедни. Само ако признаш Христа Господа, као свога законитог женика, и ако се вером и љубављу венчаш с Њим, ти се онда појиш живом водом, од које се не жедни, и којом се плови у царство небесно и живот вечни.
Рече му жена: Господе, видим да си ти пророк. Оци наши клањаху се (Богу) на овој гори, а ви кажете, да је у Јерусалиму место, где се треба клањати. Рече јој Исус: жено, веруј ми да иде време када се нећете клањати оцу ни на овој гори ни у Јерусалиму. Ви не знате коме се клањате, а ми знамо коме се клањамо; јер је спасење од Јевреја. Господ је намерно циљао, да потресе духовне струне у души Самарјанке. Погађањем њене прошлости Он је то успео. У жени, у којој је дотле дејствовао само чулни, земаљски разум, наједанпут се почео будити њен духовни разум, дотле успавани наркозом чулног разума. Она прво признаје Христа за пророка. За почетак и толико је доста. И одмах потом њено интересовање за духовне ствари почиње нагло расти. Она поставља Господу Једно питање, сасвим савремено у њене дане. Препирке о месту поклоњења Богу биле су сталне препирке између Самарјана и Јевреја. Шта је Богу угодније: да Му се људи клањају на гори Самаријској или у Јерусалиму? Ко је прави поклоник и прави богомољац: Онај ко Му се клања и моли овде или онај ко Му се клања и моли онде? Оци наши клањаху Му се на овој гори. Жена не каже: ми него оци наши, да би тиме као дала већу важност оној гори, и јаче оправдала савремене јој Самарјане као да хоће да каже: нисмо ми изабрали ову гору за поклоњење Богу него оци наши, који су били већи и ближи Богу од нас. И сада, као и раније, Господ не одговара жени на њено питање, ни да ни не. Он продужује да буди и узвисује њену душу све више и више. Жено, веруј ми. Веруј Мени, а не веруј ни онима који ти говоре о поклоњењу на овој гори нити онима који ти говоре о поклоњењу у Јерусалиму. Иде време, жено, када се нећете клањати Оцу ни на овој гори ни у Јерусалиму. Господ нарочито употребљује реч Отац место Бог или богови (Самарјани су се клањали и Богу и боговима), да би тиме дао на знање жени, да ће се новим поимањем Бога, као Оца, доћи и ново поклоњење. Поклоњење Оцу неће зависити од места, због чега ће се сасвим упразнити обе искључивости, и самарјанска и јеврејска. Господ овим пророкује оно што се због Његовог доласка у свет ускоро и збило. Но и ако Он изједначује по вредности обе искључивости, и пророкује поништење обојих, ипак Он даје извесну надмоћ Јеврејима над Самарјанима у богопознању. Ви не знате коме се клањате, а ми знамо коме се клањамо. Господ види, да жена Њега сматра за Јеврејина, па сходно њеном убеђењу Он говори, убрајајући и Себе у Јевреје, и не хотећи да о тој за Њега безначајној ствари води разговор са њом. Ви Самарјани не знате коме се клањате јер ви се клањате многим боговима, многим идолима; ви обожавате тобож Бога Аврамова и Јаковљева, а поред тога приносите жртве и безбројним идолима асирским и вавилонским. Јевреји бар знају за једног Бога, ма да Му и они служе, слично вама, каменим срцем, помраченим умом и мртвим обичајима. Ипак, спасење је од Јевреја; то јест: Месија ће се родити међу Јеврејима, и кроз Њега ће доћи спасење свему свету. Тако је обећано праоцима, тако је пророковано пророцима, тако је припремано Промислом Божјим, и – тако се и збива.
Али иде време, и већ је настало, када ће се прави поклоници поклањати оцу духом и истином, јер отац иште таквих поклоника себи. Бог је дух, и који му се поклањају, духом и истином треба да се поклањају. Поклоњење Богу у Самарији је лажно, јер Самарјани не знају коме се клањају. Поклоњење пак у Јерусалиму јесте само слика и сен правога поклоњења Богу, сен добара која ће доћи (Јевр. 10, 1). И лаж и сен ће ишчезнути ускоро, и право поклоњење Богу зацариће се. Родило се Сунце новога дана, и нови дан све више расте разгонећи таму и сени. Иде пуно време, а сад је тек његово јутро. Кад потпуно овлада светлост новога дана, људи ће познати Бога као Оца, и тада ће Му се поклањати као синови а не као робови, то јест не ће Му се поклањати мртвим словима и мртвим жртвама него духом и истином, душом и телом, вером и делима, мудрошћу и љубављу. Цео човек клања ће се целом Богу. Састављен од душе и тела, човек ће и једно и друго посветити Богу, и једним и другим служити Богу. Прави поклоници неће се клањати тварима но Творцу, нити злим демонима под именом богова него једином свемилостивом Оцу светлости и истине. Таквих поклоника иште Себи Отац небесни. Бог је дух, а не тело, не кип, не мртво слово, не ово или оно место. Зато они који Му се клањају треба да Му се клањају духом, духом и истином. Општећи са смртним светом око себе човек се представља својом смртношћу пред смртнима; но општећи с Богом бесмртним, човек мора изаћи пред Бесмртнога са оним што је бесмртно у њему. Као што вели апостол: не тражим што је ваше него вас (II Кор. 12, 14). Стари свет је служио Богу законским формалностима, и приносио је јарце и овнове Богу на жртву, и празновао је суботу, и тачно вршио прописана умивања и чишћења, али је био заборавио милосрђе и љубав. Читао је речи: жертва Богу дух сокрушен, сердце сокрушено и смирено (Пс. 50), читао је те речи, али нити их је разумевао нити испуњавао. Од сада ће се служити Богу духом и истином, јер је сам Господ сишао међу људе, да покаже пример такве службе и таквог поклоњења. Богу је био додијао смрад јарчевске и овновске жртве, коју су Му приносили људи мрачна духа и камена срца. Некада то није био смрад него благоухани мирис; и то онда када су му такву жртву приносили Ноје, Аврам, Исак, Јаков и Мојсеј. Али тај мирис долазио је не од крви и меса животињског него од богобојажљивог духа и богољубивог срца верних слугу Божјих. Доцније, када се дух жртвопроносача умртвио а срце окаменило, није имало шта да мирише пред Богом, пошто Бог не тражи мирис крви и меса него мирис духа и срца човечјег. И сав негдашњи мирис са жртвеника претворио се у смрад пред Господом; са свих жртвеника, како са оних у Самарији, тако и са оних у Јерусалиму. На ђубриште света, где је царовала смрт и смрад, дошао је живи Господ, да посеје цвеће духа и истине, које ће уништити смрт и растерати смрад, тако да ће нови свет бити као чиста и украшена невеста пред Богом.
Рече му жена: знам да ће доћи Месија који се зове Христос; кад он дође казаће нам све. Рече јој Исус: ја сам који с тобом говорим. И тада дођоше ученици његови, и чуђаху се где говораше са женом, али ниједан не рече: шта иштеш? или шта говориш с њом? А жена остави своје судове и отиде… Каква чудна драма! Каква брза смена сцена и догађаја! Само Господ стоји у средини свега непомичан као вечност. Изазвана духовним речима Господа Исуса, жена наједанпут помишља о обећаном Месији, кога су Самарјани очекивали онако исто као и Јевреји. Кад он дође казаће нам све, говори жена. За њу, као и за све остале Месија је нешто далеко, нешто још даље него прамичак магле на далеком хоризонту. На њено запрепашћење Господ_објављује, да је Он очекивани Месија – ја сам који с тобом говорим. Занемела од чуда, жена Му ништа не одговара. У томе се враћају апостоли из града, и чуде се, шта то њихов Учитељ има да разговара са женом неверничком, Самарјанком. И они застају неми од чуда. Жена пак не знајући шта више ни да пита ни да разговара, оставља своје судове и бежи натраг у свој град, да објави оно што је сазнала. Једна ћутљива сцена, но речитија од свих људских речи! Међутим жена журно ходећи стиже у град и објави свему граду о чудном човеку на бунару Јаковљеву. Да није то Христос? Она се не усуђује да каже: то је Христос, ма да је познала Његову необичну духовну мудрост, него као у двоумици пита: Да није то Христос? као да хоће да каже: ја сам женска страна, и не могу да просудим но ви сте људи, расуднији и обазривији од мене, ви, дакле, ходите да видите. Овим жена пројављује природну женску скромност, једну добродетељ, која се код жена никад не може довољно нахвалити. Колико чудном вешћу толико и својом скромношћу жена беше узбудила све грађане Сихара, који изиђоше, дакле, из града и пођоше к Њему.
У томе беше се заподео разговор измећу Учитеља и Његових ученика. А ученици његови мољаху га, међутим, говорећи: Рави, једи. Јер они бејаху купили јела у граду и донели Њему да једе. Несумњиво, да је Он био гладан; но место да узме јело и једе, Он наставља Своју божанску мисију, ради које је и дошао у свет, не обзирући се на телесну глад. Тренутак је био врло важан, и Он га није хтео упустити. Он није хтео интерес духа дати за чанак сочива. Зато и одговара ученицима: ја имам јело да једем, за које ви не знате. Тада ученици говораху међу собом: већ ако ко донесе да једе. Он говори о духовној храни, а ученици о телесној. Понавља се готово иста сцена, као и мало пре са женом, кад је Он говорио о духовној води а жена о води бунарској. Тако и сада: Он говори о храни духовној, коју кад човек једе никад више не гладни, а ученици мисле на храну телесну.
Рече им Исус: јело је моје да извршим вољу онога који ме је послао, и да свршим његово дело. Воља Оца воља је и Сина, као што је и битност Оца битност и Сина. Зашто онда Господ Исус говори о вољи Очевој а не о Својој, и о делу Очевом а не о Своме? Но није ли свеједно: говорио Он о вољи Очевој или Својој, и о делу Очевом или Своме? Није ли то једна иста воља? И није ли то једно исто дело? Јесте, ваистину јесте; но Он именује вољу, којом се руководи, вољом Очевом, и дело, које врши, делом Очевим, ради нас самих – да би нас, непослушне и погорђене, научио послушности и смирењу. Но погледајте, колико је Њему мила и драга воља Очева – да је Он не назива Својом дужношћу него Својом храном! Јело је моје да извршим вољу Очеву. О, како божанствен пример и како незлобив укор свима нама, који сваки дан говоримо о својој дужности као о неком бремену! Ваистину, гледајући на Господа и Његово драговољно отправљање Своје претешке дужности међу људима, мора се с разлогом рећи: нико на свету не може извршити своју дужност према Богу, ако му ова није постала пријатна као свакодневна храна. То што Господ Исус говори, да Он извршује вољу Очеву а не Своју – као и на другом месту што вели: не чиним вољу своју него вољу оца (Јов. 6, 38) – не показује да је Син мањи од Оца, него показује превелику љубав Сина према Оцу. Јер се код истог јеванђелиста вели, да Отац свагда слуша Сина: ја знадох да ме свагда слушаш (Јов. 11, 42). Дакле, савршеној послушности Сина одговара савршена послушност Оца, као што опет савршеној послушности Оца и Сина одговара савршена послушност Духа Светога. А савршена послушност само тамо влада, где влада савршена љубав. Отуда, извршити вољу Очеву право је јело за Сина; извршити вољу Сина право је јело за Оца; а извршити вољу Оца или Сина, право је јело за Духа Светога.
Не кажете ли ви, продужује Господ, да су још четири месеца па ће жетва приспети? Ето велим вам: подигните очи своје и видите њиве како су већ жуте за жетву. Мало час им говори о јелу духовном, а сад им говори о жетви духовној. Близина жетве духовне опажа се као и близина жетве земаљске. Кад класје ужути, или убели, свак зна, да је жетва близу. Кад људи сами у гомили прилазе Христу, није ли јасно, да је приспела жетва духовна? Самарјани чувши од жене за Христа, не рекоше јој да је полудела, него одмах оставише све своје послове и у гомили пођоше к Њему. Подигните очи своје и видите ту гомилу људи што жури к нама! То је њива Божја. То је сазрео усев, који само очекује жетеоце. Заиста, жетва је велика а посленика мало (Лк. 10, 2). Ви сте ти посленици, ви сте жетеоци на њиви Божјој. Зашто Ме нудите телесним, пропадљивим јелом, на догледу тако дивне и тако обилате жетве? Не заборавља ли добар домаћин и ручак и вечеру кад нахрањен радошћу гледа такву жетву пред собом, и кад сав узбуђен и Богу благодаран хита, да је што брже пожње и у житнице сабере, пре него што би бура наступила и усев упропастила? Не будите, дакле, ни ви сувише забринути за телесну храну ни за себе нити за Мене, него журите на жетву, да вам награда не би пропала, јер и који жње прима плату, и сабира плод за живот вечни, да се радују заједно и који сије и који жње. Јер је у том истинита изрека: да је други који сије а други који жње. Ја вас послах да жњете где се ви не трудисте; други се трудише, а ви у посао њихов уђосте. На пространој њиви Божјој једни исти посленици не стижу, због краткоће века људског, и да посеју и да пожњу. Једни сеју и умиру не дочекавши да виде плод свога труда; други се рађају онда, када је посејано семе узрасло и за жетву ужутело; и тако ови постају жетеоци и сабирачи плодова, које нису посејали. Њива Божја сеје се још од почетка живота на земљи, и сејачи су били праоци и богоугодници, пророци и праведници, нарочито пророци. Сејали су а нису видели усев узрастао и узрео. Сви они вером живеше и у вери помреше, не видевши обећани плод за живота свога, него га видеше издалека (Јевр. 11, 13) духовним очима својим. И сам Господ Исус рекао је једном Својим ученицима: многи пророци и праведници желели су видети што ви видите, и не видеше (Мат. 13, 17). Сејачи нису видели то што жетеоци виде, наиме; плодове и жетву. Но и једни и други примиће плату за свој труд, јер су и једни и други посленици Божји на њиви Божјој, да се тако радују заједно и који сије и који жње. Тиме Господ похваљује труд пророка и праведника старозаветних, и тиме ободрава апостоле на жетвени труд. Као да хоће да каже: они поднеше већи труд него ви; јер заиста теже је бити сејач и не видети плода на њиви, него бити жетелац узрелога жита. Ви у посао њихов уђосте. Они као надничари и слуге трудише се и помреше, не видевши Домаћина жива у средини својој; а ви имате Домаћина у средини својој, и радите не као надничари и слуге него као синови, – управо Домаћин сам ради, а ви само сарађујете. Радујте се, дакле, и с радошћу журите да жањете узрело жито.
И из града онога многи од Самарјана вероваше у њега за беседу жене која сведочаше: каза ми све што сам учинила. Видите, како је усев узрео! Видите, како је жетва велика! Жедна земља брзо је упила воду. Многи Самарјани повероваше у Христа и пре него Га видеше, на саму реч женину. Она није чинила чуда, она није била апостол; напротив, она је била једна грешна жена, па ипак њена реч донела је жетву многу међу овим незнабошцима. Какав срам и стид за богоизбране Јевреје, који и поред толиких моћних чуда Христових мећу њима, и поред толиких моћних речи из уста Његових у уши њихове, осташе глуви и слепи, непокајани и окамењени! Сваке похвале пак достојна је ова жена Самарјанка, која не прећута благовест, што чу од Господа, него пожури, да је и другима објави. Она је слична оној жени, која нађе изгубљени динар, и нашавши сазва другарице своје и суседе и рече: радујте се са мном, ја нађох динар изгубљени (Лк. 15, 9)!
А када дођоше Самарјани к Њему, мољаху га да би остао код њих; и оста онде два дана. И много их више верова за његову беседу. Док су Назарећани хтели да гурну Господа с брда у пропаст за његову беседу, и док су га Гадаринци молили, да их остави и иде од њих, дотле ови Самарјани мољаху га да би остао код њих. Господ је услишио молбу њихову, и остао је код њих два дана. И жетва је била преобилна, јер поред оних, који повероваше у њ због женине беседе, још много више њих поверова Га због беседе из Његових пречистих уста.
А жени говораху: сад не верујемо више за твоју беседу, јер сами чусмо, и познасмо, да је овај заиста спас свету, Христос. Шта је Господ у току та два дана говорио духовно жедним и гладним људима, не зна се, јер је све то остало незаписано. Но да је говор Његов био вода жива, од које се више не жедни, и хлеб живота, од кога се више не гладни, о томе сумње нема. То се види прво по великој множини оних који повероваше у Господа, а друго по њиховом правилном исповедању вере у Њега. Овај је заиста спас свету, Христос. Поред многих богова, у које су веровали Самарјани, они су веровали донекле и у Бога Израиљева. А у Бога Израиљева веровали су не зато што су Га познавали него из поштовања према Израиљу, тј. Јакову, који је негде живео у њиховој средини. Гле, и жена Самарјанка говори о оцу нашем Јакову! Несумњиво, да су Самарјани чули и за пророчанство, везано за име Јаковљево, наиме за звезду, која ће засијати од Јакова. Када је једном Валак, цар моавски, ратовао са народом Израиљевим, позове он Валаама, једнога гатара, да му прорече победу над Израиљем, да би тако охрабрио своју војску. Валак обећа Валааму велике дарове за његову услугу, и Валаам заиста дође у логор Валаков. Но кад је хтео гатати и прорицати Валаку оно што је Валаково срце желело, наједнапут дух Божји дође на њ, и он отпочне прорицати не оно што је он хтео него оно што је Бог хтео, говорећи: како су лепи шатори твоји, Јакове, и колибе твоје, Израиљу! Кад је Валак чуо те речи, он почне корети Валаама, али овај се не убоја, него продужи: каже Валаам син Веоров, каже човек коме су отворене очи: видим Га, али не сад; гледам Га, али не изблиза; засијаће звезда из Јакова и устаће палица из Израиља (IV Мојс. 24). И ево појавио се Онај, кога је Валаам гледао издалека. Засијала се Звезда од Јакова, сјајнија од сунца и лепша од најлепшега сна. И видеше Самарјани и обрадоваше се. Видеше и повероваше. Напише се бесмртнога пића и оживеше животом вечним.
Но није Христос Спаситељ делио живу воду само Самарјанима и Јеврејима. Он ју је делио и дели и данас свима и свакоме, ко се у пустињи овога живота осећа духовно жедан. Једном приликом стајаше Господ Исус у Јерусалиму и викаше говорећи: ко је жедан нека приђе к мени и пије (Јов. 7, 37). Чујете ли, како се каже: викаше? Добри Пастир не шапће него виче своје стадо на појило. Човекољубиви Вожд стоји у усијаној пустињи овога света и виче све путнике од жеђи малаксале. Благо оном, ко чује глас Његов и приђе Му са вером! Неће га Он распитивати ни за језик ни за народност, ни за старост ни за богатство, него ће му дати воде живе, која крепи и подмлађује, обнавља и препорађа, оживотворава и усиновљава, изводи из пећи огњене овога света и уводи у Врт Рајски. О, божанско пиће, како си чудотворно! О, слатки Спаситељу, прохладни студенче, како си прозрачан, обилат и животворан! О, Душе Свети Утешитељу, привуци Господу Исусу све оне, чија душа чезне за бесмртним животом, и који у жеђи својој вапију: жедна је душа моја Бога, Бога живога! Господу Исусу нека је слава и хвала, са Оцем и Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.