Поуке

МОЛИТВА СВ. ЈЕФРЕМА СИРИНА КОЈА СЕ ЧИТА ТОКОМ ВЕЛИКОГ ПОСТА

Господе и Владару живота мога, дух лењости, мрзовоље, властољубља и празнословља не дај ми.
Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени, слузи твоме.
О, Господе Царе, даруј ми да сагледам своје грехове, и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин.

СТРАДАЊЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
МУЧЕНИК ВУКАШИН ИЗ КЛЕПАЦА:
„САМО ТИ ДЈЕТЕ РАДИ СВОЈ ПОСАО“
О Вукашину, Србину из Херцеговине, мало се зна. Рођен је у херцеговачком селу Клепци крајем прошлог или почетком овог столећа. Почетком Другог Светског рата усташе су га ухватиле и са осталим Србима тог краја одвеле у злогласни Јасеновац.
СТАРАЦ ИЗ КЛЕПАЦА
За српски Божић 1942. године у Јасеновцу је одржано такмичење у клању Срба. Награда је била печено прасе, салата и демизон вина. Највећи кољачи, Љубо Милош, Бонзо, Брекало, Зрнусић, Марушић, Брзица и Пудић учествовали су у овоме сатанском чину у име Независне државе Хрватске. Пудић је био тај који је предњачио у брзини клања, изгледало је да је побједник али све је преокренуо један чудан догађај. Док је клао Србе са невиђеном страшћу примјетио је да га један старац посматра са таквом мирноћом и хладноћом да је истог тренутка престао да коље и приближио се старцу. Питао га је како се зове и одакле је. Старац је рекао да се зове ВУКАШИН и да је из КЛЕПАЦА код Чапљине. Злочинац му је одговорио да ће му прво одрезати уши, па нос, затим извадити очи, а на крају извадити и срце. Запамтите ове ријечи које је Вукашин рекао Пудићу и чиме је разбио ментални склоп овог злочинца. Старац му је рекао: „САМО ТИ ДЈЕТЕ РАДИ СВОЈ ПОСАО“. Послије ових ријечи усташа је дефинитивно нервно пукао, није могао убити старца, то је учинио други усташа. Пудић је касније посве изгубио разум тако да су га усташе морале уклонити да њих не побије. Др Николић је радио у логорској амбуланти, па је и овај усташа био његов пацијент. Да напоменем да је у овоме такмичењу побједио Зрнушић који је заклао неколико стотина Срба. На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске Православне Цркве 1998. године, Вукашин из Клепаца, као исповедник, унет је у Именослов Српске Православне Цркве.
(Из књиге “Јасеновац”, Др Гојко Николић, затвореник тог логора)

БУДИМО ПРИЧАСНИЦИ!
Света Тајна Тела и Крви Христове је тако дивна и несхватљива, да Богомудри оци наши, страхујући за чистоту и чврстину наше вере, желе да је, као каквим потпорама, поткрепе својим Богомудрим расуђивањима. Свети Јован Дамаскин расуђује: будући да је овај Адам, тј. други Адам – Исус Христос, духован, треба и рођење да буде духовно и храна да буде иста таква. И ти сада као да питаш: како хлеб постаје Тело Христово и како вино постаје Крв Христова. Ја ти кажем: Дух Свети силази, и чини оно што превазилази речи и разум. Господ је рекао: Који једе Моје Тело и пије Моју Крв у Мени пребива и Ја у Њему; Који једе Моје Тело и пије Моју Крв има живот вечни (Јн.6,56,54). Како ћемо се онда ми, који се макар и недостојни причешћујемо његовим Телом и Крвљу, усудити да поричемо да је Он у нама и ми у Њему, и да у Њему имамо живот вечни, осим ако сами себе опет гурнемо у греховну смрт?
Браћо причасници трпезе Господње! Ако је Господ по својој неизрецивој љубави, тако ватрено желео ову трпезу, како тек онда ватрено треба ми да је желимо из љубави и благодарности према њему, и ради нашег сопственог добра и блаженства!

(Свети Теофан Нови Затворник: “Трпеза Господња”)

ДА ЛИ ЗНАМО ШТА ЗНАЧИ РЕЧ ПАРОХИЈА?
Парохија је место у којем ми сами себе пружамо Богу, помажемо друге људе, постајемо чланови Цркве Божије, која је позвана да спасава не само нас појединце, породице или (друге) групе (људи), него васцели свет, уводећи га у надолазеће Царство. Такво је значење и толика је важност коју је Црква дала овој једноставној и уобичајеној речи: парохија. Можда би требало да о овоме размислимо пре но што одемо на неки парохијски скуп (Богослужење) или седницу.
Јован Мајендорф: „Визија Јединства“, преузето из часописа Искон, бр. 3

Поука женама : УКРАШАВАЈ ДУШУ
Зато, ако желиш да се свиђаш мужу, украшавај душу честитошћу, побожношћу, старањем о дому. Ова лепота осваја јаче, и никад не престаје. Ни старост ни болест је не могу уништити. Телесну лепоту уништава време, болести је губе, и много штошта друго разара, а душевна лепота је изнад свега тога. Осим тога, телесна лепота изазива завист, распаљује љубомору, а ова друга је очишћена од ових болести, и ослобођена сваке таштитине. На тај начин ће све у кући ићи на боље, и приходи ће бити већи, ако злато не буде красило твоје тело и не буде сапињало твоје руке, већ се буде употребљавало за неопходне ствари, као што је старање о деци и друге истинске потребе.
Зато ако желите да се свидите својим мужевима, доводите их у пријатно духовно расположење.
Св. Јован Златоусти

Ко не верује Апостолима, тај верује Јуди, Кајафи, Ироду и Нерону – гонитељима Апостола и издајницима истине. Ко не поверује праведницима, томе не остаје друго него поверовати неправедницима. Ко не верује чистима, тај мора поверовати нечистима. Ко не верује страдалницима за истину, тај мора поверовати мучитељима и развратницима.

Свети владика Николај Велимировић

КРАТКЕ ПОУКЕ O ПОСТУ
– Зашто је неумерено строги пост непожељан?
– Неумерено неједење изазива не само слабљење постојаности и одлучности душе већ и вршење молитава чини безживотним и млаким услед раслабљености тела… Неумерено уздржање је штетније од преједања јер од последњег је кроз покајање могуће прићи правилном посту, а од првог није. (Преподобни Јован Касијан)
– Шта је то душевни пост?
– Постоји пост телесни, постоји и пост душевни. При телесном посту тело се уздржава од хране и пића; при душевном посту душа се уздржава од злих помисли, дела и речи. Прави постник се уздржава и од празнословља, нечистих мисли, маштања, клевете, осуђивања, ласкања, лажи, и сваког злоречја. Речју, прави постник је онај који се удаљава од свакога зла. (Свети Василије Велики) Никако не могу да савладам себе – веома волим да једем.
– Овладај својим цревима, како она не би овладала тобом. (Свети Јован Лествичник)

ХРИСТОС ВАСКРСЕ
“Смрти где ти је жалац?
Аде, где ти је победа?”
„Који и у гроб Бесмртан сишао јеси и разорио силу паклену“. „Са тугом ћу у гроб лећи за сином својијем“, говорио је праотац Јаков када је чуо за тобожњу смрт Јосифа, кога су у ствари браћа продала. Иако Јаков бејаше праведан и многе милости доби од Бога, осећајући непрестано Десницу Господњу како га штити, он у будућности не очекиваше ништа осим гроба.
ДАЛЕКИ БОГУ СВОЈИМ ДУХОМ
Дубок беше пад прародитеља у рају, а са њима и читавог њиховог потомства. Мада су се многи трудили да живе богоугодно, само су спољашње извршавали закон Божији – он није допирао до њихових срца и душе – остали су далеки Богу својим духом. Зато не беше тада раја за потомке Адамове, нису могли на себи да осете сјај славе Божије, нису могле душе са анђелима да им бораве. Без општења са Богом бејаху све душе умрлих, пребивајући у мраку и патњи духовној.
Да би спасао људе од пропасти вечне и поново сјединио род људски са Собом, дошао је на земљу Син Божији. Спојивши у себи Божанство и човечанство, он је привлачио људе Себи, проповедајући им и поучавајући их да потпуно разумеју и творе вољу Божију. Али, мада су многи ишли за Њим и са уживањем слушали речи Његове, у себи они су Му остајали духовно туђи. Чак су најближи ученици Његови, апостоли, на Тајној Вечери јасно својим питањима и одговорима показали да не схватају ни ко је Он, ни Његово учење. Тек пошто је Христос претрпео ужасне муке, одбачен скоро од свих, умро на крсту и душом сишао у ад, препознале су у Њему Сина Божијег напаћене душе старозаветних праотаца и осталих који су заједно са њима очекивали Избавитеља. За њих је престао да постоји ад, испунивши се Божанском светлошћу и заједно са Христом они су ступили у Царство Небеско. А у Васкрслог Христа, који је ради нас страдао и умро, потпуном вером повероваше сада апостоли и други ученици Христови, познавши љубав Божију и прави благодатни Закон Његов.
РАДУЈТЕ СЕ
Отворило се данас небо за читав род људски, за све који повероваше у Христа вером апостола и пратећи апостоле и мироносице духовно пођоше за Христом. Нису страшне за њих никакве несреће земне, јер ако пострадају Христа ради, вечну ће радост у Царству Његовом имати. Сада није страшна смрт за оне који у Христа верују; не у пакао тугујући, него с весељем у рај душе њихове ће отићи. Поништен је пакао, смрт је побеђена, пролазне су бриге земаљске. Поражен је ђаво, вечни непријатељ Божији и узалуд се трза неби ли људима зло нанео. Па, радујте се сви што живите. Радујте се који у Христу умирете, радујте се болни и тужни, радујте се који пострадасте Хриета ради! Радујте се и ви што живите задовољно, не због вашег благостања земног, него због тога што вам Христос подари Царство вечно. У Њега ћемо веровати, Њему служити и Њега славити у животу овом и будућем!
Јер, васкрсну Христос и демоне сруши, Васкрсе Христос и анђели се радују! Обрадоваћемо се и ми, заборавивши све што нас дели, и ускликнућемо заједно: Христос Васкрсе!!!
“…ДА ТЕ ЧИСТИМ СРЦЕМ СЛАВИМО”
Ето тајанственог предукуса Божанске Трпезе у вечном и славном Царству Божијем које се приближава. Желели бисмо да се не прекину ти блажени тренуци, да се свагда продужују ноћ и дан Свете Пасхе. Као апостоли на Тавору спремни смо да ускликнемо: Господе, добро нам је овде бити!
Но, осећамо ли то увек и у потпуности? Зар се не деси да када се сви радују, наше срце буде заклоњено облаком, а понекад и испуњено тугом? Сећајући се протеклих година, ми сада жалимо због губитка способности да осетимо пасхалну радост. Неки пак не схватају зашто и како људи сада могу да се радују. Колико год се трудили, не можемо пронаћи друго исправно објашњење сем овога: срце је наше нечисто. Ако смо се поколебали у вери, ако су нам се у душу увукле сумње, ако смо отпали или се удаљили од Цркве – слично јудејским првосвештеницима ми одбацујемо помисао на Васкрсење Христово јер нам је Оно страшно. Ако смо учинили тежак грех и савест нас окривљује због неверности Христу и заповестима Његовим – на нашем срцу лежи камен који спречава улазак светлости Васкрсења у њега. Ако смо утонули у свакодневне проблеме и ако нам је срце обузето њима – оно неће моћи да осети пуноћу радости. И посебно, ако осећамо непријатељство, или, још горе, мржњу према ближњима, или их осуђујемо и узносимо се над њима – не можемо се радовати сусрету са васкрслим Господом. Тад у Дан Васкрсења или сумњамо, налик поколебаним ученицима, или не верујемо, налик непријатељима Његовим, подсвесно не желимо сусрет са Њим.
Но, одбацимо од себе сваку сумњу, принесимо покајање! Загрлимо један другог, опростимо онима који нас мрзе и радосно запевајмо: „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи, и онима који су у гробовима живот дарова! “ Шта може да нас одвоји од Њега? Да ли грех? Али, Он је дошао да свима да опроштај! Да ли неверје? Али, Он испуњава молбе оних који Му вапију: „Господе, помози неверју моме!“. Да ли болест? Да ли жалости животне? Но, као кратки сан проћи ће оне и у вечном животу биће заборављене, као што дете заборавља плач свој тек што су сузе престале да теку. Да ли смрт оних које волимо? Али, упокојени у Христу се већ сада веселе, наслађујући се Божанском светлошћу празнујући, данас, са нама Васкрсење Христово.
Молимо се да Христос и нас сједини са њима у вечном Царству Своме. Одбацимо од себе све што нас одваја од Христа. Одвратимо лице своје од таме греховне и животне, и обратимо га к Излазећем Сунцу Правде. Озаримо се Светлошћу Његовом и радосно кличемо: „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи, и онима који су у гробовима живот дарова!“
ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
(Свети Јован Шангајски, беседе 66, 62 и 59 године)

СВЕТОРОДНА ЛОЗА НЕМАЊИЋА
Међу бројним српским династијама највећи допринос српској држави и народу дала је династија Немањића, која је столовала два века (1169-1371;1381). У осам нараштаја Немањића, колико их је било по мушкој линији, од којих нам је поименце познато више од шездесет, као светитеље славимо деветнаест Немањића, а и више од овог броја имајући у виду и женске потомке.
Радоначелник Немањића је велики рашки жупан Стеван Немања, син кнеза Завиде. Одбацивши латинску цркву, у којој је најпре крштен, Немања у зрелом добу прелази у православље и постаје његов доследни следбеник, бранећи га од сваке јереси, посебно богумилске. Велики жупан је постао 1169, а осамосталио је српску државу 1180. године. Предавши у старости престо сину Стевану (1196), Немања се замонашује у Студеници под именом Симеон, а одатле, након две године, прелази у Свету Гору (манастир Ватопед), где у Хиландару, подигавши га из рушевина, умире 13/26. фебруара 1200. године, одакле његове свете мошти син му Сава преноси у Студеницу (1208).
Немања се као светитељ празнује као преподобни Симеон Мирочитиви (13/26. фебруара), а у манастиру Хиландару, празнује се и 5. децембра (по новом календару).
Немања је био ожењен Аном, ћерком грчког цара Романа IV. Њена задужбина је Богородичин манастир на ушћу Косанице у Топлици, у којем се замонашила под именом Анастасија и провела последње дане. Упокојила се 5. јула/21. јуна пре 1200. год.
Први крунисани српски краљ, Стеван Првовенчани (1196-1227), у народу познат као Свети Краљ, једна је од красних слава у Срба, а по њему се и седмица у којој се он слави назива краљева недеља. Са њим почиње краљевска грана Немањића. Сваког 7. октобра (24. септембра по старом календару) врши се спомен на краља Стевана Првовенчаног, који се као монах Симон упокојио овога дана 1227. године.
Најмлађи Немањин син Растко, потоњи свети Сава, оснивач је лечилишта, устројитељ манастирског жића и законоправила за братију, установитељ школа и покретач књижевног препорода у нас. Речју, прво прво име наше културе за дуги низ векова. Осамосталио је српску Цркву 1219. године и постао њен први архиепископ. При томе се не сме запоставити и његова политичка, дипломатска и државничка улога коју је незамењиво мудро одиграо, доприневши заснивању успона српске средњовековне државе. Упокојио се у недељу, 14/27. јануара 1235. године у бугарском граду Трнову. У цркви је главни спомен светог Саве 14/27. јануара, 27. априла (10. маја, тзв. Савине вериге), чиме се чува спомен на спаљивање моштију овог светитеља 1594. године на Врачару, и 19. маја, када се светкује Пренос моштију св. Саве из Бугарске у Србију, обављен 1337. године. На предлог Атанасија Николића, ректора Лицеја у Крагујевцу, свети Сава је постао школска слава одлуком Совјета Књажества Сербског 2. јануара 1840, и исте године прослављена је у Крагујевцу и Београду.
Средњи син Стевана Првовенчаног, краљ Владислав, који је наследио на престолу старијег брата Радослава (1227-1234), многозаслужни је бранитељ и утемељивач православља. Краљ Владислав је за кратке владавине (1234-1243) сузбијао богумилску јерес, спречио упад херцега Хрватске Коломана, очувавши границу православља на реци Цетини, одолео је и монголској најезди. Овековечен је као градитељ манастира Милешеве, у који је допремио из Бугарске мошти свога стрица светог Саве. Црква га светкује 7. октобра, када је главна светковина и родитеља му Стевана Првовенчаног (Светог Краља).
Најуспешнији на владалачком трону је био трећи син Стевана Првовенчаног, краљ Урош I (1243-1267), који је ојачао Србију и знатно је економски унапредио. Градитељ Сопоћана, Урош I Немањић, кога је збацио с престола син Драгутин, постао је монах Симеон. Упокојио се 1./14. маја 1277. год.
Четврти син краља Стевана Првовенчаног ревносни следбеник свог великог стрица, светог Саве, наш трећи по реду архиепископ (1263-1271), назван Сава други (световно име: Предислав). Замонашен у Хиландару, Сава је постао епископ хумски, да би потом на архиепископском трону заменио Арсенија Сремца. Као гонитељ јеретика заслужан је за јачање светосавксог православља. Његов главни помен у цркви је 21. фебруара. Помиње се и друге недеље по Духовима (ове године: 21. јуна), Мање значајан као рашки краљ (1276-1282), али од непроцењивог значаја као владар наших западаних страна (сремски краљ 1284-1316), у којима је учвршћивао православље, краљ Драгутин је предао престо млађем брату Милутину на сабору у Дезеви 1282. године. Ктитор је манастира Св. Ахилија у Ариљу, Троноше код Лознице, Ћелија код Ваљева, Раче на Дрини, Папраце код Зворника, Тавне код Тузле, Липља код Бањалуке и других. Представио се 2. марта 1316. године, а главни спомен у цркви му је 29. октобра/12. новембра под именом монаха Теоктиста, када се празнује и краљ Милутин, њихова мајка краљица Јелена (упокојила се 1306. године) и обретење часних моштију Стефана Дечанског.
Краљ Милутин је утемељивач српске државне моћи која ће под његовим унуком царом Душаном бити на врхунцу. Владао је четири деценије (1282-1321) и подигао око четрдесет задужбина, више но што су их сви Немањићи пре њега подигли. Градио је по свој српској земљи, затим у Светој Гори, Јерусалиму и на Синају. Најчувенији међу његовим задужбинама је Грачаница на Косову. Главни спомен светог Милутина у цркви је 30. октобра/12. новембра.
Краљ Стефан Дечански (1321-1331) најтрагичнија је личност у владалачкој лози Немањића. Кажњен, безмало ослепљен од оца, за чијом је влашћу посегао, а збачен, заточен и на крају уморен (у Звечану 1336. године) по налогу сина, с правом је понео епитет краља мученика. Захвалан светом Николи који му је спасао вид, краљ српски Стефан Урош III (краљ Дечански) подигао је прелепе Високе Дечане и по њима је прозван Дечански. У цркви се празнује 11/24. новембра, а са њим се овога дана спомиње и монах Стефан (Урош IV, син краља Драгутина), који се упокојио 1316. године (11. новембра по старом календару).
У Цркви се 3. јуна чува спомен на свету Јелену Дечанску. Кћи краља Милутина, удата за бугарског краља Михаила Шишмана (1323-1330), Јелена (световно име: Ана/Неда) подвизавала се у Дечанима. Умрла је око 1350. године. Како је записано, објавила се чудом 1692. године, када су Турци хтели да Дечане претворе у џамију.
Средњовековна Србија је била у зениту државне моћи за владе цара Душана (1331-1355), чије је крунско дело Законик, донет на Спасовдан, 29. маја 1349, допуњен, такође на Спасовдан, 1354. године. Владари из лозе Немањића су по правилу умирали у монашком звању и проглашавани су за свеце, Цар Душан је у овом погледу изузетак.
Цар Урош, од народног певача назван Нејаки, син Душана Силног, умро је у тридесет и трећој години, 4. децембра 1371. год. То се сматра годином пада српског царства, а само два месеца после српске погибељи на Марици, која је означила почетак пропасти српске средњовековне државе. У цркви му је помен 2/15. децембра, када се негује спомен и његове мајке царице Јелене (монахиње Јелисавете, па великомученице Евгеније), која је умрла 7. новембра 1376. године.
Последњи изданак, са којим је по мушкој линији изумрла лоза Немањића је Јован, син епирског цара Синише (Симеона), млађег полубрата цара Душана Немањића. Јован се по очевој смрти одрекао царске власти и замонашио. У цркви се празнује 3. маја као преподобни Јоасаф, назван Метеорит, по својој задужбини Великим Метеорима, посвећеним Преображењу Господњем. Скончао је у миру 1422/1423. године.
(Миле Недељковић: Мала српска библиотека)

БРАТСТВУ „СВЕТОГ ЈОВАНА“ О
АПОКАЛИПТИЧНИМ ПОЈАВАМА У НАШЕ ВРЕМЕ
Мало сте се нешто уплашили. Читали сте Откривење Јованово, па вас је обузео страх. Изгледа вам да се оне највеће страхоте тамо описане односе баш на наше време. Неко вам је протумачио да су све оне страшне аждаје и звери већ дошле у свет: и црвена аждаја у виду социјализма, и црна десеторога звер у виду масонства, и дворога звер у виду јереси. И сва та чудовишта у рату против Хришћанства!
Баш и да је тако, браћо моја. Баш и да је у наше време пакао подигао све своје војске против Христа, прави хришћани треба без бојазни да гледају напред, са јаком вером и поуздањем у јединога Непобедивога. Није ли Господ рекао Својим следбеницима, онда кад их је било само једна шака усред огромне римске царевине: не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде царство! (Лк.12,32). И ове пророчке речи су остварене. Следбеници Христови надвладали су римско царство, и многа друга царства на земљи, задобивши уз то као најважније: царство – небеско. ( Јеванђеље по Луки 12,32) И ове пророчке речи су остварене. Следбеници Христови надвладали су римско царство, и многа друга царства на земљи, задобивши уз то као најважније царство – небеско.
Апокалипсис је књига која, мислим, има пророчки значај за сва поколења хришћанства до краја времена. Због тога је свако поколење примењивало смисао те књиге на своје време. Јер у сваком времену дизала се против вере Христове понека аждаја. Оклопљена у сва оружја земаљска и безбожничка, свака та аждаја дизела се, надимала се, сиктала, бљувала отров, но најзад свака је пукла и расула се у пепео. И вазда је свемоћни Христос остајао победилац над сваким појављеним апокалиптичним чудовиштем.
Тако је бивало кроз све векове, па тако ће бити и у последњи век, пред Суд Божји. Читајте пажљиво, шта апокалиптични видилац говори: како ће се све звери, све аждаје и сви начелници лажи дићи против Јагњета Божјега, и како ће их Јагње Божје све победити. Ови ће се побити с Јагњетом, и Јагње ће их побиједити. Јер је (то Јагње) Господар над господарима и Цар над царевима.
Шта желите више поред оваквог јемства за победу Христову? Јер је Христос овде представљен као Јагње. У земаљским ратовима за имовине и државине никад се не зна унапред ко ће победити, па ипак многи ратници на обе стране боре се храбро и са надом. А ми водимо духовни рат, коме је од самога Бога унапред зајемчена победа, и проречена, и предсказана, и потврђена многим и многим досадашњим победама непобедивога Христа над свим апостолима лажи и организацијама таме.
Да ли је ово последњи? Ко ће то знати? Јер Он је рекао: о дану томе и часу нико не зна, ни анђели небески, до отац мој сам. Да ли је ово последњи рат за Христа и против Христа? Ако и јесте! Ако је и последњи, баш зато радујемо се и веселимо се! Јер, мада ће у том последњем рату борба бити најжешћа, али ће и венци славе бити најсјајнији. Последњи рат значиће последњу и највеличанственију победу Јагњетову. Ко од хришћана не би срцем пожелео да буде учесник баш те победе над победама?
Не бојте се, дакле, победа вере Христове тврђе је зајемчена него ли темељи васионе. Он по својој вољи одлаже последњу победу; можда зато да би је што већи број очију намножених људи могао видети, са неба и са земље, и што већи број срца њој се веселити.
Свети Владика Николај Велимировић „Мисионарска писма“

ПОУКЕ САВРЕМЕНИМ ХРИШЋАНИМА
Драги брате у Христу, драго ми је да вас поздравим у Господу, и хвала вам за ваше писмо.
Ево шта морам да вам кажем пре свега: по свему судећи, у данашње време нема правих богоносних стараца – таквих, рецимо, какви су некада били Оптински старци који су руководили људима по благодати Светога Духа, а не по сопственом схватању или тумачењу Светих Отаца. Овај путдуховног руковођења није дат нашем времену и – истину говорећи – с нашим гресима, слабостима и душевном исквареношћу, ми га и не заслужујемо.
Нашем времену је дат други, скромнији пут, о коме пише еп. Игњатије Брјанчанинов у својој сјајној књизи „Дар савременом монаштву“: духовни савет. То значи – живети по Божијим заповестима, усвојеним из Св. Писма и Светих Отаца, ослањајући се на савет и помоћ оних који су старији и искуснији. За разлику од беспоговорног послушања старцу, савет примамо с размишљањем и сами га проверавамо у пракси. Тешко ми је да кажем ко би заправо могао да вам помогне духовним саветом на енглеском језику. Али ако вам је то уистину потребно, Господ ће вам то обавезно дати у право време, тако да не треба претерано ревносно да тражите „саветника“.
Ризиковаћу да вам понудим неколико речи општег карактера, полазећи од вашег писма, од искуства нашег невеликог монашког братства и из нашег схватања Светих Отаца.
1. Пре свега, научите се да се мирите с оним стањем у коме сте се нашли и да извлачите из њега максималну корист. Ако оно не доноси духовне плодове – не очајавајте, него напротив, удвостручите напор: шта ви сами конкретно можете да учините за свој духовни живот у насталој ситуацији? Регуларна црквена служба и причешће Светим Тајнама – то је већ ствар од огромне важности. Иза тога испуњавајте јутарње и вечерње молитве у оквиру целе породице и заједничко читање наглас – при чему све мора бити по мери ваших снага и могућности у датим животним околностима.
2. Од литературе могу да вам препоручим оне књиге које су специјално намењене онима који живе у свету и оне где су изложене основе духовног живота, као што је, на пример, „Мој живот у Христу“ Св. Јована Кронштатског, „Невидљива борба“ Преп. Никодима Светогорца, Житија Светих, и већ поменути „Дар савременом монаштву“: ова је књига, у оном делу који чини „духовну азбуку“, упућена, такође, и Хришћанима у свету.
3. Велику корист духовном расту и трезвеном погледу на живот пружа дневник (одговараће обична свеска), где је добро записивати како изводе из прочитаних књига, на које сте услед овог или оног разлога обратили посебну пажњу, тако и своја сопствена запажања, укључујући и она о својим манама које захтевају исправљање. О томе колико је ово важно јасно сведочи „Мој живот у Христу“ Св. Јована Кронштатског.
4. Не критикујте и не судите оне који вас окружују; гледајте на људе као на анђеле, оправдавајте њихове грешке и слабости, а себе самог осуђујте као последњег грешника. Од свега што је неопходно у духовном животу, ово је – прво.
Надам се да ће вам ово помоћи бар у некој мери.
Молим за ваше молитве,
с љубављу у Христу – инок Серафим Роуз

ПОУКЕ СВЕТИХ ОТАЦА – О БРАКУ

Неопходно је позвати свештенике и молитвама и благословима утврдити супружнике у заједничком животу, да би љубав женикова ојачала и целомудреност невестина оснажила, да би све потпомогло настањивању врлина у њиховом дому, да би се лукавства ђаволска одагнала, а супружници провели живот у радости, љубављу и миром уједињени, са помоћу Божјом.
Свети Јован Златоуст (38,539)
Муж мора мислити о томе да делима и речима усади побожност у дом; нека жена надзире кућу, али осим те обавезе мора имати и насушну бригу о томе да се читава породица стара за Царство Небеско. Свети Јован Златоуст (41,782)
И када бисмо читав живот провели у срећи, опет бисмо били строго кажњени ако се не бисмо постарали за дечије спасење. Деца нису случајан добитак и ми смо одговорни за њихово спасење.
Свети Јован Златоуст (46,112)