У голијском селу Казанци, на необележеној граници између Републике Српске и Црне Горе, одолевају остаци необичне џамије са минаретом од 15 метара у чијем подножју је, од тесаног камена са предње стране, узидан крст.
Џамију јесте градио турски великодостојник, али у подножју минарета са предње стране узидан је крст од тесаног каменаНеобележена граница између, некада Босне и Херцеговине, а сада Републике Српске и Црне Горе, налази се у месту Казанци. Горњи Казанци припадају општини Никшић, а Доњи општини Гацко. Трагови турске владавине још увек су видљиви у овом крају, али објекат који је одувек посебно привлачио пажњу је џамија Осман-паше Казанца.
И поред изузетне историјске вредности, џамија у Казанцима никад није била предмет неких већих истраживања па тај споменик углавном живи у записима историчара и причама мештана.
Џамију је средином 17. века изградио турски великодостојник Осман-паша Казанац, за кога историчари тврде да није био „силни Турчин“ већ хришћанин, од братства Паповић из Голије.
Историјат тог братства описан је у књизи „Трагом својих предака“ из 2000. године чији је аутор покојни Владимир Паповић. Књига је настала на основу сећања старијих мештана тог краја и прича које се и данас преносе с колена на колено.
Према предањима, Паповићи су се на подручје Голије доселили негде око 1606. године. Њихов представник био је кнез Павле Паповић, који је, према предању, имао четири сина. Најмлађи од њих Јаков (негде се може наћи име Сава), био је задужен „да чува јарад“.
Једнога дана, испод планине Ђеда, Јакова је преварио сан, а вуци му појели сву јарад. Пошто није смео да се врати кући, одлутао је ка Гацку где су га пресрели Турци јањичари и повели са собом у Цариград, па прекрстили у Османа Пашића.
Јаков, међутим, никада није заборавио своје порекло и једнога дана, када је за успехе постигнуте у борби код града Казања од султана добио звање паше, ђогата (коња) и могућност да бира где ће да се настани, изабрао је родну Херцеговину.
Када је стигао, пише Владимир Паповић у књизи, паша је поручио кнезу Павлу Паповићу, своме оцу, да му спреми конак у својој кући. Нико од укућана га није препознао, а он их је испитивао о дечаку који је пре много година нестао. На крају им је признао да је он тај дечак и потврдио то белегом на руци, испричавши све о судбини која га је снашла.
Настанио се за стално у Казанцима, а своју кулу је саградио мало подаље од очеве, близу извора воде.
Паша је џамију саградио насред насеља, у најлепшем и најплоднијем делу Казанаца, а у њеном саставу су били мектеб, медреса, шадрван, конак, штале за коње и мало муслиманско насеље.
За душу своје мајке, Осман-паша Казанац је у родном селу у исто време саградио и цркву, посвећену Светом Архангелу Михаилу, којег Паповићи славе као крсну славу. Због овог потеза је био клеветан и притискан од стране турских власти. Да би се искупио, изградио је још три мање џамије у Херцеговини.
Иако је црква саграђена у близини џамије, оне се не могу „видети“.
Према предању, Казанце је напао Бајо Пивљанин и том приликом запалио и срушио џамију и муслиманске објекте у њеној околини.
Џамија никада није обнављана, а мештани је сматрају спомеником једног времена.