Са географске карте избрисано готово шест стотина села и вароши у којима су пре рата живели само Срби, каже Војислав Милишић
Доњи Вакуф: Од 5.000 прогнаних Срба вратило се мање од 100 (Војислав Милишић) Кључ – Паролама и плакатима на којима пише „Дани борбе против агресора, мај–јуни 1992. године” у Кључу су најављене двомесечне манифестације којима бошњачки повратници и руководство ове општине „оживљавају сећања на почетак рата у Босни и Херцеговини у коме је српски агресор починио геноцид над невиним бошњачким народом”.
– То је још једна од безброј рампи повратку. Питам прво високог представника Валентина Инцка, али и федералне политичаре, да ли након обележавања „Дана борбе протов агресора” може иоле нормалан човек да се врати у родни крај и да живи са онима који су те пароле, а заправо поруке српским повратницима да се не врате, и исписивали… Да Срба не буде у Федерацији БиХ, то је Бошњацима и коначан циљ. Сви то добро знају осим господина Инцка и његових истомишљеника који и уз пароле из Кључа желе унитарну државу – каже Војислав Милишић, председник Асоцијације Удружења расељених лица, повратника и избеглица Републике Српске.
У граду Кључу данас је само тридесет и двоје српских повратника, од око три и по хиљаде колико их је овде било пре рата… Стање није ништа боље ни у другим местима на територији Федерације БиХ у којима су Срби некада чинили већину. Тако је у Бихаћу данас само око две стотине од око осам хиљада предратних становника српске националности… У граду Купресу је пре рата било око две хиљаде, а данас само шест српских повратника. У Доњем Вакуфу је од пет хиљада Срба једва осамдесетак колико их је гласало на последњим изборима… И тако редом.
– Тачних података немамо, али изузму ли се Дрвар, Гламоч, Грахово и Сарајево, у којима је двадесетак хиљада Срба, у Федерацију БиХ вратило се мање од један посто Срба. Осим отимања новца који је из света долазио за обнову кућа и српским повратницима, рампе повратку су и напади на свештенике, али и на младе спортисте… Ту су и депоније смећа и опасног отпада које ничу у српским насеобинама, те објекти за душевне болеснике и лечење наркомана… Ту је и безброј других разлога због којих је данас у федералном делу БиХ са географске карте избрисано готово шест стотина села и вароши у којима су пре рата живели само Срби – напомиње Војислав Милишић, истичући да „није толико жалосно то што се десило колико чињеница да нико од политичара из Федерације БиХ и међународне заједнице никада није реаговао”.
Ратко Дубајић, донедавно председник Удружења српских повратника у бихаћки крај, каже за наш лист да је „сада касно да се Срби врате на дедовину”.
– Када смо то хтели, нису нам дали, а данас када Срби не намеравају да се врате, нуде нам помоћ и говоре како ми ту помоћ нећемо. То могу причати само међународњацима, али не и нама који добро знамо ко су они и због чега такву политику воде – каже Дубајић.
– У БиХ се још ништа не зна о око петнаест милијарди долара донаторских средстава која су између себе поделили углавном људи из бошњачког политичког врха, али и бројни криминалци који ништа нису чинили а да за то нису знали они који су на власти. У државном парламенту у Сарајеву кажу да се комисија која ради на овом предмету неће расформирати иако је прошло готово осам година откако је она требало да поднесе извештај о крађи донација намењених повратку и повратницима – подсећа Војислав Милишић.
Славиша Сабљић