Игуманија Инес (Ајау Гарсија) налази се на челу једине православне парохије у Гватемали – манастира Свете и живоначалне Тројице, под јурисдикцијом Антиохијске Патријаршије. Мати Инес потиче из чувене и утицајне породице која је дала велики број истакнутих људи. Са двадесет година постала је римокатоличка монахиња и ступила у монашки ред Успења Пресвете Богородице.
„Ту су ми дали да читам разговор светог Серафима Саровског са Николајем Мотовиловим и текст православне Литургије“, присјећа се она, „Оно што сам прочитала потресло ме до дубине душе. Једна од монахиња показала ми је неколико православних икона, међу којима и Свету Тројицу Андреја Рубљова. Горела сам од жеље да пронађем корјен свега тога. Од тада сам почела и да изговарам Исусову молитву.“
Наредних десет годима мати Инес је изучавала богословље у Гватемали, Француској и Белгији, али је и даље мучило једно питање: „Гдје је сакривено благо са којим се сусрела на почетку свог монашког пута?“. На сопствени захтјев отпутовала је на Филипине. „Тамо сам, на своје велико изненађење, срела још сестара Успења које су тражиле исто што и ја“, прича данас Игуманија, „Сазнале смо за римокатолике источног обреда и планирале да наше сестринство реформишемо у такву заједницу. Нажалост, већина сестара је отишло, а неке су се удале. Остале смо само ја и рођена филипинка, сестра Марија. Монахиње мог реда, који је веома утицајан на Филипинима, замолиле су ме да одем, јер су сматрале да ширим револуционарно расположење.
Отишла сам у Јерусалим, гдје сам се коначно сусрела са Православљем. Са мном је била и сестра Марија и заједно смо пропутовале Свету Земљу.“
Утисак који је на мати Инес оставило искуство у Јерусалиму био је такав да је у својој 36. години направила дрстичан заокрет и постала – православна монахиња. Пратила је и сестра Марија.
А ево како су на све то реаговали њени родитељи: Отац је у почетку био збуњен, а затим је отишао у Турску гдје је присуствовао православном богослужењу, одакле је продужио у Свету Земљу и након тога, што се њега тиче, Православље је било у реду.
„Мајка је од почетка подржала моју одлуку“, прича мати Инес, „Вољела је Русију и пуно читала о њој. Када је антиохијски епископ посјетио Гватемалу, моја мајка му је пришла и кроз мирпомазање постала православна. Касније је и отац постао православан.“
Убрзо је на брду надомак главног града Гватемале, под окриљем Антиохијске Патријаршије, почео да ниче манастир Свете Тројице. 1995. годин,на празник светог Николаја Чудотворца, митрополит Мексика, Венецуеле, Централне Америке и Кариба, Антоније, потписао је Акт о оснивању Православне Цркве у Гватемали, а манастир је коначно освештан у новембру 2007. Парохија се састоји од Гватемалаца, Арапа, Грка, Руса и Украјинаца. Поред мати Инес и сестре Марије, сестринству је прибројана још једна монахиња. Свето-Тројицко сестринство гаји велику љубав према Руској Цркви и то се у манастиру види на сваком кораку, од архитектуре, преко икона и фресака до богослужбеног појања.
Иако немају сталног свештенослужитеља, два пута мјесечно манастир посјећују поклоничке групе из свих крајева свијета предвођене свештеницима, који тада служе у манастирској цркви.
У самом центру престонице, Гватемала Ситија, налази се манастирско сиротиште за дјецу. Ово је најстарија и највећа таква установа у земљи. 1857. године основао га Рафаел Ајау, предак мати Инес. Када се дон Рафаел преселио у Француску, на његову молбу бригу о сиротишту су преузели римокатолички монаси, да би 1960. оно прешло у руке државе. 1996. држава је сиротиште предала манастиру Свете Тројице, а наредне године у просторијама сиротишта освештан је параклис Преображења Господњег. „Предсједник Алваро Арсу је предао сиротиште, које је било у ужасном стању, манастиру.“, каже мати Инес, „Мало је вјероватно да би неки други политичар то урадио, јер се боје православних. Арсу се није бојао зато што је у његовој породици било православних. За дванаест година, преко сто дјеце из сиромашних породица је прошло кроз сиротиште. Сви су одгојени у православном духу. Многи од њих су се вратили родитељима, али нису прекинули везу са манастиром и даље долазе на Литургију. А преко 300 сирочади су усвојиле православне породице, претежно из САД-а.“
„Руски амбасадор у Гватемали“, наставља мати, „рекао ми је да ће руска влада додијелити стипендије за више образовање у Русији дјеци из страних земаља, и ми смо искористили ту прилику. Двоје наше дјеце, Рејна и Едгар Роландо, ће од септембра почети да студирају Информатику и Инжињеринг на Московском универзитету.“
„Увјерена сам да Православље има велику будућност у овој земљи“, закључује игуманија.
Извор: Светигора