Страдање Срба у сребреничком крају
Аутор: Радован Пилиповић, Број 1016, Рубрика Историја
У наставку свог писма, које је упућено хрватском војном команданту, мајор Јездимир Дангић наводи:
О језивим злочинима над нашим народом написане су већ књиге и разаслате на све стране света. Знајте да се и сами Немци и Италијани згражавају над тим и многи хуманисти у њиховим земљама вапију за осветом и правдом. Поделили смо се свуда на борце за слободу, за најосновнија права човека да живи под сунцем и на крволоке и издајнике. Једном се човек рађа, живи и мре. Ми то врло добро знамо, али сте то требали и ви да знате, који се борите против нас и под чијом су командом људи које водите да изгубе животе, не знајући ни само зашто се боре.
Док у сваком нашем борцу пламти дух Карађорђа, код вас су ретки који се сећате борбе мученичког Матије Губца, а камоли да му следујете. Напали сте на обезоружани и преплашени српски народ, на нашу невину дечицу, мајке сестре наше, попалили сте домове наше и порушили светиње наше, ви који сте у последње време затрубили о некој хиљадугодишњој култури. Па да је и постојала, довољно је један дан истребљења и мучења српског народа да вас будући векови и нова покољења забележе у историји човечанства као највеће вандале и крволоке.
Болови су наши неизмерни. Јецај ситне дечице, вапај ојађених удовица и сиротица вапију до самог неба, а тим више се стежу наше песнице и јача жеља за праведном осветом. Описаћу Вам само оно што сам својим очима видео и што су забележили и фотографисали моји четници и њихове вође.
Убајали сте наш беспомоћни народ на најјезивије начине. Наишли смо на непокопана тела мученика и плакали. Ноге и руке су им пребијене, очи ископане ножем, језик, усне, нос и уши су одсечени, кроз главу су им пробијане гвоздене шипке, а у лубање забијани клини. Многи су живи огуљени до појаса, потковани коњским потковицама и тестерани живи или им је срце живима извађено. Посипани су кључалом водом да им лакше кожу огуле, браде и бркови су почупани, прсти на рукама одсечени да би све мученике натерали да сами пију из рана крв своју. Многоме је месо сечено на коцке, а да не говорим о безброј силованих жена и девојака, које су после распорили преко целог тела, пресецали им дојке и испод њих провлачили руке са одсеченим прстима. У једном селу нашли смо две главе српских жена остављене у посуду и испечене у пећи. Изложене су да их народ види и биће сачуване, као и безброј фотографија свих ових злочина да служе за доказ свега што је досада српски народ преживео. А да и не говоримо о броју наших домова запаљених са укућанима унутра.
Па зар после свега овога може бити говора о томе да верујемо онима што још воде хрватски народ? Па зар и сада да будемо наивни као и кроз цело време нашег заједничког живота у несрећној Југославији и да поверујемо да се крвници српског народа кажњавају? Не можемо, господо и небраћо који вас воде и наређују вам. Ми смо имали горких искустава и са хрватском војском. Један командант је плаћао 50 динара усташама за сваку запаљену српску кућу и за сваког Србина кога пред њим закоље иза врата. А код мене живе стотине заробљених хрватских војника као код својих кућа. Бог ми је сведок да се исти сада осећају слободни и као људи који су били слепи и прогледали. Ако желите послаћу вам и њихова имена и писма која можете послати њиховим породицама. Да се већ једном свуда зна да ми не кољемо заробљенике као што је рађено са нашим племенитим народом и цивилним становништвом и како ви и Турци радите са нашим погинулим и рањеним друговима.
Ми увиђамо да нам више заједничког живота нема. Једини је начин да и сами устанете у свету борбу против злочинаца који се у вашој средини налазе и који вам и дају наређења да то и учините, у циљу истребљења српског народа.
Ви, дојучерашњи углађени, васпитани и културни официри и прваци хрватског народа преко ноћи се удружисте са лепим друштво. Са Циганима-усташама том новом аријевском расом.
У својим новинама назвали сте ме Вођом комунистичке и разбојничке банде. Да нисам комуниста никада био то ми моја прошлост доказује, а да нисам вођа разбојника најбољи је доказ што се борим са мојим храбрим четницима против разбојника, злочинаца и крволока. Време ће казати свој суд о свакоме од нас, а уверен сам да се никада нећу застидети што се борим, док многи од вас неће смети изаћи ни на светло дана. Уколико још преживи своју човечанску и националну срамоту.
Од вас самих, војничких старешина и војника, зависи да ли ћете у последњем часу, почети да перете срамоту са хрватског народа, уколико се то још може учинити. Сасвим је опрати никада нећете ни ви, ни хиљаде будућих покољена, као ни језуитска и од Христа отпадничка класа. У покољу српског народа учествовало је најшареније друштво у свештеничким мантијама, усташкој униформи, феслијама и дроњавим циганским оделима. Удружише се криж и дин, поклоници Криста и Мухамеда и безверци да нас сатру и униште. На нашој је страни Бог, правда и истина, боримо се за најсветије идеале човечанства, па ћемо и победити.
мајор Јездимир С. Дангић (Оригинал у: VII, Војни архив, АНДХ, К. 61, рег. бр. 11/5–1)
ПОЛОЖАЈ СРЕБРЕНИЧКИХ СРБА
Војник поражене Југословенске краљевске војске Жарко Јовановић је 18. фебруара 1942. године дао сведочење о ситуацији у свом родном месту, наиме да у Сребреници није било злостављања српског живља све „док су тамо биле немачке трупе“. Хрватску сатнију којом је командовао извесни Слијепчевић поздравним говором је дочекао у Сребреници Исмет Бекташевић, а у Братунцу Јусуф Верлашевић, звани Ага, који је истицао да су „босански муслимани кроз 20 година за време Југославије стењали у ропству, а сада им је хрватска војска донела слободу“. Хрвати су у кратком року наоружали локалне муслимане. У Сребреници су се у србофобији истицали Мухамед Ђозић и Сафет Абдурхмановић, људи сумњиве и криминалне прошлости. Са друге стране, котарски предстојник (ранг председника општине) је штитио Србе. У једном сведочењу стоји да се Котарски предстојник Салих Реџеповић „добро понео према Србима, штитећи их“.
„Уопште може се рећи да су Срби среза сребреничког много више страдали него у самој Сребреници. Ово се може приписати чињеници што је у Сребреници тада био срески начелник, односно котарски предстојник, један муслиман који је за жену имао Српкињу, па је под њезиним утицајем много штитио Србе из саме Сребренице“. Највећи таласи прогона у овом делу Подриња трајали су од Видовдана до празника Св. пророка Илије 1941. године.
У записнику Комесаријата за избеглице и пресељенике од 12. марта 1942. године избегли трговац из Сребренице Илија Николић сведочи да су априла 1942. године вршени покољи Срба у Сребреници и Братунцу, односно да су у потпуности спаљена сребреничка села Подравно, Брежани и Турија. Један од команданата у „Црној Легији“, усташкој јединици која је оперисала у Источној Босни против Дангићевих четника, био је поменути муслиман – Арпаџић. Избегли Сребреничанин је у Србији изјавио: „Гледао сам властитим очима са србијанске стране, како су тада Срби из среза сребреничког бежећи пред усташама прелазили преко Дрине и многи ту нашли смрт. Тада сам видео како је жена Грујичића Бранка, земљорадника из села Гостиља, која је била у другом стању, а једно мало дете држала у наручју и хтела превести се чамцем преко Дрине, од усташа у том моменту набодена ножевима и бачена у Дрину“.
Од муслиманских кољача били су овом сведоку познати: Ибро Верлашевић, трговац из Братунца, Хакија Сиручић чиновник сребреничког суда, те већ познати из неведених фамилија Арпаџић и Курбеговић. Један од убица је био и Ибро, син трговца из Сребренице Мујаге Пашалића, затим Хасан Ефендић трговац из Братунца и син му Етхем, а ту је био и Екет Карло, ковач из Бољевице. Такође, у прогонима и убијању Срба су се истицали Алија Куленовић, Ибро Бјелајац, Авро Ашимовић, Реџеп Беговић, Ћамил Ашимовић, Зулфо Чемровић и Хасан Питић, сви сем последњиг који је био из Тузле били су из Сребренице.
На Духовски понедељак 1943. године, када су се партизани повукли из Сребренице дошло је до усташке одмазде над цивилним становништвом. „Овај су покољ извршиле усташе са стране родом из Лике и Загреба, а помагали су им домаћи муслимани. Огромна већина муслимана из Сребренице и околине били су у усташким редовима“, посведочила је избеглица Христа Марјановић 21. августа 1943. године. По уласку у град усташе су убијали без обзира на пол и старост, „тада је погинуло много Срба, а највише жена и деце“.
Даље се каже:
„Ја сам се тада спасила од смрти на тај начин што ми је була Мева, кћи Ибре Кумрића, дала своје димије и копрену за лице и ја сам то обукла на себе и као муслиманка сакрила се у једну муслиманску кућу. Осим мене још су остале у животу две жене и две девојчице. Сви остали Срби из Сребренице поклани су тај дан“. Покољи су се наставили над селима Витловци и Залевје.
Мајор Јездимир Дангић се пред усташком и немачком офанзивом, у пролеће 1942. године, пребацио у Србију. Тамо су га ухапсили Немци и одвели у заробљенички логор. Побегавши из логора узео је учешћа у пољском устанку 1944. године, као официр код Бора Комаровског. Црвеноармејци су га испоручили Титу, под чијим је режимом осуђен на смрт 1947. године „због противнародног деловања“. Спада у ред светлих примера српског антифашизма и трагичних јунака усковитлале и узбуркане новије српске историје. О њему се као о каквом античком хероју и данас певају песме: In montana Romania – comitorum insignia…