Леп jесењи дан медитеранског поднебља. Деветнаести децембар. Година 1941. Свети Никола. Народ у нашем
краjу каже Никољдан. Никољдан jе крсна слава Пребиловаца.
Цело село осим четири породице слави Никољдан.
Стоjим пред кућом Милана Медића, у Пребиловцима,
у коjоj живи наша новонастала заjедница од пет »jединаца«.
Размишљам; како се Никољдан славио прошле (1940)
и раниjих година.
Људи, родбина и приjатељи, коjи долазе на славу
зову се пићари. Они из удаљениjих места долазе
на конак уочи Никољдана, а одлазе сутрадан по Никољдану.
Неки пићари долазе на коњима, упарађени у народноj
ношњи. Понеки jе обучен у црногорску народну ношњу,
коjа због своjе лепоте и дивних боjа изазива дивљење
свих, а посебно деце. Село jе пуно пићара из многих
места Херцеговине. При пролазу кроз село, пићари
се гласно поздрављаjу са домаћинима и опходе се
jедни према другима благонаклоно и срдачно- да
jе милина видети такву срдачност и чути толико
лепих и топлих речи при поздрављању.
На Никољдан вече одржавала се традиционална
Никољданска забава у основноj школи »Краљ Милутин«
коjу су посећивали поред пићара и домаћих и наjугледниjи
људи Херцеговине. После забаве настављало се народно
весеље до зоре. Ове године (1941) нико нам неће доћи.
Нема пићара. Нема забаве. Како обележити Никољдан
без породица и пићара.
На дневним седељкама пред Медића кућом, људи
су се договорили, да се Никољдан прослави по истом
обичаjу као и до сада, са jедним изузетком. Свећа,
коjа се пали за славу, неће се палити као до сада
на дубовоj (храстовоj) облици, већ на пушки, пушчаноj
цеви- прецизниjе шупљику пушке.
На Никољдан у нашоj заjедници горело jе пет свећа,
jер ми чинимо остатке пет породица. Четири су гореле
на пушкама, а jедна на храстовоj облици, jер jа до
тог дана нисам био набавио пушку. Исто су поступиле
и остале новонастале породичне заjеднице. Нас
петорица, устали смо како jе и уобичаjено у 12 сати
на молитву, пре ручка, а потом обедовали. Како jе
дан био сунчан, после ручка смо изашли напоље.
Неочекивано, у jедном тренутку чули смо песму у
Булутовоj махали. Погледасмо се немо и зачудисмо;
ко пева после убиства народа? У Пребиловцима се
ниjе
чула песма пуних осам месеци, од априла када jе
наша држава окупирана, па до Никољдана.
Након оглашавања песме, видимо, одмах потом, да
из Булутове махале излази група загрљених људи.
Корача певаjући, и застаjе. Скупљаjу се испод школе,
на простору коjи jе омеђен потпорним зидом школског
дворишта, Ждракановића кућама и Булутовом махалом-
у наjстрожем центру села. Испред Медећа кућа препознаjем
двоjицу високих људи,- Гоjка Булута и Милана Медана
из села Ортиjеша код Мостара, човека горостасне
грађе, са шаjкачом на глави и, чини ми се, са крупним
брковима. Он и Гоjко су jедан до другог, загрљени.
Ланац загрљених се пружа лево и десно
од њих.
Дошао Милан као и прошле године на славу, у исти
дан, код сестре Стане и мужа jоj, његова зета Душана
Лоле Булута. Ал’ Стану, сестру и њене кћерке Jоку
од 4 и Мирjану од 2 године не нађе. Оне су усниле,
насилно, вечити сан 6. августа 1941. године у дубоком
понору Шурманачке jаме, од злочиначке усташке
руке.
Мучен жељом да искаже бол, подстрекао jе Булуте,
да бол заjеднички искажу кроз песму, а не кроз плач.
Jедини човек са стране међу Булутима, запевао jе
громогласно, из све снаге, а Булути прихватили
песму са таквим узбуђењем коjе их jе намах, свеколике,
дигло на ноге. Као кад жишка падне у бензин разбуктала
су се у људима наjдубља осећања туге, бола и жалости
помешана с радошћу, гордошћу, пркосом… Истог тренутка
синула им jе идеjа да загрљени, колективно, изађу
на наше традиционално сабориште код школе. Њихова
песма и поjава на отвореном
простору, у средишту села, деловала jе као зов
трубе на збор.
Као по команди журно, устрептало, пођосмо к њима
а Новица Ново Шарић трчи испред нас. Све живо; Драгићи
(Драгићевићи) Шарићи, Ћирићи, Трипковићи, Брњаши
(Брњашићи), Ждракановићи, Сухићи, Мирковићи и Ћук,
слило се, збило се у jедан округли, велики мушки
хор под школом- лицем у лице и прихватило песму.
Ушао сам у школско двориште, да са платоа посматрам
догађаj.
Певаjу снажно, мушки, са дубоком свешћу о тешкоj
несрећи коjа их jе задесила и истовремено с осећањем
потребе да се душманима стави до знања – овде
смо, живи смо, претраjали смо, нисмо нестали. Песма
као грмљавина jечи и одjекуjе околним брдима. Пркосна
песма jе постепено jењавала. У душама несрећника
кроз песму jе расло осећање туге. У очима многих
заискриле су сузе а убрзо и потекле низ лице. И
боjа гласова код многих се променила. Само код
ретких ниjе наступила промена. Драматичан тренутак
прелаза из стања пркоса у стање туге одавала jе
дисхармониjа (несклад) гласова. Jедни певаjу, други
гласно плачу. Сваки на своj начин испољава своjе
унутарње стање.
Био сам узбућен. Ни jедну песму коjу су певали
нисам запамтио. Ма ни jедну jедину реч. Памтим jедино
слику слику тог скупа, узруjаног, устрептелог,
певаjућег и тугуjућег. Кад сам одрастао и у животу
се преко позоришта упознао са одрећеним потресним
догађаjима, драмама као врстом књижевног дела
озбиљног садржаjа – увек сам мислио да оригиналниjе
драмско дело нисам видео од оног са прославе Никољдана
у Пребиловцима 1941. године – на jавноj сцени усред
села. Колико сам био заокупњен тим догађаjем, не
памтим како се и кад разишао скуп под школом
нити знам шта jе са мном било. Не памтим да сам
и кад сам отишао из школског дворишта (кући).
Као да сам сањао а не присуствовао овом догађаjу.
++++
* Прича »Никољдан у Пребиловцима«, потиче из необjављене
књиге рукпоиса Митра Шарића. Књига носи jедноставан
наслов – име села о коjем слови, Пребиловци. У вриjеме
коjе аутор описуjе имао jе, како jе прецизно забиљежио,
12 година, 9 мjесеци и 24 дана. Био jе jедини преживjели
члан породице. Породична заjедница у коjоj jе живио
састоjала се од пет чланова – и то пет jединаца,
сваки од њих био jе jедини преживjели члан породице.
Били су то Новица и Митар Шарић, Боро и Милан (Ћебер)
Булут и Миленко Медић. Ову jе причу одабрао и лично
послао на адресу часописа
»Диjаспора« Митар Шарић. И док jе прича чекала
да на страницама ове новине угледа светлост дана
и обjелодани да у рукупису постоjи сториjа о Пребиловцима,
Митар Шарић jе изненада умро у Београду гдjе jе
живjео послиjе Другог светског рата. Прича jе обjављена
у двоброjу 35-36 на страни 14-15, децембра 2003. године.
Људи долазе и одлазе, њихове приче и приче о њима
остаjу. Ово jе jедна таква прича о селу коjе jе против
своjе и воље његових житеља израсло у симбол мучеништва
и страдања народа. Пребиловци се налазе у доњоj
Херцеговини, на граници са Далмациjом.
Други свjетски рат, од око хиљаду становника Пебиловаца,
преживело jе њих 172. Заувиjек jе угашено 36 огњишта
а нестало су 52 фамилиjе од коjих су неке имале више
од десет чланова.