Datum: 21.09.2009 13:00
Autor: Дејан Вујанић
„Нека ме сви забораве! То ми је свеједно! Aли ће ми тешко пасти ако ме моји Срби забораве!“
Ово је неколико дана прије него што је преминула 24. септембра 1958. године рекла велика српска добротворка леди Лејла Пеџет.
Енглеска племкиња и пожртвована болничарка у вријеме Првог свјетског рата, послије Другог свјетског рата отворила је врата свог имања и више од четрдесет одаја замка „Варен хаус“ Србима, сада политичким избјеглицама.
Леди Лејла Пеџет, рођена је 1881. године. Већина Пеџета била је у војсци, дипломатији или ратној морнарици. Многи међу њима били су у вези са Србима. Aдмирал лорд Кларенс Пеџет, крстарећи по Јадрану посјетио је Петра Петровића Његоша на Цетињу; свекар леди Пеџет, сер Огастас, као британски амбасадор у Бечу дружио се с краљем Миланом Обреновићем; отац леди Пеџет, генерал сер Aртур долазио је у Ниш да би у име краља Џорџа В предао војводи Радомиру Путнику високо енглеско одликовање. Муж леди Пеџет, сер Ралф, био је британски посланик у Београду од 1910. године. Тако је леди Пеџет у својој двадесет деветој години живота упознала српску пријестоницу.
Двије године касније леди Пеџет ће упознати најсуровије лице рата у свим његовим грозотама, наказностима, са рањеницима, заробљеницима, епидемијама. Било је то вријеме Првог балканског рата. Зна се да је Србија у овај рат ушла с невиђеним жаром, јер није могла да се оглуши о вапаје своје браће у старој и јужној Србији који су били под турским јармом. Тада је леди Пеџет осјетила полет српског народа, његову тежњу за слободом, жељу да Косово, на сабљи изгубљено, буде и на сабљи враћено. Планула је њена велика љубав према Србији, нарочито према српском сељаку, обичном српском војнику који је знао како се брани слобода.
У Београду су отворене прве војне болнице, а леди Пеџет је била међу првим добровољним болничаркама. Превијала је рањенике, хранила их, рибала подове, износила крваве завоје. Поновило се то и у Другом балканском рату, послије кога се са супругом, коме је у Београду 1913. престала служба, вратила у Лондон.
Када је букнуо Први свјетски рат, послије битака на Церу и Колубари, у новембру 1914. године, леди Пеџет се с великом британском санитетском мисијом и санитетским материјалом, преко Солуна, обрела у Скопљу. Борећи се пожртвовано против тифуса у скопској војној болници, у марту 1915. године и сама је обољела од ове опаке болести, као једна од посљедњих жртава епидемије. Леди Пеџет је, ипак, прездравила и у мају отпутовала на опоравак у Швајцарску.
Пред полазак, 16. априла 1915. године, она је писмом, објављеним у „Политици“ на првој страни листа, 21. априла 1915. године (4. маја по новом календару), захвалила „целокупном српском народу свима и свакоме, малима и великима подједнако, на пријатељству, љубави, пажњи и нежности са којима су се опходили према мени за све време моје болести“, да би писмо завршила сљедећим ријечима:
„За све ово указано ми истинско пријатељство од стране српског народа, мој је дуг спрам њих необично велики и ја ћу остати његов вечити дужник. Ја немам начина да се за тако велики дуг одужим онако како би требало и како бих ја то желела. Да ми тај дуг буде мањи могу да кажем само толико, да ово мало што сам чинила нисам радила само зато што ми је то налагала дужност, већ што сам одувек за Србију и српски народ имала топле симпатије и што је између мене и њега постојала нека нарочита веза, која је чинила да и кад сам од њих далеко с љубављу мислим на њих, веза која је чинила да сам у Србију долазила увек с оном истом радошћу с којом и у своју отаџбину. Још једном искрено и од срца хвала свима и до скорог виђења.“
Писмом јој је одговорио врховни командант српске војске регент Aлександар Карађорђевић изражавајући најдубљу захвалност за сва она добра дјела учињена српском народу, посебно рањеницима о којима је бринула као рођена мати или сестра. „Зато смо вам сви у Србији од свег срца благодарни и чуваћемо с поштовањем и дивљењем успомену на ваш боравак међу нама. Надамо се да ћемо вас опет видети у Србији“.
Вратила се у Скопље већ у јулу и опет преузела управљање болницом. Те 1915. године у пољској болници у Скопљу, под једним шатором, измијешали се српски, аустроугарски и бугарски рањеници, а леди Пеџет је свима пружала подједнаку пажњу. Кад се српска војска повлачила из отаџбине, она је остала уз рањенике: ни муж, ни отац нису успјели да је наведу да се преко Aлбаније повуче са српском војском. Остала је и била заробљена. Четири мјесеца провела је под бугарском окупацијом, али су бугарске власти имале поштовања према њеној личности. Тек када су рањеници напустили болницу, она се, у фебруару 1916. године, преко Софије, Букурешта и Русије, вратила у Енглеску.
Скрасила се на свом имању недалеко од Лондона, гдје је у огромном парку његовала цвијеће и хранила птице.
Свакако је пратила побједоносни поход српске војске и стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, али се у својој скромности и повучености, чак стидљивости, није наметала оданим пријатељима. Случај је хтио да на њен 53. рођендан, 9. октобра 1934. године, у атентату у Марсељу погине краљ Aлександар Карађорђевић. Дошла је у Београд на сахрану монарха, послије чега се опет повукла у тишину свог имања, да би током Другог свјетског рата у својој кући отворила велику болницу, уздржавајући се од било каквих коментара ратне ситуације у Југославији.
A онда је, у миру, пошто је рат окончан, њено имање постало средиште окупљања српских политичких избјеглица.
Дипломата и историчар Коста Ст. Павловић пише да је на Србе потрошила сву своју готовину, продала је кућу у којој је одрасла и вијек вјековала, кућу за коју су биле везане толике успомене, отуђила је парк који је толико вољела, цвијеће које је његовала, птице које је зором свакодневно хранила, али је својим Србима претходно приредила опроштајно вече, примила их је посљедњи пут и угостила како је само она умјела.
Црњански и Михаиловић
– Ја сам уз оне који претпостављају изгнанство сужањству. Њима је моја кућа отворена – рекла је у некој прилици леди Пеџет, дајући све од себе да помогне знаним и незнаним из „њене Србије“. Помогла је Милошу Црњанском да добије енглеско држављанство, осим што је извјесно вријеме и становао у њеном замку. У свом доброчинитељству леди Пеџет је дала пресудну новчану помоћ за уређење Српске цркве и Српског клуба у Лондону, а у цркви Светог Саве подигла је бронзану плочу генералу Михаиловићу.