На Светој Гори, недалеко од нашег Светог манастира Хиландара постоји маслина цара Душана. Она је жива свеза између далеке прошлости и садашњости. Маслина је древно дрво и живи дуго али само једне маслине су далеко надмашиле сву своју родбину по свијету. Док друге маслине у старости иду у ширину, маслине на острву Крфу иду у висину. И кад човјек зађе између њих, застане јер гази свету земљу, осјети тајну. Осјети да се ту чува Свето свједочанство запечаћено непролазношћу и да ће тајна која се ту одиграла пловити кроз вријеме, докле је год маслина, острва Крфа и Срба…
Прије 93. године, за вријеме Првог свјетског рата, у срцу и души Европе, часна земља Србија бива прегажена од страних људи а њена дјеца покошена као млада трава. Страдање Српског народа било је нечувено и слично старозавјетном Јеврејском.
Ваистину, ни један народ у Европи није страдао колико Српски! Крф, грчко острво било је прибјежиште Српског краља, владе и са њима 200.000 хиљада војника – мученика. И као што су Јевреји плакали „на ријекама Вавилонским“ Срби су плакали на обалама Крфским за изгубљеном Отаџбином. Изгубили су Отаџбину али не наду у Христа Побједитеља. Крф је свједок историјске драме нашег народа и Отаџбине…
Зато је наш мудри архијерејски намјесник, протонамјес
ник о. Братислав Божовић предложио да свештенство Јужног намјесиштва оде на ходочашће овој Српској светињи и да ту одржимо сједницу нашег намјесништва. По благослову нашег владике Г. Константина кренули смо на ходочашће које је трајало од 28. септембра до 03. октобра 2009. године.
Путовали су:
1. архимандрит Василије Гролимунд
2. протојереј Марко Јовановић
3. протонамјесник Братислав Божовић
4. протонамјесник Миленко Марковић
5. протонамјесник Симон Туркић
6. јереј Александар Шкорић
7. јереј Слободан Тијанић
8. јереј Јован Гатарић
9. јереј Алекса Милинковић
10. искушеник Олег (при Скиту Св. Спиридона/ Гајлнау)
Поклонили смо се моштима Светог Спиридона Тримитунског. Он је учествовао на првом Васељенском сабору у Никеји 325. године и мошти му почивају у саборном храму на Крфу. Када су грчки свештеници чули да смо Срби, срдачно су нас примили. Поклонивши се и помоливши пред моштима Светог Спиридона кренули смо на пловидбу до малог острва Видо. Успут смо, са сјетом али и поносом, пјевали: „Тамо далеко“. Сјећали смо се наших прадедова, наших Светих предака који су својим животима искрчили стазу према Србији, стазу која кроз Србију мученичку и „крвљу натопљену“ одводи у наручје Христа Господа.
На Виду у спомен капели одржали смо парастос „за све пострадале за Крст“.
На Виду су били најтежи болесници и ријетко који је жив отпловио са њега.
За тих неколико дана успјели смо да обиђемо Гувиу- мјесто гдје се Српска војска 18. јануара 1916. године искрцала на Крф. Нашли смо, прилично скривену њиву коју је Грчки сељак Јанис Јанулис (и зато су му захвални Срби подигли споменик) поклонио Србима у Агиос Матеос и ту одржали парастос на споменику Дринске дивизије. Прошли смо кроз дворац принцезе Сиси Ахилеон у којем су били смјештени рањени и изнемогли Српски официри. У граду Крфу налази се Српска кућа, која обилује фотографијама, старим чутурама, пушкама, униформама, и господин Љубомир Сарамандић одржао нам је ту предавање о драми Српског народа.
Један дан смо одвојили да обиђемо манастир Палеокастрицу и Агиос Георгиос.
Заиста, гдје су чули да смо Срби, са уважавањем су нас поздрављали.
Ту заоставштину оставили су нам наши Свети преци који су ту боравили.
Отац Василије, открио нам је да је први пут у животу био у православној цркви управо на Крфу, у прелијепој црквици поред аеродрома. Отада је кренуо његов пут ка Православљу, ка јединој Истини. И сада је он игуман скита Светог Спиридона код Гајлнау, заступањем Светог Спиридона.
Када смо јутром шетали између маслина, сви смо ћутали, и као да се још чуо одјек сопрана Српског војника „Тамо је село моје, тамо је Србија“, а хиљаде грла српских војника пратило га тихо, тугаљиво али са великом надом у Бога Правде.
Отац Марко Јовановић, тада је гласно рекао: „Мој деда је, ипак био весељак!“ Предосјећајући добру причу, одговорио сам му ријечима Јанка Веселиновића: „Вала Богу!“. И отац Марко исприча како је његов деда у свом селу био „човјек од акције“, покретач, увијек храбрио све друге, а све то послије повратка са Крфа, гдје је дошао преко Албаније и у своје село се вратио без ноге. „Сад донекле разумијем одакле му та снага…православна душа“.
Сјетио сам се пјесме од Јесењина:
„Радосна је православна душа
Што се бори за своје спасење,
Она пјесме анђеоске слуша
И прославља Христа васкрсење
Чудом Бога, свега Господара,
Животи нам бесмртни посташе.
Господ воду у вино претвара
И поразе у побједе наше.“
Ми смо потомци мученика, наше мајке су мајке мученика, наше баке су баке мученика, очеви и синови мученици, и докле год досеже историја Српског хришћанског народа, открива се Голгота Христова и наш народ на путу према Васкрсу.
„Хвала Богу што ми је ђед жртва а не злочинац“ рече о. Слободан Тијанић на острву Видо, а његов деда пострадао је у Јасеновцу.
На крају нашег боравка били смо благодарни Господу што смо обишли грчко острво Крф, које је Српски светионик, учитељ и знак; ко смо ми Срби – народ Божији, и у Коме нам је Спас – у Христу Исусу Господу нашем.
О. Симон Ј. Туркић
Први свјетски рат
Хронологија догађаја код нас 1914 – 1918
1914.
28. јун – убијен аустроугарски престолонаследник Франц Фердинанд у Сарајеву
23. јул – аустроугарски ултиматум Србији
25. јул – српски одговор на ултиматум
28. јул – Аустроугарска објављује рат Србији
12. август – аустроугарске трупе прелазе Дрину
16-19. август – Церска битка
8. септембар – битка на Дрини
16. новембар – Колубарска битка
2. децембар – аустроугари заузели Београд
3. децембар – српски противнапад
9. децембар – Срби побједили
15. децембар – ослобођење Београда
1915.
9. октобар – њемачко-аустроугарске трупе заузимају Београд
14. октобар – Бугарска напада Србију
25. новембар – повлачење српске армије према Јадранском мору
16. децембар – српске трупе стижу у Скадар
1916.
Јануар- Фебруар – евакуација из Албаније на Крф, Бизерту (Тунис)
11. април – српске трупе са Крфа крећу на СОлунски фронт
14. септембар – почетак контраофанзиве
19. новембар – ослобођење Битоља
1917.
9. маја напад Друге сарпске армије код Доброг поља
1918.
21. септембар – српске трупе заузимају Кавадарце
29. септембар – Срби ослобађају Скопље- Бугари капитулирали
15-30. октобар борбе за ослобођење Србије
20-30. октобар – ослобођење Црне Горе
1. новембар – ослобођење Београда и цијеле Србије
Порука старог краља Петра народу у повлачењу
„Знам да су сви Срби готови умрети за Отаџбину.
Године су ми одузеле оружје из руку.
Ваш изабрани краљ нема више снаге да поведе своју војску у бој на живот и смрт.
Ја сам само слаби старац који ништа не може да уради, сем да вас благослови, све вас српски војници, грађани, жене и децо српска.
Али вам се једно заклињем – ако нам нове борбе спремају срамоту, да будемо побеђени, нећу преживети ту пропаст, него са отаџбином умрети и ја“
Тамо далеко
Тамо далеко.
Далеко од мора,
Тамо је село моје,
Тамо је Србија.
Тамо далеко,
Где цвета лимун жут,
Тамо је Српској војсци,
Једини био пут.
Тамо далеко,
Где цвета бели крин,
Тамо су животе дали,
Заједно отац и син.
Без Отаџбине,
На Крфу живех ја,
Али сам увек клицо:
Живела Србија.
О храбром духу и српском хумору свједоче ови стихови, београдског глумца Бране Цветковића:
„Прегурасмо Албанију,
Пребродисмо сву Адрију,
Чак до Крфа догурасмо,
И то, кажу, све због климе,
Јер на Крфу нема зиме“.
Плава гробница
Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне!
Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе ноћне
Над овом светом водом.
Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата
И на мртве алге тресетница пада,
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,
Прометеји наде, апостоли јада.
Зар не осећате како море мили,
Да не руши вечни покој палих чета?
Из дубоког јаза мирни дремеж чили,
А уморним летом зрак месеца шета.
То је храм тајанства и гробница тужна
За огромног мрца, к’о наш ум бескрајна.
Тиха као поноћ врх острвља јужна,
Мрачна као савест, хладна и очајна.
Зар не осећате из модрих дубина
Да побожност расте врх вода просута
И ваздухом игра чудна питомина?
То велика душа покојника лута
Стојте, галије царске! На гробу браће моје
Завите црним трубе.
Стражари у свечаном опело нек отпоје
Ту, где се вали љубе!
Јер проћи ће многа столећа, к’о пена
Што пролази морем и умре без знака,
И доћи ће нова и велика смена,
Да дом сјаја ствара на гомили рака.
Али ово гробље, где је погребена
огромна и страшна тајна епопеје,
Колевка ће бити бајке за времена,
Где ће дух да тражи своје корифеје.
Сахрањени ту су некадашњи венци
И пролазна радост целог једног рода,
Зато гроб тај лежи у таласа сенци
Измеђ недра земље и небесног свода.
Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну,
Веслање умре хујно,
А кад опело свршим, клизите у ноћ црну
побожно и нечујно.
Јер хоћу да влада бескрајна тишина
И да мртви чују хук борбене лаве,
Како врућим кључем крв пенуша њина
У деци што кликћу под окриљем славе.
Јер, тамо далеко, поприште се зари
Овом истом крвљу што овде почива:
Овде изнад оца покој господари,
Тамо изнад сина повесница бива.
Зато хоћу мира, да опело служим
без речи, без суза и уздаха меких,
Да мирис тамјана и дах праха здружим
Уз тутњаву муклу добоша далеких.
Стојте, галије царске! У име свесне поште
Клизите тихим ходом.
Опело држим, какво не виде небо јоште
Над овом светом водом!
Милутин Бојић
U HOLANDIJI ODRŽAN POMEN SRPSKIM VOJNICIMA IZ PRVOG SVETSKOG RATA
JUNACI NISU ZABORAVLJENI
• Naši građani, sveštenstvo i zvaničnici su se četvrti put okupili kod spomen obeležja u Garderen gde su 1919. sahranjena 43 srpska vojnika
„OJ MORAVO“: Frulu je svirao prota Vojislav Bilbija
Dostojanstveno i ponosno, Srbi u Holandiji su tradicionalno, kao i obično prve subote u oktobru u Garderenu, odali počast svojim precima koji su krajem Prvog svetskog rata preminuli u zarobljeništvu daleko od otadžbine.
Spisak sa imenima 43 srpska borca koji su, čekajući na razmenu zarobljenika, umrli od španskog gripa u kampovima u Miligenu i Najmegenu, prema poslednjim informacijama, nije konačan. Pretpostavlja se da je još nekoliko desetina Srba ostavilo svoje kosti u kampu u Enshedeu, gradiću na istoku Holandije.
Četvrti put put zaredom naši građani, sveštenstvo i zvaničnici okupili su se na spomen-obeležju u Garderenu koje simbolično označava mesto na kojem su od neizlečive bolesti, krajem januara 1919. godine, preminuli i sahranjeni srpski vojnici. NJihovi posmrtni ostaci, kako se pretpostavlja, prebačeni su 1938. godine u jedan mauzolej u Češkoj, ali njihova imena i sećanja na njih, u ovom malom mestu u centralnom delu Holandije, pokazao je to i ovaj skup, nikada neće izbledeti.
I država da pomogne
I ove godine u organizaciji parastosa aktivno su učestvovali i pripadnici Crkvenog odbora srpske pravoslavne parohije u Edeu, koji su od prvog dana aktivno učestvovali u zameni starog spomen-obeležja. Reč je o Novici Saviću, Nedeljku Vukeliću, Slaviši Jovanoviću i velikom prijatelju srpskog naroda i pokretaču mnogih inicijativa u Edeu, Gajsu van Ginkelu.
– Svesni izuzetne vrednosti ovog spomen-obeležja, smatramo da je došlo vreme da iza ovog projekta u potpunosti stane naša država, kako bi se uspešno okončala njegova realizacija – smatra Novica Savić iz Edea.
U pratnji vojnih džipova ratnih veterana i orkestra koji je u znak prijateljstva intonirao srpsku i holandsku himnu, stotinak Srba iz raznih krajeva Holandije prisustvovalo je ovom jedinstvenom događaju. Parastos su služili prota roterdamski Vojislav Bilbija i jerej Radoslav Pantović, a uz pratnju harmonike i frule pevalo se „Oj, Moravo“. Naravno i pesma „Tamo daleko“ zaječala je na mestu gde su srpski vojnici položili svoje kosti, 2.000 kilometara daleko od rodnog kraja.
Na spomen-obeležje u Garderenu uskoro će biti uklesana i imena vojnika koji su preminuli u Enshedeu. Na taj način biće kompletirano jedinstveno mesto u Holandiji, gde će se svakog oktobra odavati počast srpskim vojnicima koji su branili otadžbinu, a život izgubili daleko od nje.
Venac na spomen-obeležje položio je i ambasador Čedomir Radojković, a zaslužnima za zalaganje i saradnju u podizanju spomenika-krajputaša dodeljene su zahvalnice, kao mali znak pažnje za veliko delo.
