Ишао у Шабац, ишао из Шапца – увек у Лесци чујем песму. Глас танак, мек, пријатан, па опет довољно јак; а песма како кад: некад девојачка, некад мушка, а некад и она што је Цигани певају. Али, ма коју песму тај глас певао, свака је правилно и лепо изведена… Питао сам се: ко ли то пева?… Да ли је девојка – није. Никад сеоска девојка неће запевати песме што је Цигани певају; а детињем је гласу опет немогуће да сваку песму правилно изведе; бар сеоској деци то је немогуће, јер се она ретко – или никад – вежбају у певању… Зато сам желео да видим славуја…
И даде ми се прилика!
Једног јесењег дана, пред вече, враћао сам се из Шапца. Пут беше сув, време лепо; птичице певају по џбуновима, алишће шушташе на дрвећу. Ја пустим коњу узду, па се нешто замислио… Уједаред неко викну:
– О, чича!
Ја се окретох… За мојим леђима – јер га већ бејах прошао – стајаше мали дечко, па се смеши на ме. Ја окретох коња и вратих се.
Има лица која заволимо чим их видимо. Одмах нас нешто веже за њих, па да нам је да нас она прате цео живот и да нам никад другог лица не угледамо… У свако доба мило нам је да их сретнемо: мила су нам у лето, јер нас дах њихов разблажује као пролетњи ветрић; мила су нам у јесен, јер свежина лица њихова оживљава клонулу природу; мила су нам у зиму, јер благе речи његове сјаје као пролетње сунце…
Тако је било лице у овога дечка.
Свиона плава косица, ведро чело, благе, плаве очи, румени обрашчићи, меснат носић, набубрела усница, вечито насмејаном оретки и крупни бели зубићи, пуна снага…
Кад би га ставио поред других лица, био би то што је осаза у пустињи, или боље: са његовом поцепаном шубаром, искрпљеним кошуљицама, великим мушким опанцима, изгледао је као анђелак, коме је Бог одузео крила, па га послао на земљу, да људе куша…
– Јеси л’ ме ти звао? – упитах.
– Ја!
– А чији си ти?
– Илинчин.
– Које Илинке?
– Ђурине… Тата је умро има две године.
– Па шта радиш ту?
– Чувам газда – Игњатове свиње.
– Шта, ти служиш?
– Ја!
– А колико ти је година?
– Наја вели да сам узео девету од Огњене Марије.
– Пошто га служиш?
– Рубљу месечно. И рек’o ми је да ће ми купити кожу и шубару и опанке, кад дође зима.
– Имаш ли још кога, осем матере?
– Имам Степана и Стоју и малу Анђу. Кад дођем увече кући, па кад викнем: „Оди, Анђо, браћи!“- а она шепа, шепа, па мени у крило. Не знаш како ме воли!
– А како је теби име?
– Милић.
– Jeл’ оно ти певаш?
– Ја!
Ја се маших у бисаге и извадих четири земичке.
– На ово, па понеси кући; ево и теби једна.
Он поскочи.
– Ти баш идеш из Шапца? – упита ме.
– Јест, из Шапца.
– Шта се тамо ради?
На ово чудно питање ја одговорих:
– Купује се, продаје се.
– А шта се продаје? – упита он радознало.
– Свашта.
– А има ли свирала?
– Има.
– Па што ниси купио једну?
– Нисам знао да ћу тебе видети – рекох.
– А хоћеш ли купити други пут?
– Хоћу, чим одем у Шабац.
– А кад ћеш ићи?
– Па скоро ћу.
– Молим те, купи једну!
– Добро. А како ћу те наћи?
– Само ме викни.
– Е, добро!
Не могу описати оне радости која сину из његових очица. Хтео ме је загрлити.
– Сад с Богом, Милућу!
– Е, с Богом пош’о!
Дарнух коња и пођох. Он гледаше за мном. Кад се осврнух, он викну:
– Чича, немој заборавити!
– Нећу – рекох ја.
Кад бејах на савијутку, чух песму:
„Што ћу, мајко, заспало ми драго
У ливади, трави некошеној;
Хоћу л’ ићи драгу да пробудим?
Иди, кћери ал’ се одмах врати,
Јер су људи свакојаке ћуди:
Па ће рећи да је свашта било!“…
Још сам чуо глас, али речи нисам могао разабрати.
***
После десет дана одем опет у Шабац. Готово сам био заборавио на обећање, и да не смотрих пред једним дућаном неколико свирала, не бих се сетио. Узмем једну.
Још при уласку у шуму чујем песму Милићеву. Викнем га. Он се појави иза грма.
– ‘Оди овамо! – зовнух га.
– А!… ти си!
– Ја сам.
– Јес’ купио свиралу?
– Јесам.
Очице му засијаше.
– Славе ти, јеси ли?
– Јесам.
– Па где је?
– Ево је – рекох и извадих је из бисага.
Он поче поигравати.
– Кажем ја наји: „Неће чича преварити!“… А она вели да си ти учитељ. Је ли?
– Јесам. Него умеш ли ти свирати?
– Помало. Учио је мене Степан чича – Игњатов. У њега је, знаш, велика свирала.
Узе свиралу и поче свирати „Ваљевчицу“, али невешто.
Кад одујми, рече:
– Нисам баш вичан добро, али изучићу.
– Кажи ти мени, Милићу, где си изучио оне песме?
– Није то мени тешко! Кад дођем увече кући, наја све мени показује. А ја свештим за час!… Него, што наја зна песама…их!… Кад дође, болан, па запева, како су браћа имала сеју јединицу, па се иженили, а оној једној било криво, што браћа тако воле сестру, па, помисли, болан, заклала своје дете!… Е…ја би’ је убио!… Ал’ само да ти чујеш, кад то наја запева!… Ја све плачем…
– Тебе, дакле, наја учи?
– И наја и ’нако… Научим ја, чим чујем,,, Дођу, знаш, Цигани, па певају, а ја само станем, па слушам… Па и ‘нако, дођу увече људи код чича-Игњата, па певају уз гусле. Све ја то научим…
– Па певаш после у шуми? – прекидох га ја.
– И у шуми и … свуда! Кудгод идем, ја певам. Ал’ овде у шуми најлепше.
– Е?
– Ја!
– А зашто?
– Отпевају ми виле!
– Ама, не може бити?
– Славе ми!
– Како то?
– Ето како! Одем ја тамо у Точуру (бунару што је у шуми), па запевам, а оне ми отпевају.
– А како ти отпевају?
– Певају оно што и ја.
– Ја!…Први пут сам се и сам зачудио. Попнем се на један пањ, да мамнем свиње. Таман ја викнем: „пајс!“ а истом ти неко отуд: „пајс!“ Ја помислим неко мами свиње, ка’ и ја, па викнем: „еј!“ а оно мени „еј!“ Чудим се ја, ко ће то бити. Викнем опет: „еј ти!“ а оно мени: „еј ти!“ Ја се насмејем – и оно запева. Ја сам одма’ помислио да је вила.
– Па јеси ли причао наји то?
– Јок!
– А што?
– Причала је она да виле носе децу, па нисам ‘тео да је плашим.
– А јеси ли видео кадгод вилу?
– Јок! Ето баш сам тамо једнако, па, да ви’ш, имам ја тамо и своју коленицу, па нисам видео никад виле.
– А би ли волео да је видиш?
– Би’! Ал’ да ми је да оне мене не виде.
– А што?
– Не би ми било добро – ето што!
Нисам хтео да га будим из тога сна. И ја сам најсрећнији био, кад сам те снове сањао.
– E, Mилићу, ја морам да идем, него ево ти опет колача, па понеси кући.
– Е, брате, – рече он, – не знаш како сам се онда слатко насмеј’о. Донесем ја колаче кући, па зовнем Анђу: „ Дед’, сејо, да ти браћа види бисер.“ Она искези зубиће, а ја колач, па њој у зубиће. А наја пита: „Откуд ти то?“ А ја велим: „Дао ми је један чича.“ „А који чича?“ Ја кажем, па онда опричам наји, да си обећ’о да ми купиш свиралу. Цело сам се вече смеј’о, а Анђа поједе и њен и мој колач.
– Е, ево ти, па опет понеси.
– Вала!
– Сад, с Богом!
– С Богом, пош’о!
– Други пу да научиш свирати!
– Не бери бриге.
Чим одмакнух, чух како запева жетелачку песму:
„Бога моли момче и девојче: –
Дај нам, Боже, лето ладовито
И у лето жито положито,
Да се, млади, жита, нажањемо!
Што молили, Бога домолили:
Бог им даде лето ладовито
И у лето жито положито
Жито жању момче и девојче,
Момче наже три’ест и три снопа
А девојче три’ест и четири“…
Онда чух свиралицу.
Никако ми са ума не силази његова слика, нарочито очи, у којима се огледаше чистоћа душе његове, и онај анђеоски осмејак, који вечито лебдијаше на његовим руменим усницама.
***
Спало је лишће са дрвећа; умукле су веселе птичице; престале су дуге јесење кише; дошао је мраз, па снег… Све је бело, а снег опет врца. Ако ћеш да се не кајеш, загреј добро пећ, седи крај прозора, гледај снежне пахуљице и слушај како хучи ветар напољу!…
Тако сам и ја радио.
Пустио сам децу кућама, а ја сео крај прозора, запалио цигару, па гледам како снег пада. Право да кажем, сад не знам о чему сам онда мислио, само знам да ми мисли нису биле “крупне“.
Жена ми уђе у собу.
– Ама, чујеш, тражи те једна жена – рече она.
– Шта ће?
– Не знам.
– Кажи јој, нека дође овамо.
За мало и уђе у собу женска у повешталом оделу; марамом увила главу, да су се само очи виделе.
– Које добро? – упитах.
– Ама чула сам да ти имаш неке књиге, па умеш да лечиш.
– Имам.
Иона склопи руке, па рче:
– Ка’ брата те молим, помози!
– А коме?
– Детету мом, моме Милићу… познајеш га и ти!… Дав’о си му колача и купио су ми свиралицу.
Мене нешто штрецну.
– Јеси ли ти Илинка?
– Ја сам.
– Па шта је Милићу?
– Не зна ништа за се.
– Откад?
– Од јуче изјутра.
– А шта је било?
– Посл’о га газда – Игњат у понедељак увече у котар, да положи овцама. Дете отишло, а зима јака, па она ветрина, па, кад увече дође кући, у’вати га грозница… Сву ноћ је леж’о у ватри; сутра-дан се не разабра; после нападе на њега рђуштина (врућица). Прекјуче се поче тужити да га глава боли и поче бљувати само јеђу. Од синоћ не зна ништа за се.
– А шта си радила?
– А шта ћу радити; ђта сам знала радити? – рече она очајно.
– Па што ми одмах ниси пошла?
– Нисам знала. Одем јуче код Јоке Бошњакуше, да му метне воду. Она вели да је нагазио… Молим те, овако те молим!… Ајде, помози му!… Остао је сам; нисам имала кога да пошљем, него сам морала доћи… Ајде, ајде!… Бог, па ти!…
И повуче ме за капут. Колико ме је речима молила, толико три пут мољаху оне очајне црне очи.
Поиштем чизме, па док ми их донеше, ја загледам у књигу „Кућевни Лекар“ од Н. Сремца. Према њеном опису видех да је болест, у којој Милић лежи, запаљење мозга.
Страховао сам да пођем, јер ми је најтеже гледати самртнике, а самртник од запаљења мозга, то је мученик.
– Јеси ли га макар чим лечила? – упитах Илинку.
– Само сам му мећала ‘ладне крпе на главу. То ми рече Иванка Сретенова – рече она.
– А кад си почела мећати?
– Још јуче у подне.
– Е, онда, још може добро бити.
Обујем чизме, обучем капут, набијем шубару, па – на снег. Увратим се дућану, те узмем неколико пијавица.
Снег веје, ветар дува, те га у очи нагони. Илинка прти преда мном, а мрак се почео већ спуштати.
Смркло се већ, кад стигосмо пред кућу. Кућерак мален, покривен копривом, а до кућерка једна зградица, не знам да ли је вајат или млекар.
Уђосмо у кућу. Јак дим с огњишта окла ми очи. Илинка цуњаше тамо у једном ћошку.
– А ево је! Тражила сам жижу. Немам машице, морам на угарку запалити.
Ја јој дадох два-три комада палидрваца. Слаб пламен жижин осветли кућу, и ја видех у једном крају једну секиру, у другом све ведрице за воду и врг на поклопцу, а у трећем један долапић, на коме беху две земљане чиније, један лонац и једна шерпа. То беше сав намештај.
Илинка отвори врата од собе. Врућина удари, као из пећи. Ја уђох. Соба беше улепљена блатом и неокречена; баш до врата стајаше разбој. То беше све. У зашећку нешто поњава и на њима лежаше Милић; сниже његових ногу заспала мала Анђа, а с друге стране, баш уз саму пећ, спаваху Степан и Стоја. Један прозорчић, претрпанкрпама, пушташе светлост преко-дан у ову сиромашну одају.
– Поспали! – рече Илинка, шапућући.
– Ја приђох болеснику. Он лежаше са заваљеном главом и дисаше тешко; на челу му беше крпа. Ја се маших – она беше врућа и готово сува.
Прихватих га руком и викнух. Он отвори своје мутне, закрвављене очи и погледа ме.
– Познајеш ли учитеља, дико моја? – пита Илинка.
Он ћуташе; ни по чему не могох приметити да ме познаје.
– донеси у једну чинију хладне воде – рекох Илинци.
Она донесе.
Потопила крпу, оцедила; рекох Илинци да донесе још коју, а ону метнух Милићу на главу. Мењао сам сваки час. Кад бих год скинуо с главе, Илинка питаше:
– Да ли ће му бити лаше; да ли ће оздравити?
Наравно да сам одговарао по њеној вољи. А сам нисам веровао!
Дете лежаше непрестано у несвести. Ја му дигох ручицу, која лежаше крај тела, како какав патрљак. Просто млитава. Тако и тело. Жив мртвац, јер живота не беше ни у чему, сем у грудма, које се брзо дизаху и спуштаху.
Ја и опет метах облоге. Да ми је само да отвори очи: да ми је да видим бар најмање свести у њима!
Мала се Анђа пробуди и поче плакати. Ја рекох Илинци да је узме и забави.
– Не могу! – рече она. – Нека је нека плаче!
– Али то шкоди болеснику. При оваким болестима не треба бити никаква јава, мора бити највећа тишина.
Она узе Анђу.
Опет наста тишина; ветар дуваше жестоко напољу; ватра пуцкараше у пећи; жижак тињаше и пршташе на разбоју, а болесник дисаше тешко и неједнако.
Ја само мењах облоге. Мала Анђа опет заспа. Илинка је спусти, па стаде више мене.
– Зар ту спава мала?
– Сви ту спавамо – рече Илинка.
Ја завезах. Хтео сам јој нешто рећи, па заћутах. А могу ли корити сиротињу, што је сирота?
– ‘Оћеш да те изменим?- упита Илинка.
– Нека, али најпосле…
Дигох се и она седе на моје место. Био сам много сагнут, а, после, и врућина од пећи. Изиђох у кућу. Вратим се опет натраг. Ова сниска собица изгледала ми је као гробница, са њеним дуваровима; нисам се могао честито ни исправити.
– Седи – рече Илинка.
– Нека – рекох и наслоних се на разбој, те посматрах болесника.
Он отвори очи.
– шта ћеш, кућо моја? – рече Илинка.
– Воде – шану он, па опет затвори очи.
Илинка му донесе воде; ја седох крај њега и подигох га.
– Шта те боли, очи моје?
– Глава – рече, опет шапућући, па се завали.
– Нема ништа од њега! – рече очајно Илинка.
Ја погледах у клонуло тело и – не рекох ништа.
Она се заплака.
– Е, мој брате!… Таке сам ти ја среће! Имала сам човека, па умре! Ја постадох и човек и жена. Бог даде, те и он прирасте. Не знаш ти како је то добро дете! Откуд год: „нано!“ Кад год прими својуплатицу – трчи мени. „На – вели – нано, па купи штогод“… Ти му даде колача: он донесе кући, па даје деци. „Узми и ти, кућо, па једи“ – велим му ја. – „Нека, нано, ја сам вечер’о“ Попа му дао једаред динар, а он сав радостан дотрча, те га мени даде. Па милостива и жалостива срца, па весео; једнако ми вели: „Научи ме, нано, кош којом песмом!“ А ја, веселница, седнем свако вече, те певам с њим. Добар, предобар. Право веле: што је добро нама – добро је и Богу. И Он ‘оће што је боље, а рђа оставља, да живе!…
Милић опет отвори очи.
– Шта ћеш, дико?
– Воде… Изгорех! – шану он.
– Боли ли те јако глава? – упита она, додавајући му воду.
– Лакше је… само сам клонуо.
– А, ‘нако у глави лакше?
– Лакше…
– Познајеш ли ко је ово?
– Познајем… То је чича што ми је купио свиралу.
Обрадова се веселница. Сва дршће од радости.
– ‘Вала ти, Боже!… ‘вала ти учитељу!… То је оно што ти ‘нако брзо мењаш крпе! Ви’ш, ја то нисам знала! Па, кућо моја, – окрете се Милићу, – би ли ти шта јео? Ти ми ‘рано моја, ниси јео ништа већ неколико дана.
– Не могу, најо…
– Остави га сад на миру! – рекох ја.
– Помисли, болан! … Толико се време није разбир’о; ништа није знао за се!… ‘Вала ти, Боже!… ‘вала ти Боже!…
Није знала шта ради од себе, као да је у грозници. Трчала је преко собр; нагињала се над болесником; запиткивала га како му је, питала је мене хоће ли му бити лакше; кршила прсте; седала, устајала. Из очију јој бијаше унутрашња радост, а прса јој се бурно дизаху и спуштаху.
Међутим, ја, иако сам био радостан – опет са се плашио. Био сам код многих болесника, па сам видео да после тишине код болесника болест жешће напада.
А, сем тога, мучило ме је нешто… Нешто сам заборавио, али шта је то – то ни сам нисам знао!… Непрестано сам лупао главу.
Моје се слутње обистинише. Милић склопи очи и занесе се. Потраја тишина неколико тренутака и наједаред шкргут зуба објави борбу са болешћу.
Борба беше страховита. Најпре се почеше купити боре на челу, затим заиграше мишићи на образима; уста се отворише; језик полете напоље и чу се глас; али тај глас је личио пре рици, него гласу човечјем. Онда се напрегнуше груди; млитаве руке добише снагу; ноге се стадоше копрцати; речју: сви се дамари напрегоше; све ступи у борбу са смрћу. Болесник рикаше, скакаше и падаше поново на одар; окреташе се налево и надесно, као да на живом жару лежи.
Илинка пређе, посрћући, преко собице, узе са разбоја воштаницу, па ми пружи. Никад нећу заборавитит оног очајничког израза на лицу; нарочито оних укочених црних очију!
– Шта ћеш с тим? – упитах.
– Пали! – рече она некако тупо; сва јој се звонкост гласа изгубила у том тренутку.
– Остави то! – рекох заповедајући.
Она ме погледа питајући; затим испусти свећу, клону, клече на постељу и поче певати:
„Јој, Милићу, дико моја!
Јој, Милићу, очи моје!
Јој, Милићу, сречо моја!
– Учути! – рекох ја.
Она ме погледа, па настави:
„Милић ми је прво радовање,
Милић ми је прво миловање;
Он је био моја десна рука,
За њега ћу очи ископати!“…
Па се окрете болеснику и настави:
„Јој, Милићу, свећо угашена!
Јој, Милићу, пупољче од руже!…
Ја како се Богу не сажали:
А на твоју сиротињу, дико?
„Куд ће јако твоја јадна мајка?
Куда ће ти братац и сестрице?…
Јој, Милићу, моје сунце јарко!
Огњиште ти оста угашено,
Оста твоја сиротиња гладна!“…
Више је нисам слушао; нисам могао, баш и кад бих хтео. Њена запевка избуди децу. Кад видеше где она кука, закукаше и она… Диже се дуга у небо. Сам Бог би заглу’нуо, агде ли ја!…
Ухватих је за раме и повиках:
– Хоћеш да му помогнеш умрети!?
Она устаде. Убриса сузе и прикупи децу око себе. Тако наступи мир за неколико тренутака.
Болесник се подиже, дрекну, избечи очи и опет клону.
– Чујеш брате!… По Богу да си ми брат, помози му!… Сачувај га!… Бог, па – ти!… Ти, па – Бог!… Ево, сиротиња… сутра нема ‘леба, поскапаће од глади!… Помози му, ‘вако те молим!… После, шта ‘оћеш… Бићу ти слушкиња, робиња!… Само заповедај! Сеци ме на парчад – нећу рећи: јој!…
Само је кршила прсте. Напослетку ме докопа за рамена.
Мени би тешко; платио бих, да не гледам муке њене и Милићеве. Нисам јој могао ништа рећи, до ово:
– Илинка!… У оваким тренуцима и сами доктори стоје скрштених руку, па се моле Богу… Моли Му се и ти, дакле!… За неколико тренутака знаћеш шта је….
болест још нападаше. Још се болесник отимаше, али поче попуштати. Руке и ноге клонуше; клону и тело; само још рибићи играју. Мало помало сустајаху и они; из отворених уста бијаше ређи дах; очи се почеше кружити… Мало, мало, па и дах престаде… Наста тишина; само попак пева…
Ја узех свећу, коју Илинка беше испустила крај мене; креснух палидрвце и упалих.
Илинка се скаменила.
Уједаред се груди болесника почеше дизати, он дахну једаред… Потраја мало, потраја – он дахну други пут дваред… Кроз неколико тренутака – он дахну опет… и дисање пође све брже и брже. И ја гледах како се повраћа у живот; видех опет како мишићи играју и… пирнух у свећу.
– Шта је? – упита Илинка.
– Благодари Богу! Дао му је крепко тело, које је надјачало болест; – остаће жив.
– Жив?!
– Жив!
Она беше скочила, па се заљуља и паде.
Ја је дигох.
– ‘Вала ти, господине! – рече она, склопивши руке.
И болесник дође к себи. Она му приђе, ухвати га за руку и упита:
– Јел’ лакше очи моје?
Он само трену.
– Не дирај га, јер је уморан – рекох ја.
И у тај мах ми сену кроз главу, па готово с мишљу изговорих:
– Пијавице!…
То је оно „нешто“, што сам био забровио…
Наредим Илинци да зовне кога вештијег, те да му пусти пијавице, и наредим јој како треба да поступа с болесником, док год не оздрави. Превијем место слачичњака алеву паприку, коју сам посуо по убрусу натопљеном ракијом, и кажем да не одавија, док сама не спадне.
Болесник заспа…
Оставио сам задовољно овај кућерак, у коме владаше божићна радост…
***
Спао је нег; зазеленела су поља и гајеви; оживела је природа… Кад сам – први пут, откако је грануло пролеће – пошао у Шабац, чуо сам звонки глас Милићев, где се са славујима натпева… Зовнуо сам га и – замало, ја видех опет његово ведро чело; видех опет благе, плаве очи и умиљати и вечити осмејах…
Не тражим нигда боље награде.
Издање: БИБЛИОТЕКА СРПСКИХ ПИСАЦА
Ова је збирка (пет прича) изишла у издању Стевана Керешевића, Вел Бечкерек, година непозната (пре рата), и у издању књижаре Т. Јовановића и Вујића, Београд 1923. године