Јавно утеривање демона
Контролисање интиме телевизијским емисијама подсећа на инквизиторске поступке спровођене да би сесазнала истина о вештицамаи демонима. Полиграф, којем је пре емисије подвргнут испитаник, личи на справу за мучење. Водитељка гласом папе чита питања која, изгледа, могу бити изговоренаједино на телевизији
Испитаник, глумећи опуштеност, седи у столици, релаксираној варијанти полиграфа који је претходно забележио све његове лажи. Водитељка поставља питања: да ли је истина да сте спавали са свастиком? Да ли вас узбуђује обријана мушка задњица? Камера зумира лице. Пред њеном хладном проницљивошћу не узмичу ни грч вилице ни притворни, тупави осмејак. Све ће то ипак проћи. Истина подстакнута новцем појављује се у тренуцима после којих, кад се угасе рефлектори у студију, наступа планетарни мрак.
Овај телевизијски оглед, поред жеље да разгали, прибегава и чудном подухвату: рећи истину о полу, и то не кроз ars erotica, већ поступком признања, супротном уметничкој иницијацији и узвишеној тајни. Својеврсна scientia sexualis, типична за западно друштво, развила је од давнина поступке власти и знања кроз које се очекивало изношење истине на видело.
Признање је постало најцењенија техника за производњу истинитог, а човек животиња која признаје. Од регулисања свете тајне исповести на Лутеранском сабору, преко искушавања кривице кроз заклетве и двобоје па све до инквизиторских поступака у прогону вештица, човек је доказивао ко је и шта је позивајући се на друге и показујући своје везе са њима. И најбеспомоћнија нежност као и најсуманутија власт имају потребу за исповешћу.
Признајемо или смо натерани да признамо. Када није последица дубоког унутрашњег захтева, признање је изнуђено, будаком истерано из душе и отргнуто од тела. Тајно и јавно, све чешће посредством телевизије, људи признају своје грехе и невоље, љубавне везе и болести, признају мисли, снове и детињство. Признају их равнодушној светини али и себи, и онима које воле. У задовољству и муци, ватрено или муцајући, труде се да с највећом тачношћу кажу оно што је најтеже рећи. Још од грчког права (када су у питању робови) и средњег века, ударање на муке прати признање и придржава га кад поклекне. Обавеза признања родитељима, мужу, љубавнику, лекару, васпитачу толико се утемељила да човек више не опажа спољну присилу већ му се чини да истина скривена у најдубљем кутку једва чека да се обелодани. А кад једном изађе попут гаса који надима, она поприма мирис лакрдије којој тапше разгаљена публика. При том се заборавља ко притиска на право место, јер друштво непрекидно смишља како ће да силује појединца тако да изгледа као да се сам дао.
Свако друштво је оспоравање слободе човекове, гушење његове природности зарад цивилизацијског, културног напретка. Контрола се спроводи на разне начине, најчешће у приватном простору интиме, који изгледа да највише измиче надгледању. Силовање, као насилно улажење у интимно поље другог, запоседање туђе територије на пречац или преваром, има задатак да уздрма сигурност, осујети чистоту простора који припада само мени, у којем удишем свој ваздух. Његов циљ јесте да се силовани осети збрисаним и угаженим као трава.
Контролисање интиме телевизијским емисијама које разголићују подсећа на инквизиторске поступке спровођене да би се сазнала истина о вештицама и демонима. Изнуђено или добровољно, признање никако није утицало на јачину пламена ломаче. Шта ти је све радио ђаво? Да ли је тачно да му је семена течност ледена? Уместо утега, шприцева и котура за развлачење постављене су камере, које без трунке зазора откривају грч од препада, дрхтај усред збуњености. Полиграф, којем је пре емисије подвргнут испитаник, личи на справу за мучење. Водитељка гласом папе који издаје булу, с несумњивим ауторитетом великог инквизитора, поборника истине и само истине, чита питања која, изгледа, могу бити изговорена једино на телевизији. (Тешко бисмо их замислили у неком новинском интервјуу.)
Усред дејства истине, учесник дубоко верује да је у некој авангардној мисији у којој ће његова смелост, истинољубивост и отвореност за непријатне ствари бити награђени не само новцем већ и славом у тамо некој будућности чијег је склада и утопијске ведрине он визионар. Али његово признање не делује катарзично. На лицу нема ни трунке покајања. Камера бележи празан, равнодушан поглед оног који у тренуцима истине не прилаже душу. Уз осмех и аплауз, он заводи личним демонима који распојасано трчкарају награђени изненадном слободом. Но, убрзо ће морати да се врате тамо одакле су дошли. Оно мало пожутелог и просењеног веша окаченог на конопац у јавном дворишту, јунак истине покупиће пред првом олујом. Сви ће убрзо престати да се сећају његових мука и срамоте. Човек брзо заборавља. Боље је тако, јер ко би, изузев Борхесовог Фунеса који памти чак и број зрна у управо поједеном грозду, изашао на крај с толиким сећањем које реже и скрнави.
Телевизијски истинољупци верују да су еманциповани и слободоумни, у ствари су исконтролисани и изманипулисани. Њихов искорак, на први поглед, делује шокантно, али нико од њих нема храбрости да заиста направи ексцес, да опсује, устане и оде или, попут Марлона Бранда у „Последњем тангу у Паризу“, скине панталоне и публици покаже тур. Наравно да је то немогуће, јер режирани снимак само ствара илузију спонтаности.
Друштву, уосталом, није потребна никаква спонтаност и оно смишља како би је оспорило. Спонтаност, која почива на природности, мора да се, ради успешне контроле, замени обрасцем. Непредвидљивост је опасна, формирано понашање је предвидљиво јер припада моделу, самим тим и безбедно. Пошто је спонтаност, као унутрашњи покретач човековог напредовања пут ка аутентичности, али истовремено и опасност да се нуклеус реда и поретка распадне, друштво прибегава различитим методама „утеривања демона“.
Емисија „Тренутак истине“ показује у каквом лицемерном свету живимо, свету препуном лажи и површних тривијалних односа. Но она је и исповедаоница у којој, да би неки платежни бог одрешио кесу, треба рећи све. Не само извршене чинове и чулна спаривања већ и нечисте погледе, скаредне речи, сваки преступ у мислима.
Љубица Арсић