Деца страхујући за сопствени живот од Авганистана до Србије пешаче две до три године заобилазећи легалне граничне прелазе
„Бомбе, експлозије, крвопролиће, ужасни призори на улицама, рушевине и кукњава после самоубилачких напада, злостављање, сиромаштво и страх од талибана приморали су ме пре годину дана да побегнем из Кабула. Страхујући за сопствени живот оставио сам оца и сестру и кренуо у потрагу за бољим сутра. Пешице, шверцујући се у возу и аутобусу, стопирајући понеки аутомобил или кријући се на броду пропутовао сам Иран, Турску, Грчку, Македонију. И онда ме је ухватила ваша полиција.”
Овако новинарима „Политике” трновит пут од престонице родног Авганистана до Београда описује шеснаестогодишњи дечак. Готово месец дана борави у нашој земљи и само је један од многих који из несигурног, ратом и страдањем захваћеног подручја у потрази за бољим животом крену пут Западне Европе. Путују две или три године. Пешице пређу стотине километара. Ако им се укаже прилика успут и зарађују како знају и умеју. Сналазе се и надају да ће стићи до „рођака за којег су чули да живи у Француској или Немачкој”. Верују да ће им помоћи, извући их из беде и немаштине и спасти од живота огрезлог у стрепњи, страху и несрећи.
Помало на енглеском, више машући рукама тамнопути дечак је покушао да дочара свакодневицу која га је нагнала да дом напусти не осврћући се. Тренутак је био довољан да изгуби мајку и многе које воли. Експлозија је последња успомена на ближње. Са непуних 15 година отиснуо се у свет. Ситан новац који му се затекао у џепу била је сва уштеђевина са којом је кренуо.
Успео је неопажено да се провуче поред иранских граничара. Знајући да у Ираку није ништа боље него у Кабулу и заобилазећи легалне прелазе домогао се Турске. Успео је да се запосли у некој фабрици и заради за храну и ципеле. Није ни помишљао да се ту дуже задржи већ само да уштеди за наставак путовања. Следећа станица била је Грчка.
„Дуже од пет месеци лутао сам градовима чија имена нисам запамтио. Спавао сам у хангарима без струје и воде. На то сам био приморан, јер Грци веома добро чувају границе и нисам могао преко мора даље за Италију. Зато сам одлучио да кренем на север. Једва сам се пробио кроз шуме како би прешао у Македонију, а планинским путевима стигао сам у Србију”, препричава шеснаестогодишњи емигрант показујући жуљеве на стопалима.
Домогао се Ниша, али ту га је полиција привела и довезла у Београд.
Иста одисеја, преко Средњег и Блиског истока, довела је и годину дана старијег Авганистанца до наше земље. Крајња одредница његовог путовања такође су биле земље Европске уније. Мало је недостајало да их се дочепа.
„Био сам надомак Мађарске. Упутио сам се ка граници. Нисам успео да је пређем. Ухватили су ме у близини Суботице”, каже он.
Ови дечаци тренутно бораве у Центру за смештај малолетних емиграната који се на територији Републике Србије нађу без родитеља или старатеља. То је део Завода за васпитање деце и омладине на Вождовцу.
Установа је отворена у априлу ове године и до сада је прихватила 67 странаца млађих од 18 година. Највише их је из Авганистана, готово 70 одсто. Мању групу чине Албанци, а има и малолетника из Ирана, Ирака и Турске.
Исповести те деце готово су филмске. Крећу пешке, често и боси. Прелазе стотине километара, понекад чак држећи се за осовину испод камиона, спавајући под цирадама и у теретним вагонима. Искачу пре него што воз стигне до станице како се не би срели са полицијом или обезбеђењем.
Никоме од њих Србија није циљ, већ само успутна станица на којој се задржавају уколико их полиција открије. Још се препричава да је тројицу емиграната без докумената пре петнаестак дана полиција пронашла у жбуњу у близини бензинске пумпе у Бубањ потоку. Трагови точкова указивали су да их је неко до тог места превезао трактором и оставио.
За разлику од других земаља у којима оваква деца најчешће бивају депортована или смештена у кампове или затворе, код нас бораве у специјалној установи, јединственој у југоисточној Европи.
„Први корисник новоотвореног центра био је шеснаестогодишњак из Ирана. Остао је без породице и готово две године је путовао до Београда. Код нас је био 41 дан и научио пуно речи српског језика. Није хтео назад, одлучио је да остане у Србији, па је упућен у Центар за азил у Бањи Ковиљачи”, објашњава Драган Роловић, директор завода.
Свих 12 кревета намењених странцима увек су заузети. Ако се ослободи место, за мање од дан стижу нови станари. А како каже Роловић, већ је формирана листа чекања за боравак у овој установи.
Под кровом ове куће остају од 30 до 45 дана. Збуњени су када их доведу. Очекују затворске решетке, а не савремено опремљени дневни боравак са телевизором, ди-ви-ди плејером, музичким стубом и сателитском антеном што им омогућава да гледају програм и на матерњем језику.
„Најпре су повучени и уплашени, али уз помоћ преводилаца полако се пробија баријера. Врло брзо се зближе са осталим штићеницима. Размењују гардеробу, разумеју се без иједне изговорене речи”, каже Кристина Ристић, руководилац центра.
Стефан Деспотовић – Миленија Симић
[објављено: 04/11/2009]