Datum: 11.11.2009 13:00
Autor: Миленко Киндл
Истанбул, град раздвојен Босфорским тјеснацем, многи сматрају споном Истока и Запада, Европе и Aзије, ислама и хришћанства. Идуће године Истанбул ће постати главни град европске културе.
Турска, која годинама свим снагама жели да постане дио европске породице и учлани се у Европску унију, намјерава да оправда титулу коју ће њен град да понесе. Према плановима, биће отворен велики градски музеј, у току је реновирање палате Топкапи, а један од симбола толеранције, која наводно влада у тој земљи, требало би да буде и отварање музеја византијских древних икона.
Међутим, званичници града са 17 милиона становника као да желе да прећуте да у њему живи мањина са изузетном хришћанском традицијом. Јер, представник Цариградске патријаршије је недавно саопштио да она ни од турских, ни од градских власти није укључена ни у један пројекат – „као да не постоји“.
Једна од највећих препрека нормализацији односа између православне заједнице и Aнкаре је чињеница да власти и даље не дозвољавају поновно отварање православне академије на Халки, упркос чињеници да је патријарх већ 19 пута упућивао молбе свим надлежним институцијама.
Није помагало ни то што су интервенисали патријарх Кирил, папа Бенедикт Шеснаести, амерички предсједник Обама – турски политичари нису били спремни ни да разговарају о томе, а камоли да попусте.
Православна академија Халки налази се на истоименом острву, на Узвишењу наде. Острво је од Истанбула удаљено око сат вожње бродом.
На Халкију је још у вријеме Византије био саграђен манастир Свете тројице, који је убрзо постао познат по великој библиотеци.
Ипак, послије извјесног времена од манастира су остале само рушевине, да би васељенски патријарх Германос Четврти 1844. године иницирао изградњу православне академије, која је, уз дозволу турских власти, почела са радом 23. септембра исте године.
Бројни полазници ове академије касније су постали православни теолози, свештеници, епископи и патријарси, међу њима су покојни патријарх Партениос Aлександријски и Јаковос, некадашњи архиепископ Сјеверне Aмерике.
У оквиру богословије Халки су капела Свете тројице, објекти за спорт и рекреацију, спаваонице, амбуланта, конак, као и библиотека са импресивним колекцијама књига, периодичних издања и рукописа. Међу полазницима богословије били су не само Грци, већ и велики број православних студената из цијелог свијета, што је богословији давало запажени међународни печат.
Православна академија Халки, одлуком турских власти, затворена је 1971. године, због закона који су забрањивали рад приватним образовним установама. Управном одбору Богословије 1998. године наложено је распуштање јер његови чланови нису пристали да Одбор постане дио Универзитета у Истанбулу. Међутим, због велике критике међународне јавности та одлука је повучена.
Цариградска патријаршија је 1987. године добила дозволу да обнови објекте који су страдали у пожару 1941. године. Ипак, упркос свим обећањима турских власти, академија до данас није поново почела са радом.
Иначе, Патријаршија има у Турској 40 свештеника, од којих су већина старији људи, пред пензијом, и служе у 80 храмова. Грчка школа у Истанбулу има „мање ученика него грчка школа у Бечу“.
Догађања око богословије на Халкију само су дио ширег спектра околности које указују на прилично неповољан положај хришћана у Турској. Јер, иако Лозанским споразумом из 1923. године сви турски држављани, укључујући и немуслимане, уживају право на „слободу практиковања вјере, вјерских обичаја и церемонија“, у пракси није баш тако сјајно.
Само 2005. године трајала су вишемјесечна догађања у вези са Васељенском патријаршијом, њеним статусом и установама. Пред зградом Патријаршије демонстрирали су турски екстремисти, тражећи протјеривање патријарха из земље, иако је он у њој рођен. Истовремено, скупљани су потписи на петицији којом се тражило његово протјеривање.
Тада се први пут јавно проговорило и о непрестаном прислушкивању патријарха. Поуздано се зна да су у његовој резиденцији уграђени посебни уређаји за прислушкивање, а осим тога, патријаршија и даље мора да најављује полицији стране госте.
И у даљој и ближој прошлости Турске примјетан је више-мање непријатељски став према хришћанима.
На почетку Првог свјетског рата, хришћани су чинили 20 одсто популације Турске. Међутим, у мају 1915. војне власти Турске започеле су масовне депортације Јермена са истока земље, из страха да ће стати на страну противничке, руске војске. Око милион и по Јермена страдало је у масакрима, или од глади.
Сиријски хришћани, којих има око 20 хиљада и живе углавном у Истанбулу, нису званично признати као вјерска заједница, па тако законом нису заштићена њихова права на слободно исповиједање вјере.
Турске власти су деценијама конфисковале имовину, прије свега Грчке православне цркве, вриједну неколико милиона долара.
Католичка заједница у Турској, која броји око 30.000 чланова, и даље очекује да јој турске власти врате у власништво цркву Светог Павла, конфисковану 1943. године. Црква је претворена у музеј.
О положају хришћанске мањине говори и чињеница да је само у Истанбулу до 1923. године живјело више од 100.000 Грка, а данас их је мање од 4.000.
Цркве
За све вјерујуће хришћане територија Турске је изузетно важно подручје. У њој су настале многобројне некадашње црквене заједнице, расле су и сазријевале инспирисане проповиједима апостола, нарочито Павла и Јована. Вјерује се да је Марија, мајка Христова, у Ефесу живјела до смрти, док Aја Софију хришћани и даље доживљавају као цркву, нарочито због и данас видљивих фрагмената позлаћених мозаика и фресака.