Полако, неимарски, без журбе, ниче и украшава се у сред Подгорице Храм Христовог васкрсења са седамнаест звона, шест позлаћених крстова и фрескама у старом византијском стилу, на 24-каратном злату
Камен темељац освештан је 1993. а до краја 2012.храм ће бити фрескописан (Фото Н. Ђурић) Од нашег сталног дописника
Подгорица – Свака светлост има сенку сем оне која са златне куполе Храма Христовог васкрсења у Подгорици обасјава фрескопис у настајању, рад јеромонаха Лазара Стојковића. Када буде завршен јединствени иконостас од мермера, виши од 16 метара, спојиће се подни мозаик и фреске на куполи површине од преко 300 метара квадратних, рађене, како нам прича протомајстор Момчило Станојевић, „у старом византијском стилу, којим је пре 800 година у Студеници на свежем малтеру урађен фрескопис а на овом храму, као нигде до сада, позадина свих фресака је од 24-каратног злата”.
Унутрашњост манастира биће фрескописана до краја 2012. године а фреске ће покрити површину од 6.500 квадрата.
Јединствен у хришћанству је и прстен на трећем метру од подножја храма, на спољној фасади где се клешу и осликавају библијски догађаји Старог завета. Нојева барка је прстеном око храма поново кренула на свој пут.
– У августу 1993. године, први пут је Црну Гору походио и посетио свесвети патријарх васељенски и константинопољски Вартоломеј. Том приликом, на голој пољани у Момишићима (Подгорица), на месту где се некада налазио метох манастира Хиландара, васељенски патријарх Вартоломеј, српски патријарх Павле, митрополит Амфилохије и други архијереји из Цариграда и наше помесне цркве освештали су камен темељац будућег саборног храма – прича нам парох подгорички јереј Велибор Џомић.
И од тада до данас, полако, молитвено, неимарски, без журбе, ниче и украшава се највећи храм ових простора. Храм је пројектовао монах, заветник српске црквене архитектуре проф. др Предраг Ристић из Београда.
Од подножја до великог позлаћеног крста, храм са седамнаест звона уздигао се четрдесет метара. Најдаље се свакако чује оно тешко 10.980 килограма. Сва звона су изливена у Русији.
Испод храма, површине око 1.500 квадрата, осликана је крипта исте квадратуре у којој је велика црквено-народна дворана са пратећим просторијама за потребе духовних академија и предавања. Фрескопис у крипти су осликали јеромонах Лазар Стојковић и Милош Јанићијевић Рашки.
Са леве и десне стране улаза су два пирга – један је посвећен светом Јовану Владимиру, зетском краљу мученику, а други светом Симеону Мироточивом.
Вредне руке неимара – клесара из Беле Воде код Крушевца, по идејном решењу свештеника Драгана Митровића, академског вајара, ручно су клешући детаљ по детаљ „извезле” камену фасаду храма. Над грађевинским радовима бди протонеимар Момчило Станојевић, носилац ордена Светога Саве првог степена.
Много шта се у изградњи храма чинило немогућим, али је народ скупио евре за шест крстова који су се узнели на куполе храма у Подгорици, о чему сведоче и уклесана имена. На централном крсту пише: „Српски народ Црне горе – Вијеће Народних Скупштина”. На првом крсту, са десне стране улаза у храм, на пиргу светог Симеона Мироточивог, имена племена: Братоножићи, Ријечка нахија, Морача, Црмница и Кучи. На другом крсту, са леве стране улаза у храм, на пиргу светог Јована Владимира, пише: Бањани, Љешкопоље, Катунска нахија, Шаранци, Бока и Грахово. Трећи крст са леве стране, јужне, бочне апсиде, сведочи: Грбаљ, Дробњаци, Ровца, Језерци и Голија, а са десне стране, на северној апсиди, уписано је: Пипери, Зета, Озринићи, Жупа и Ускоци. На петом – олтарском крсту, уклесани су називи племена: Васојевићи, Пива, Бјелопавлићи, Врањеш и Љешанска нахија.