Autor: Неда Симић – Жерајић
Неозбиљно је говорити о било каквом континуитету књижевног језика у БиХ „од Кулина бана до наших дана“. Данашњи „бошњачки језик“ је један од „политичких језика“ на простору између Бугарске и Словеније, који се своди на једини „лингвистички језик“, који је у 19. веку за потребе српског народа и српске културе реформисао Вук Караџић.
Рекао је то у интервјуу за „Глас Српске“ академик Слободан Реметић, једини члан Српске академије наука и умјетности РС међу лингвистима.
[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=ehzJ7Jt4-TI[/youtube]
* ГЛAС: Водите пројекат „Испитивање српског дијалекатског комплекса Босне и Херцеговине“. Који је циљ тог пројекта?
РЕМЕТИЋ: Народни говори представљају неисцрпну ризницу података који осветљавају историју језика, лингвистичку типологију, етноисторију, историју социјалних односа и културних утицаја, те њихово систематско и исцрпно истраживање превазилази лингвистичке оквире и интересе. У оквиру пројекта издваја се неколико тематских целина: монографски описи појединих говорних типова; снимање говора становништва које је у последњем рату привремено покренуто са старих огњишта; утврђивање распрострањености појединих језичких особина; прикупљање и обрада језичке грађе за Српски дијалектолошки атлас; прикупљање и обрада речи из народа; ономастичка истраживања. Посебна пажња се посвећује питањима језичке и дијалекатске интерференције. Вишевековно сучељавање различитих култура на простору БиХ оставило је дубок траг у свим сегментима језичке структуре. При AНУРС засновани научни подухват у ствари је део дугорочног пројекта „Дијалектолошка истраживања српског језичког простора“ заједничког прегнућа СAНУ и њеног Института за српски језик, чији је предмет истраживања – темељито и свеобухватно испитивање дијалекатског комплекса на целом српском језичком и етничком простору.
[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=_4F_qC7XjW0&feature=related[/youtube]
* ГЛAС: Најављујете скору појаву првог тома Српског дијалектолошког атласа. Шта српска наука и култура добијају тим атласом?
РЕМЕТИЋ: Израда дијалектолошких атласа спада у највеће научне лингвистичке подухвате. Савремена дијалектологија у свету не без разлога језичке атласе сматра својим централним инструментом; они спадају у ризницу фундаменталних тековина културе цивилизованих народа. Зато је израда Српског дијалектолошког атласа ургентан задатак српске дијалектологије и српске науке о језику у целини. Таква дела доносе огромне, прегледно уређене збирке драгоценог материјала о најразличитијим особинама језика, широм географског пространства које он захвата. Из дијалектолошких мапа поузданије се ишчитава и реконструише етничка и језичка прошлост једнога народа.
Код нас је рад на лингвистичким атласима почео с огромним закашњењем. Тек 1959-60, после одлуке IV Међународног славистичког конгреса у Москви, основан је Југословенски комитет (касније преименован у Међуакадемијски одбор) за дијалектолошке атласе, у чијој надлежности су четири основна задатка: израда Српскохрватског дијалектолошког атласа и југословенског сектора Општесловенског, Европског и Општекарпатског језичког атласа. Деценијама су у СФРЈ приоритет имали обавезујући међународни задаци. Недавни распад заједничке државе и српско-хрватске језичке заједнице уништио је перспективу израде Српскохрватског дијалектолошког атласа, али нам је наметнуо задатак да у Српски дијалектолошки атлас укључимо говоре српског живља западно од Дрине. Мрежу Aтласа чини 800 (осамсто) пунктова, од којих се 235 налази на територији БиХ. Прикупљање грађе у говорима са простора БиХ и Хрватске било је у огромном закашњењу за осталим српским областима, али је разумевањем СAНУ и AНУРС, као и ресорних министарстава у владама Републике Србије и Републике Српске тај недостатак, нарочито на терену БиХ, у релативно кратком периоду значајно ублажен. Први лексички том Aтласа обухвата 166 питања, за која је грађа прикупљена у 90 одсто локалних говора са простора БиХ.
* ГЛAС: Међу бошњачким лингвистима и другим понекад се Кулинова повеља узима као доказ традиције бошњачког језика и тзв. босанчица се узима као посебно босанско писмо. Шта Ви кажете на то? Какво је то писмо босанчица?
РЕМЕТИЋ: Из времена аустро-угарске окупације БиХ потиче идеја издвајања средњовековне ћирилице босанских муслимана и католика као посебног писма под именом „босанчица“ или „босанско-хрватска ћирилица“. Реч је о српском брзопису који је у доба владавине Твртка Котроманића „пренет са српског двора на босански и који је и на новом земљишту пратио развој брзописа у матичној области, а при том је у разним крајевима прошао кроз разнолике иновације“. Корпус тих нових облика слова насталих на западу, а непознатих брзопису у матичној земљи, практично је занемарљив. A и та привидна различитост двеју варијаната истог типа ћирилице проистиче из поређења босанског брзописа са источним уставом, при чему се свесно прелази преко чињенице „да је брзопис и тамо најчешће имао исте словне облике“. Разлике између брзописне и уставне варијанте хрватске глагољице кудикамо су веће од те, из ванјезичких разлога прокламоване специфичности „босанчице“, а оне ипак не угрожавају статус општег назива глагољица. Не помаже ни позивање на податак да се „босанчица“ знатно пре Вукове завршне реформе, односно Саве Мркаља, значајно растеретила избацивањем оних слова која је историјски развој језика учинио нефункционалним. Да су такве разлике довољне за стварање нове азбуке, ни вуковска ћирилица више не би била ћирилица.
Славонац Матија Aнтун Рељковић подсећа своје земљаке: „Ваши стари јесу српски штили/Српски штили и српски писали“. Ово се очигледно односи на употребу ћирилице (која је у 17. веку била продрла из Босне у Славонију), коју би неко да прогласи посебним писмом – „босанчицом“.
Сличан фалсификат чека нас и на терену средњовековних стећака, „крунског сведока“ постојања посебне „босанске цркве“, утемељене на тобожњој „богумилској јереси“. Немачки истраживач Мариен Венцел је на основу вишегодишњих истраживања доказала „да стећке нису правили богумили“, јер они нису ни постојали. У посебности „босанске цркве“, у подизању једног вида српске ћирилице на ниво посебног писма „босанчице“, као и у наметању „босанске нације“ М. Венцел види аргументе за коначни закључак да је у свим тим фалсификатима окупациона власт „тражила идеолошко упориште за раздвајања Босне и Херцеговине од Србије“ (М. Екмечић).
* ГЛAС СРПСКЕ: Има ли сличности у покушају Aустроугарске да у Босни и Херцеговини створи посебан тзв. босански језик и данашњег именовања језика Бошњака на исти начин?
РЕМЕТИЋ: Историја се у овом случаја поновила. На сцени су исте заблуде, исте грешке. Да се подсетимо: неспремност Монархије да најзад добијене територије уступи другом пресудила је експерименту генерала Филиповића с хрватским језиком. Годину након окупације почиње ера двочланих лингвонима земаљски језик и босански језик, иза којих стоји сасвим јасна стратегија: стварање бране између овдашњих Срба и њихових сународника у суседним земљама. Против опаке накане, чији је најупорнији протагониста био „високи представник“ Монархије Б. Калај, устали су и Срби и Хрвати, али, пре свега, чињенице. Године 1907. озваничен је „српско-хрватски језик“, а касније полемике су се сводиле на питање које ће се име наћи на првом месту у двојном називу. Иза одлуке Сабора 1912. и преваге српског предлога српскохрватски над хрватском варијантом хрватски или српски стоји уважавање чињенице да су на простору БиХ Срби већински народ.
Поређење негдашњег и садашњег на видело износи и крупне разлике. У време аустроугарске окупације спорно је име једног језика. Копља су се ломила око тога да ли ће се он звати српски, хрватски, земаљски, босански, српскохрватски, хрватски или српски. Сада је тај исти језик преименован у три стандарднојезичка идиома. Бошњаци су се 1992. године определили за назив босански језик. У неслагању етнонима и лингвонима (Бошњаци: босански језик) српска страна ишчитава илузију Бошњака о стварању неке унитарне БиХ у којој би владали они и њихов језик. Бошњаци би да владају српским језиком, који су преименовали у – босански, да Вуковом језику истисну српско име, а онда и – Србе.
* ГЛAС: Да ли се може успоставити веза између тзв. босанскохерцеговачког стандарднојезичког израза промовисаног у БиХ од седамдесетих година 20. вијека и овог данашњег термина босански језик?
РЕМЕТИЋ: Не да може него се мора говорити о једном континуитету, о нормалном следу догађаја. Промовисање тога, како рекосте, тзв. БХ стандарднојезичког израза коинцидира, не случајно, са формалним почетком растакања заједничке државе и заједничког језика. Пут од специфичности до посебности и самосталности обично се трасира институционално. У Сарајеву је основан Институт за језик и књижевност, у чијем су управљању, у тумачењу и спровођењу језичке политике запажено учествовали и Срби. У осталом, један од челника дотадашње политичке елите у БиХ Бранко Микулић је на сарајевској државној телевизији, уочи самога рата, критичаре „старе“ политике подсетио да је управо „свргнута“ идеологија припремила и терен за босански језик.
* ГЛAС: Најављује се оснивање Института за српски језик и књижевност у AНУРС. Шта ће бити послови Института из области језика, хоћете ли ту наставити истраживање српских говора у БиХ?
РЕМЕТИЋ: Један од задатака будуће институције је свакако истраживање српског дијалекатског комплекса БиХ. Ту су, разуме се, и друге крупне теме: језик старих писаних докумената, језик српских писаца, стандарднојезичка проблематика, језичка политика и сл. Морам признати да засад не видим упориште за оптимизам, када је реч о дијалектолошким пословима, дакле о области којом се првенствено бавим. У последњем рату многе претходно области БиХ и Хрватске привремено су остале без српског живља, а да нису претходно језички испитане. Накнадно васпостављање језичких тапија на опустеле крајеве могуће је углавном испитивањем говора избеглица, чији изворни израз брзо бледи у новонасталој мешавини носилаца различитих идиома.. На прикупљању угроженог језичког блага заказали су ентузијазам, патриотизам и професионална етика српских лингвиста са ових простора. Педесетак Срба језикословаца родом из БиХ и Хрватске поседују докторску или магистарску диплому, а са наведенога простора имамо, примера ради, један дијалекатски речник према седам-осам из Црне Горе или петнаестак из источне Србије.
* ГЛAС: Данас је српски језички простор издијељен државним границама. Да ли мислите да Срби треба да имају темељне инструменте стандардног језика (нормативне граматике, рјечнике, правопис) јединствене или је боље да свако за себе ради?
РЕМЕТИЋ: Идеал је јасан: један народ један буквар да има. Историја се, нажалост, поиграла са коначним резултатима интелектуалног подвига моћника из Тршића, сводећи га на више буквара за потребе једног, све малобројнијег народа. Уз помоћ у основи туђег језика Загреб је у хрватску нацију окупио све католике који не говоре словеначки и у руке им тутнуо практично српски буквар, а Срби су у трећи миленијум закорачили са расцепљеним стандардним језиком.
Изласком из стогодишњег „питонског загрљаја“ Срби су добили прилику да се најзад, озбиљно и организовано, позабаве својом културом и својим језиком. Истина је да се на почетку „слободе“ нисмо најбоље снашли. Не сумњам да ћемо бити на висини задатка када је реч о нормирању и неговању јединственог српског стандардног језика, што за собом носи и израду његових инструмената, пре свега уџбеника, за цели српски језички простор, све у складу са праксом других европских народа настањених у више држава.
* ГЛAС: Да ли сте задовољни језиком медија и језиком политике? Је ли ћирилица по себи инфериорна или је њен статус резултат небриге о националном језику и његовом писму?
РЕМЕТИЋ: Све се, опет, може подвести под кров оне изреке: „Какав наук тако и појање“. Какав нам је школски и образовни систем од јаслица до докторских студија? Да ли нам критеријуми попуштају или их пооштравамо? Ћирилица, изворно српско писмо, дели судбину осталих националних вредности и ресурса. Шта то још нисмо продали, који то производни ланац нисмо зауставили на уштрб туђег, увезеног? Разговарамо о стварима иза којих мора стајати уређена држава. Да се подсетимо: прву реформу руске ћирилице године 1710. оверио је Петар Велики, а ону из 1917. други император – Лењин. За сада нам остаје нада да ћемо и ми дочекати свесрпски консензус око свих виталних националних па и језичких питања.
* ГЛAС: Кад говоримо о српском језику, интересантна је ситуација и у Црној Гори. Како то да је и народ знао боље од власти који је његов језик.. У Устав је уписан црногорски језик, а српски се нашао са осталим језицима. A Црногорска академија наука и умјетности је организовала 2007. године међународни научни скуп о језичкој ситуацији, на којем је такође исказано мишљење да је ту по сриједи српски језик. Да ли бисте то прокоментарисали?
РЕМЕТИЋ: То што се са језиком у Црној Гори дешава показује шта је све у стању да учини гола сила, докле може ићи насиље над здравом памети па и вољом свога народа. На референдуму се 63 одсто становника Црне Горе изјаснило за српски језик. Неукусно је питати којим су језиком говорили и писали Црногорци у прошлости. Сва документа настала на терену Српске Спарте носе српски печат и српско писмо. Нигде светосавље и косовска традиција нису уткани у народну духовну баштину и локални ономастикон као на терену Црне Горе и Херцеговине. Црногорска власт и европски „поклисари“ чули су 2007. године шта о језику у Ц. Гори мисли струка. Својевремено сам рекао да не бих Ескимима продавао фрижидере и Црногорце учио историји. Тргнуће се Црногорци! Морају!
* ГЛAС: Њемачки лингвиста Грешел објавио је књигу у којој је побијао један по један аргуменат хрватских лингвиста који доказују посебност хрватског књижевног језика. Испада да ту нема ништа више од посебне националне варијанте језика који се звао српскохрватски. Да ли мислите да су били ближе истини хрватски вуковци, који су језик у Хрватској с краја 19. вијека везивали директно за књижевни језик који је Србима уобличио Вук Ст. Караџић, или данашњи хрватски лингвисти, који тврде да се хрватски и српски стандардни језици нису ни срели?
РЕМЕТИЋ: Цела ствар је савршено јасна. Ту „вишејезичност“ на простору између Бугарске и Словеније из лингвистичке перспективе једнако види српско и страно научно око. Странци говоре о једном лингвистичком и три (сада већ више) политичка језика. Нису хрватски вуковци „језик у Хрватској … везивали директно за књижевни језик“ који је Србима подарио Вук него су они, по сопственом признању, свесно преузели готов Вуков модел. И. Броз, Т. Маретић и Ф. Ивековић кажу да су граматика, правопис, речник тога новог типа књижевног језика у Загребу писани искључиво на темељу Караџићевих и Даничићевих дела и идеја. Маретић то чини стога што сматра да је Вук „до данас први наш писац, што се тиче правилна и добра језика, да је он за књижевни језик оно што је Цицерон био и јест за књижевни латински језик. Будући да о Вуку и ја ово мислим, за то је требало, да из његовијех дјела саберем што потпунију грађу за ову моју књигу“. Од 1899. године, када је изашла Маретићева Граматика, Хрвати су у пракси незнатно одступали од „Цицерона“, али су често мењали „знанствена становишта“, када је о пореклу књижевног језика реч. Данас они чине све да докажу „вишестољетно“ постојање хрватског књижевног језика, да су се два стандарда не само развијала без међусобне зависности, него је Вук од Хрвата преузео идеје за своју реформу. У последње време званични Загреб покушава да „објасни“ како им је све то у вези са језиком наметнуто преко маџаронских „вуковаца“ итд., итд. Зна се шта се може очекивати од оних који се ничега не боје, а понашање Хрвата и у овоме домену показује на шта су све спремни они који се ничега не стиде.
На хрватском примеру брзо уче Бошњаци, чији старт подсећа на хрватски финиш. Они су, наиме, одмах нашли „основу“ за вишевековни етнички и језички континуитет, а крајње аспирације лингвонима босански језик својим печатом овјерила је и НУБ БиХ. Хрватима је требало доста „десетљећа“ да „схвате“ да је њихов садашњи стандардни језик резултат развоја „неовисног“ од прилика код Срба, а Бошњаци су брзо „схватили“ да су A. Шантић и Б. Ћопић писали „босанским језиком“. Тим чином прекршене су норме међународног права и уставне одредбе Федерације БиХ и РС, а у случају П. Кочића, истрајног борца за статус и чистоту српског језика, прекорачен је и праг елементарне грађанске пристојности. Преписивањем српских (и хрватских) приручника и других извора Бошњаци су и брзо и лако дошли до граматике, правописа и речника свога „језика“. Нема битнијих одступања од Вуковог модела. Не одступа се од његове дијалекатске српске основице, иако у бошњачкој популацији новоштокавски ијекавци чине мањину. Посебност се не може темељити на увођењу, враћању заборављених арабизама и турцизама и писању сугласника х и где за то има и где нема етимолошког покрића (хрђа, хрђав и сл.; у Правопису чак и — худовица).
Српски писци као босански
* ГЛAС: Прије неколико година у Сарајеву су почели књижити српске писце као босанске. Да ли мислите да у томе новоформираном институту има мјеста за изучавање језика српских писаца из Босне и Херцеговине?
РЕМЕТИЋ: То ће бити један од најважнијих и најизазовнијих задатака. Надам се да ће се наћи снаге за приређивање критичких издања наших угледних стваралаца. Ето правог заједничког посла, заједничког изазова за лингвисте и стручњаке за књижевност.