ЈАРОСЛАВЉ
Јарослављ зову „руска Фиренца“. Дуг је пут од Москве до њега. Као да улазимо у пејзаже Левитанових слика. Јарослављ се први пут спомиње 1070. год. Од тада је његова култура у успону. Да би Москва могла да одржава везе са северном луком Архангелском, морао је да постоји мост. Тај мост је био Јарослављ. У деветнаестом веку имао је седам хиљада становника. Данас их је петсто осамдесет хиљада. После Револуције постаје индустријски град са развијеном машиноградњом, хемијском и аутомобилском индустријом.
[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=Py7kPGcWmvg[/youtube]
Јарослављ је лети опружен на огромној зеленој постељи и гледа на реке. Од Волге га издваја Волшки кеј, надалеко чувен по својој лепоти. Подигнут је пре једног века.
Јарослављ сматра својом једну чувену девојку, иако се родила у селу Масленикову, девојку која је научила да лети, те је летела брже од звука и стигла међу звезде, па се вратила на земљу. То је Валентина Терјешкова.
У кругу Кремља је манастир. Био је културни центар. У Преображенском манастиру основана је прва духовна семинарија у којој су се школовали многи словенски свештеници. Касније је отворена прва Словенска академија. Манастир је био изузетно богат. Поседовао је много рукописа, од којих је већина сачувана.
[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=y4aHLLZuZ9I[/youtube]
У овом граду су манастири и цркве изграђени од прилога трговаца. На пример, за цркву Богојављења прилог је дао Алексеј Зучанинов. Главни украс су керамичке плочице… Трговачки утицај на уметност упадљиво је видљив. Нема истанчаног укуса московског грађевинарства. Зграде су тешке. Једино је црква Николе Надаина нешто друго. Иконостас јој је израђен по цртежима творца позоришта Волкова. Ту је чак и тешка завеса. А црква Илије Пророка из 1690. године представља изразити пример јарославског неимарства. Асиметрична је и повезана са унутрашњим галеријама. На свакој икони и цркви стоји натпис ко ју је радио и када.
Пролазимо кроз град. Керамичких плочица има свуда. Чак и на стамбеним зградама. Добродушност људи и Волгу која овде има боју челика нико од нас неће заборавити, а под њеном површином, приче, легенде, песме и бурлачки зној.
КИШНИ И ЛЕДЕНИ ВЛАДИМИР
Преко осам столећа стар је град Владимир. Опкољен је тешким зидинама које сазида други кнез Александар Богољупски, са великом жељом да сачува становнике, цркве, кућице, иконе невиђене лепоте, које служаху као узор мајсторима. Чак и московска Успенска црква би сазидана по узору на владимирску Успенску цркву. Пљачкали су га Татари, нападали Пољаци, ни тешке зидине Богољупског не сачуваше га од рушења, а његове грађане од проливања река суза и крви. Али, јако је срце имао овај град и преживе. За један век, житељи му се за десет пута намножише.
[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=4z04fqtdzWI&feature=related[/youtube]
Веле да је град у стара времена био богобојажљив. Житељи су му славили 240 празника годишње. Радили су, славили и веселили се у име Бога.
У град се улази и кроз „Златна врата“, која су Татари некада у славу победе бацили у реку Кљазму.
Црква Светог Димитрија! Украси на згради су у облику грифона, пантера и других камених звери. А међу њима светитељи и голуб – знамење Светога Духа. Камени лавови се смеју, плачу, љуте и праве своја „лица“ на подобије људским. Човек се бори с големом птицом, а два лабуда са псом. Да би неимари из далека угодили ктитору ове цркве, кнезу Всеволоду III, кога спомиње древна словенска књига „Слово о пуку и орову“, начинили су на храму камени лик Александра Македонског, а на кубе ставише црвени балтички шлем и крст на чијем врху чучи птица.
Ту је и Успенски сабор из кога потиче надалеко чувена икона Богородице. Не видесмо је. Њу селе из града у град.
Овде се израђује паљех. Купила сам један. Рад Јевгенија Васиљевића Јучина.
Господе Боже, како је киша лила кад сам први пут била у Владимиру! Сатима. Млазеви толико тешки да их кишобрани не подносе. И, о чуда, чистач улица под њима цревима перу асфалт! Дужност је дужност!
Кад сам по други пут дошла у Владимир, један термометар на старој згради показивао је -48° Целзијусових! Сузе и пљувачка претварају се у кликерчиће. Толико је хладно да студ готово пече. Мора да је Чехов у оваквим данима боравио у овом граду, када је записао: „Владимир је најдосаднија периферија Русије.“ Не, Антоне Павловичу, није досадан овај град. Он толико много говори, да ти душа отежа од лепоте. Он је само тужан кад пада киша и кад се све што тече смрзава… Али, опростите, Ви му знате душу! И баш ту и тада гледала сам чудесна дела великана Андреја Рубљова и Теофана Грка, који је у Владимиру живео као избеглица из Цариграда.
У цркви Покрова Богородичиног на реци Нерви давали су некоме помен. Како је звучало Свјатиј Боже и Вјечнаја памјат! Из ове цркве Господње односи нас киша. Чинило се да аутобус плови по језеру Јурјеву.
[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=Ixl7YVOC59I&feature=related[/youtube]
Изложба стакла нам загреја душе. Какви примерци! И колико их је! Чак се и једно село у близини зове Кристални Гус (гусан).
У „Златним дверима“ у време садашње и недавно прошло: Подвиг пилота Гастела. У оштећеном авиону обрушио се на немачку колону тенкова. После њега ово су учинила још седамдесет два авијатичара… И, доказ да је Фрунзе тамновао и радио у Владимиру. Велике зграде. Темељи од камена, спратови дрвени. Овде је сахрањен Александар Невски. После два века пренет је у Лењинград.
СУЗДАЉ
Напустили смо јарославски пут и ево нас на легендарном путу „Владимирки“, на путу којим су хиљаде прогнаних отишли у Сибир. Пут туге, очаја, безнађа. Пролазимо кроз узбудљиве пејзаже Исака Левитана… Љупко село Ожерелки. У њему су најлепши плави прозори украшени белом, дрвеном чипком и најшаренији бунари на свету. У селу Анино бунари су још лепши… Међу црквама једна велика делује отуђено, али зато у селу Војсе црква сасвим друкчије изгледа.
Село Павловска потиче из тринаестог века. Припадало је жени Александра Невског.
Ево шта је Владимир Солоухин заљубљен у свој завичај записао: „Када се улази у Суздаљ, треба пасти на колена.“ Ако има још таквих који клече пред лепотом, клекните!
Пут нагло скрену у високу раж у којој се беласа високи торањ испред џиновских филадендрона.
Хотел је као Кремљ. У кулама су салони. Медоуха или медовина, пиће старих Словена, чека нас за добродошлицу.
[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=CnWcORLejqY&feature=related[/youtube]
Суздаљ има само једанаест хиљада становника. Први пут се помиње 1024. год. када су Суздаљци организовали побуне противу кнезова. Тада је кнез Владимир дошао из Кијева да угуши устанак. Једно је од најстаријих феудалних седишта. Његово име потиче још пре доласка Словена, као и имена река Кљазма и Нерљ.
Суздаљ има будућност значајног туристичког центра.
Оно што Суздаљ чини комплетним у свој његовој гиздавости, то је његова огрлица, река Каменка.
Суздаљ је био и остао верски центар о чему говоре његове тридесет три цркве, деветнаест звонара и пет манастира. У дванаестом веку историју манастира обележио је Јуриј Долгоруков. У то време Суздаљ је већи од Лондона и Фиренце. Много је страдао од Пољака и Литванаца. Димитрије Донски је ратовао противу Суздаља. Освојио је кнежеву палату, али је у њој био освојен од принцезе Авдотјушке.
Цркве су дрвене. Деле их на зимске и летње. Све имају галерије и трпезарије за сиромашне и јуродиве.
Изрезбарене од темеља до врха биљним орнаментима, две прекрасне куће. А онда Преображенска црква. И она је од јасике-трапетљике. У њој је иконостас из тринаестог века. На иконама лица светачка, сељачка, широка, добродушна. А онда се ређају црква за црквом: Космодемјанска, Јована Претече, активна црква цара Константина и друге.
Комплекс Спаско-јефимовског манастира – снажан Кремљ са огромним земљаним утврђењима. Ремек дело војног грађевинарства које није могло да заштити град од Татара. Иза зидине Кремља је Рождественски Сабор, камена црква с куполама, пет лукавица на издуженим тамбуринама. На највишој је сат, који уместо бројева има слова старе руске азбуке. Оглашава се громогласно сваких петнаест минута. У цркви Светог Јоана величанствен је иконостас. Честа је техника позлате уз коришћење амалгама и живе. Импозантна је Архијерејска палата. Две пећи у њој изазвале су интересовање гледалаца.
Увек ће ми у очима остати и она Богородица која је једну своју папучу поклонила сиромаху, а пред његово погубљење дала му је и другу. „Благовести“ су садржајна икона са три бела лабуда. На једној малој икони Св. Никола је новорођенче које не сиса средом и петком. Звонара је обележена древном народном уметношћу. Присутан је утицај Кијева, а има и утицаја ренесансе и византијских елемената.
На обали Каменке је Спаско-јефимовски манастир. Покровски манастир је манастир миљеник Ивана Грозног. Ту је и гробница Јелене Жујске, којој се дугује победа над Пољацима, јер је на гозби својом ручицом отровала Скопина, као и гроб царице Александре, прве жене Ивана Грозног.
И Василије, отац Ивана Грозног, као и син, своју жену нероткињу Соломонију Сабурову отерао је у овај манастир, а он се оженио Јеленом Глинском. Али, Соломонија је родила сина који је требало да буде убијен, па није. О овоме се прича дуга прича и вероватно има историјске истине у њој.
Суздаљска школа икона је жижа за неколико школа: Тверску, Новгородску, Паковску. Дала је мајсторе као што је горостас Андреј Рубљов, Дионисије, Прокопије, Ћирин и Симон Ушалов.
Затвор за декабристе у који је требало да буде доведен и Лав Толстој има свој музеј. Кажу да затвореници до своје смрти нису знали у коме су граду.
У Суздаљу је рођен гроф Пожарски, познат са споменика пред црквом Василија Блаженог у Москви, а уз њега и грађанин Минин. Гроф је скупљао војску, а сељак Минин новац.
Обожавалац Суздаља, познати руски научник Варганов који је обновио Суздаљ и учинио да буде парче раја на земљи, записао је: „Он је један предивни и стари вез. Жена која га је везла чинила је то са шаком пуном драгих и полудрагих каменова које је намерно просипала по црном баршуну. Ето, такав је Суздаљ!“
А Каменка трепери. Ситни, водени смарагди скакућу по њој, а жути локвањи плове дрхтећи.