18. априла 1993. године, убијена су од руке сатанисте три монаха Оптине Пустиње: јеромонах Василије, монах Трофим и монах Терапонт.
Размишљајући о њима, сама од себе нам се намеће мисао св. муч. протојереја Јована Восторгова: „На жртву Богу приноси се не оно што је лоше већ оно што је најбоље“. Заиста, сваки од тројице мученика пострадалих за Христа, још за живота је принео Богу на дар све што је имао: вољу, разум и осећања. На њима се испунила заповест Христа Спаситеља о савршенству: Ако хоћеш савршен да будеш, иди, продај све имање своје, и узми крст свој и хајде за мном (Мт. 19, 21).
[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=brogiKv6mvo&feature=PlayList&p=D3DED7093FC12E31&playnext_from=PL&playnext=1&index=40[/youtube]
Житељи Оптине и људи који су били блиски убијеним монасима приметили су, да су свакоме од тројице биле дате некакве личне духовне особености, – особити дарови Божји. Дар речи, помазан благодаћу, био је својствен јеромонаху Василију; дар милостивог срца и састрадања, био је одлика монаха Трофима; дар молитве и молчанија – „које је тајна будућег века“, по св. Исааку Сирину, – осенио је монаха Терапонта: ти дарови су процветали на земљи чистих срца, која су имала једно заједничко монашко делање покајања кроз одречење од своје воље. Оптински страдалници су се удостојили мучеништва, испуњавајући свето послушање; они су убијени управо зато што су били монаси. Монаштво, то бескрвно мучеништво, привело је своје ревнитеље проливању крви за Христа.
Мучеништво је један од најсилнијих доказа постојања Вечносуштног Бога, истинитости Христовог учења, бесмртности душе, будућег свеопштег васкрсења. Мучеништво, као подобије Голготског страдања Самога Христа, као узимање удела у Жртви Христовој и Слави Његовог Васкрсења, јесте најделотворнија проповед Јеванђеља.
Мучеништво је најсавршеније испуњење Јеванђелских заповести. Страдање за Христа садржи сву пуноћу таквих врлина као што су тврда вера, непоколебљива смелост, покајање, смирење и послушање чак до смрти, смрти крсној (Фил. 2.8) и на крају савез свих савршенстава – љубав Божја (Кол. 3. 14.).
Мучеништво, слично пшеничном зрну које падне на земљу (Јн. 12, 24) постаје семе Хришћанства, доносећи обилну жетву. Она постаје несаломљивом основом Цркве; и само на моштима Христових мученика савршава се Божанствена Евхаристија.
На крају своје хиљадугодишње историје, Руска Црква је изашла на своју Голготу. И крв сведока Христових, нових мученика, пролива се и данас: јер не силази са Крста.
Данашњи страстотерпци Русије и Србије, сједињују ово наше време са временом страдалника за Христа првих векова и будућих великих мученика који ће бити убијени од антихриста и његових присталица. Међу те претече и предводнике у историји човечанства последњих мученика, спадају и монаси Оптине Пустиње, оци Василије, Трофим и Терапонт убијени од руке сатанисте.
Богоугодност подвига јеромонаха Василија, монаха Трофима и монаха Терапонта, потврђена је и оним сведочанствима благодатне помоћи по молитвама њима које су забележене за ових 10-так година. Важно је приметити, да, упоредо са случајевима помоћи у животним невољама и исцељењима од тешких болести, догодили су се и случајеви духовног препорода, благодатне промене душе.
Верујемо, молимо се и надамо се, да ће по Божјем промислу убијена братија бити прослављена од Свете Цркве у лику светих мученика Христових..
Извор: Митрополија црногорско-приморска