Једна мајка ми је недавно поставила питање: има ли васкрсења мртвих?
Њен син се борио под Битољем и по-
гинуо. Ова ожалошћена мајка
ми је поставила исто питање,
које ми ви, браћо, данас по-
гледима својим постављате.
Како да вам одговорим?
Ако бих вам одговорио
језиком песимиста и очајника,
ја бих вам одговорио: не,
васкрсења мртвих нема.
Ако бих вам одговорио
језиком близоруких резоне-
ра, ја бих вам одговорио: ва-
скрсење је једна шарена бајка
старих и нових времена.
Језиком робова и бедника,
мучених и гоњених на правди
у овоме животу, ја бих вам
рекао: васкрсење мртвих је
неопходна потреба ради реста-
урације правде.
Језиком Сократа и Платона,
најмудријих људи старога доба,
ја бих вам одговорио: да, душа
је бесмртна, смрт је буђење иза
сна и прелаз у свет идеални.
Језиком Дантеа, највећег
песника минулих столећа,
одговорио бих вам: ја сам
целога живота гледао и опевао
тај други, смрћу преображени
и Богом васкрсли свет мртвих.
Језиком Микеланђела и
Рафаела, ја бих вам одговорио:
највећи скулптор и сликар
посветили су цео свој геније
и живот у служби Цркве, тј.
институције, која се заснива
сва на догми о васкрсењу.
Језиком Канта, највећег
философа новога доба, ја бих
вам рекао: живот после гроба
је једна неминовност, која се
заснива на органском и мо-
ралном. Кад би се живот пре-
кинуо смрћу, прекинула би се
отпочета еволуција у овоме
свету; кад би се живот уни-
штио смрћу и најкатегори-
чнији закон, закон савести и
морала, био би уништен.
Језиком садашњег предсе-
дника академије наука у Лондо-
ну, Оливера Лоџа, који је не-
давно држао једно предавање
о бесмрћу људске душе, јези-
ком тога чувеног физичара,
ја бих вам рекао: над физи-
чким светом постоји један свет
духовни, чији свесни чланови
постајемо ми после смрти.
Језиком недавно умрлог
Ломброзеа, славнога антропо-
лога и психијатра, ја бих вам
одговорио: пневматизам је
истинит; постоји духовни свет,
који се меша са овим физи-
чким светом и учествује у жи-
воту овога.
Хоћете ли да вам одговорим
језиком индијских пагода, или
египатских пирамида и мумија,
или арапских џамија – језиком
Мухамеда и Ћабе, или језиком
персијског пророка Зара-
тустре, или језиком групе
храмова на Акрополису, или
оних на форуму римском, или
језиком друидских олтара
норвешко–британског севера,
– одговорићу вам једно и исто:
ми ћемо бити живи и суђени
после смрти.
Желите ли одговор на је-
зику разума, он ће гласити:
мртви треба да васкрсну.
Или желите одговор на
језику инстинкта, он гласи:
мртви морају васкрснути.
Или одговор на језику вере,
он гласи: мртви су већ ва-
скрсли.
Но, ја сам позван да вам
говорим једино у име Хри-
стове вере, и ја ћу вам дати
одговор у име ове вере. Он
гласи:
мртви треба да васкрсну,
мртви морају васкрснути, и
мртви су већ васкрсли.
Мртви су већ васкрсли! То
је важно. То су потврдили апо-
столи Христови у педесети дан
после смрти свога Учитеља. О,
кад би Бог дао и мени пламени
језик као апостолима, да вас
загрејем вером у васкрсење
мртвих, да подигнем срца ваша
из дубине сумње и очајања, и
осветлим очи ваше, те да кроз
хладне и мрачне облаке смрти
видите вечиту