Посљедица стварања свијета ни из чега

Библијским учењем о стварању свијета ни из чега (2.Мак.7,28) ријечју Божијом (Пост.1,1-28.Псал.32,9) Црква је од самог почетка наглашавала створеност свијета одбацујући тиме учење Платона и Аристотела који су говорили о претпостојању свијета упоредо са Богом. Црква је, учењем о стварању свијета ни из чега, такође одбацила и учење Стојика и Неоплатоничара који су; иако на различите начине, поријекло свијета видјели у суштини Божијој. Црква је, дакле, одбацила с једне стране, онтолошку диархију коју је уводио Платонизам и Аристотелизам, а са друге стране пантеизам Стојика и Неоплатоничара. Тако су Оци Цркве искључили сваку теорију о вјечности свијета као и учење о физичкој сродности између Бога и твари. Створена бића су саздана не из претпо- стојеће материје нити из Божанске суштине, него слободном вољом Божијом, ни из чега. И не само да је учењем о стварању ни из чега, Црква, одбацила све јелинске представе о стварању свијета, него је увела нове категорије у учењу о стварању свијета: појам нествореног, који је својствен Богу и појам створеног, који је својствен свијету. Тако је исказана основна истина о свијету: да је свијет, пошто је створен, зависан од Бога, да је могао да не постоји, те да је његово постојање дар Божије воље и слободе, а не неке космичке нужности.

Из учења о стварању ни из чега призилазе слиједеће посљедице:

а) Цјелокупни тварни свијет се, дакле, разликује од Бога по томе што је могао и да не постоји. Постоје велике разлике између постојања створеног свијета и нествореног Бога. Св. Атанасије тврди да створења немају ништа слично по суштини са Творцем, него се налазе изван Њега пошто су створена милошћу и вољом кроз Логоса Његовог.

Дакле, створени свијет постоји не зато што је сам хтио да постоји, него зато што је нестворени Бог хтио његово постојање.. у том смислу постојање створеног свијета није слободно, као што је слободно постојање Божије. Бог је апсолутно слободан јер Његово постојање нема узрок у неком другом изван Њега, док свијет није апсолутно слободан, пошто је његово постојање израз воље неког Другог, тј. воље Божије.

Због своје створености, свијет непрестано зависи од воље нествореног Бога који га је довео у постојање.

б) Створена бића имају у себи небиће, као склоност ка поништењу, јер су из небића. Бог је овај свијет по библијском казивању, привео из небића у биће, увео га у постојање. Пошто свијет има почетак, то значи има и крај, а то опет значи да је смртан. Учење о природи свијета исказује Св. Атанасије ријечима да «природа створених (бића) будући да из небића има постојање, је пролазна, болесна и смртна». Као створена ни из чега творевина се налази под сталном пријетњом повратка у небиће. Створења постоје «на такав начин да могу некад да престају да постоје, ако би хтио Творац, јер таква је природа створења».

Ова пријетња конкретни израз налази у трулежи и смрти.

Страх од смрти није страх од бола који може да изазове смрт, него страх да ће се биће изгубити, повратити у небиће.

в) Свијет, дакле, може да се нађе у опасности од исчезнућа и да изгуби добро битије, ако се словесна бића не крећу ка Богу, и не усавршавају у Њему, ако одбацују вољу Божију која открива најдубљи смисао њиховог постојања. Заокрет од Божијег савршенства ка небићу је могућ зато што је Бог дао слободу словесним бићима. Поред подражавања воље Божије, човјек има слободу и да јој не слиједи, да се окрене безличним стварима, да се клања створењима а не Творцу и да прави идоле (Римљ.1,18-24) сматрајући да ће тако избјећи коначну осуду и смрт као обезличење свега.

г) Зло, које је пратилац човјекове одвојености од Бога, долази због створености и промјенљивости бића, његове склоности ка ништавилу, не постоји као аутономна стварност, нити као биће, по учењу Дионисија Ареопагита. Зло је одсуство добра, по учењу Св. Василија Великог. Зло нема суштину, није вјечно, него је привремено у свијету. Зло је као сјенка која прати човјека, или као она која пада на земљу при заласку сунца. Да би показао како је зло непостојеће по суштини, Св. Јован Дамаскин у Дијалогу против Манихејаца, говори како се са одсуством свјетлости пјављује тама, и да тама исчезава када се појави свјетлост. Као што тама нема биће а свјетлост има, тако и зло нема биће а добро има постојање.

д) Свијет, какав јесте, иако створен и немајући у себи постојање, није створен да би пропао, јер је Бог створио свијет из љубави, и није га оставио без наде за спасење. Један од одговора како се ова нада пројављује јесте да Бог својом свемоћу даје могућност свијету да опстане. По том схватању, свијет би могло да спаси једино чудо.

Међутим, хришћанска вјера не прихвата Бога који био био Deus ex maschina. Не можемо као стари Јелини да очекујемо божанску интервенцију на крају трагедије, када се све креће са математичком прецизношћу, ка уништењу. Створивши свијет, Бог није оставио без начина и могућности да се спасе, и управо из овог разлога је створио човјека преко кога се и остварује спасење свијета.