Заиста човекољубив гест, вредан пажње и похвале. Зато, уместо неумесне сумње и неповерења према онима који поседују велики иметак, покушајмо да расудимо ову добру замисао трезвено. Најпре препознајмо добронамерност оних који имају овакву жељу, похвалимо даље њихову спремност да оно што је њихово поделе са онима којима је то потребно. Не будимо сумњичави и не враћајмо све у прошле догађаје, оптерећујући се претпоставкама како су дошли до стеченог иметка. Јер, није наше да приговарамо некоме што има више од нас, и што је најважније, не мора сваки иметак бити резултат непоштења.
Много је оних који стичу вредно радећи и мудро поступајући. Зато, уместо бављења оним што је прошло и такво је какво је, покушајмо да све посматрамо трезвено, неоптерећени сумњом и завишћу. Гледајмо напред, у правцу предвиђених активности оних који желе да дају свој допринос бољитку многих других. Не преузимајмо на себе улогу судија који се баве туђим делима, јер то заиста није наш задатак. Ослободимо се од те сувишности да бисмо могли да промишљамо оно што је добра намера других. Нека нам не буде сметња њихов велики иметак, јер очигледно они сада томе приступају разумно и одговорно, желе са многима да поделе оно што је само њихово. Нико их на то не присиљава, сами су то одлучили и то треба подржати. Наше је, пошто смо победили неповерење и превазишли осуђивање, да не останемо задивљени посматрачи, него да и сами дамо свој допринос конкретним чињењем.

СМИСЛЕНО СТВАРАЛАШТВО

Човек непрестано трага за новим, вишим и узвишенијим, никада не престаје стваралачки подвиг. Различити су интезитети тог подвига, као и крајњи домети, али је стваралачка непрестаност битна особина свих наших дела. Треба знати да у свему овоме није најважнија количина иметка, него је набитнији однос према томе. Ако човек постане „роб свога капитала“, увек је незадовољан и никада не може бити стварно богат, без обзира на све цифре, тестаменте и поседовне листе. Све је подредио стицању следећег, док оно што „има“ представља само терет којим се непотребно товари. Тако иступа из ствралачке лепоте у потрошпачко-произвођачке релације, од мноштва ствари којима је оптерећен не види човека, ни у себи ни пред собом. Види само ствари као идоле, не као средства животног стваралаштва, те тако сам себе обесциљује бесмислом. Има много тога око себе, али мало, или скоро ништа у себи, животари тако окружен мноштвом свега будући празан у себи. Други човек је, у таквом стању, сметња и умишљена опасност, неко кога треба уклонити из сопственог окогледа, што резултира многим лошим поступцима који из дана у дан све више оптерећују живот.

Треба знати да ово није стање само богатих. Често су и неки без много иметка опседнути овим, тако да њихове негативне реакције на богатство других скоро увек осликавају то лоше стање. Само, они немају баш увек могућности да то испоље на такав начин, али ако знамо да многи отмичари и уцењивачи уз присвајање туђег почине и многа убиства, онда јасно видимо да је реч о истоветном стању духа код једних и других. Само што они којима се „посрећило“ да имају на свој начин „стичу“, док они који не могу да се ослободе зависти, смишљају друге гнусне радње како да отму и присвоје. У оба случаја крајњи резултат је исти: саможивост и себичност неоствареног појединца. Кад то постане колективно стање, онда имамо „кланове“ или криминалне групе, било оних који су до богатства дошли присвајањем на основу привилегија места или звања, било оних који су то остварили насилним отимањем, пљачком или другим нелегалним радњама. Сви добро знамо колико је ово оптерећујућа стварност нашег времена, као и то да би најбоље било кад би сваки човек могао да заиста дође себи и престане са тим самопонижењем. Међутим, мало је оних који се одлучују за то храбро суочење са собом, одустајање од присвајања и спремност за нови живот. Једноставно, као да свако чека да неко други почне то пре њега, и тако се наставља бесмисао самоистрошења.

Због тога је ово најављено удруживање богатих људи у свету, које треба да обухвати скоро све континенте и многе богате земље, добра нада да се човек буди. Знак је просвећивања и освешћивања оних којима је живот заиста био наклоњен, јер они гледају даље од себе и само својих потреба. Виде да је много гладних и сиромашних и знају да њихов сувишак може надокнадити недостатак многих. Како је то величанствени поступак у овом нашем времену великих отуђења и неповерења, дело које обећава. Као да се понавља прича о Закхеју (уп. Лк 19,1–10), али не би требало да било ко од стварно верујућих стане уз оне који приговарају љубави Божјој и прозивају „грешног“ човека. Поступак је дубоко човекољубив, богати желе да оно што је њихово поделе са другима, чак иду толико далеко у томе да половину имања желе да поделе сиромасима. За искреног верника ово треба да буде разлог за радост, али и повод на трезвено промишљање сопствених поступака. Јер само тако је могуће смислено стваралаштво, осмишљено уважавањем другога и неоптерећено бројкама.

СЕБИЧНОСТ

Најважније је победити страх у себи и живети стварно слободно, имајући у свему добро старање о добром поретку. Нажалост, многе обузима велики страх пред животом, што не мора увек да значи и постојање одговорности. То је код неких пре несигурност него што би се могло назвати животном одговорношћу. Јер, у том стању свако граби само за себе, не види другога и његове потребе, што веома угрожава и обесмишљава све наше односе. Тако да је овај најављени поступак великих светских богаташа подстицајан за све нас. То значи да није добро да само чекамо шта ће се догодити у будућности, него је потребно да и сами промишљамо о потребама других. Само тако ћемо превазићи све своје несигурности и стварно помоћи другоме. Ако останемо у стању пасивних посматрача онога што ће неко урадити или неће урадити, само ћемо трошити речи, губити време, и живот ће пролазити поред нас. Због тога је важно да најпре стекнемо сигурност у свему, да разумемо да давањем другоме истински стичемо непроцењиво благо. Не мора то да буде нешто велико, али треба да буде у чистоти срца и без очекивања похвале за себе. На тај начин се и сами оспособљавамо за велике подвиге, и то тако што са пуно поверења и уважавања промишљамо поступке других, што је важан гарант наше добродетељи. Тада ћемо добро видети да се ради о веома часној и доброј намери оних који желе да дају део свог иметка другима. И то тако што једни друге подстичу старајући се о многима, а не само о некима.

ДОБРОДЕЛАТНОСТ

Веома је важно не губити веру у човекове добре могућности, јер само тако се побеђује животно безнађе. Савремени човек често самог себе обезнађује неповерењем према другима, што скоро увек резултира неуважавањем другог и другачијег. То даље подстиче поделе и доводи до непомирљивих супротстављености са несагледивим последицама. Нико никоме не верује, и свако се изговара за своје промашаје поступцима других. Тако се укорењује злодетељ међу људима и свако види оно што је лоше код других, умишљајући да он чини најбоље што може. Постали смо неко ко само слуша вести о поступцима других, без имало стваралачког динамизма. Лакше нам је да коментаришемо оно што неко други чини или не чини, него да промишљамо своје речи и дела. Отуда и неповерење према овој лепој вести, али ипак мислим да ће бити много више оних који ће смоћи снаге да и сами почну другачије да размишљају о свету и човеку. Овај најављени поступак људи који су, сигурно је то, сазрели у животном стваралаштву, представља велику најаву. Ми ћемо то најбоље разумети и остварити у сопственом животу ако се окренемо око себе и видимо другога и његове потребе. Додатна повољна околност је то што је у нашем поднебљу пред нама период Крсних слава. Сигурно је да ће бити и оних који ће радознало „пратити“ даљи ток догађаја у вези са најављеним удруживањем богатих. Може се догодити и то да их покрене оно што се буде догађало да и сами учине исто или томе слично. Најбоље би било, ако бисмо имали у себи снаге, да без много одлагања почнемо са добрим чињењем. Ту нема места изговору да немамо велико богатство, јер за ово је потребно бити сигуран у добронамерности, која је непроцењиво богатство. Јер, Христос подједнако прихвата Закхејеву спремност да „да половину имања сиромасима, и четвороструко врати онима од којих је нешто узео“ (уп. Лк 19,9), и удовичину лепту – мали прилог храму, похваљујући поступак сиромашне жене (уп. Мк 12,43). Из тога јасно сазнајемо јеванђељску меру добродетељи и добро разумемо безмерје човекољубља као једину меродавну чињеницу. Због тога је потребно да и сами постанемо ствараоци, а не посматрачи и коментатори туђих поступака. Да устанемо из себе и својих страхова, како бисмо почели да стваралачки поступамо. Не само да чекамо све од Бога или другога човека, него да нешто и сами учинимо. Тада ћемо све другачије и боље видети, разумећемо да је наше чињење или нечињење нешто што осмишљава животну стварност и почећемо да се трезвеније опходимо једни према другима. Нећемо завидети онима који имају више од нас, као што нећемо ни омаловажавати оне којима је потребна наша помоћ. Једни друге ћемо видети очима љубави, а не по мери интереса. Тешко је ово, заиста тешко, али је и стварно могуће, само се треба потрудити и бити сигуран у добродетељи. Тада ће нам се продубити и проширити и животни видици, видећемо сами себе и једни друге у најдубљој стварности будућега века, неће нас обузимати и заустављати страх од смрти. Заиста ћемо се пробудити за живот, што се стварно види код горепоменуте господе светских велепоседника. Да није тако, они би остали у свом свету и сјају свога иметка, али очигледно је да се у њима пробудио неки дубљи смисао. Верујмо да је тако заиста, не оптерећујући се тиме да је то немогуће и да само наивни могу да поверују у тако нешто. Имајући сигурну веру, видимо у овоме једну добру прилику да се види колико је човек пун добрих могућности. Победимо сумње и жалопојке због жалосног стања у коме смо, поверујмо да све може бити много боље. Верујући тако, не очекујмо да било ко пре нас учини нешто добро, потрудимо се да будемо баш ми први у томе, и тада ће живот добити нови смисао. Сва наша надметања и доказивања једних пред другима добиће нову динамику, потиснућемо сумње и размирице добрим чињењем и међусобним поверењем. А да ли ће замисао напред поменутих богаташа уродити плодом, зависи од свих нас, не само од њих. Зато не чекајмо да видимо шта ће се догодити, него одмах почнимо да чинимо добро, дајући и себе и своје једни другима на уздарје. Није то ни мало лако, и не значи заговарање идеје поистовећивања стваралаштва и нестваралаштва, рада и лењости. Реч је о разумевању потреба другога и несебичном поступању, са јасним знањем да смо једни другима дужни радост и љубав. То „дужни“ треба да буде став наше одговорне слободе, а не нешто изнуђено или наметнуто, и, што је најважније, давање не треба да буде са омаловажавањем, или удељивање од сувишка, него радосно чињење. Ту је важна и потребна поступност у делу, тако да је најбоље почети од малих ствари и полако све умножавати новим давањем. Само не треба исувише дуго стајати на једном месту, чекајући да се нешто само по себи догоди. Није добро ни то ако све чинимо као имитацију онога што је неко некада негде учинио. Наше чињење треба да буде слободно од свега тога, конкретизовано потребама времена и места где се остварује. Такође је недовољно, чак је и опасно, ако се све своди на сажаљење према немоћнима, увек треба да буде заједничење у животној радости. Успећемо у свему томе, сигурно је то, само је потребно да оделотворимо све добре намере побеђујући све своје несигурности и сумње. Знаћемо да је крајња мера за све: „Кад учинисте (не учинисте) једном од малих мојих мени учинисте (не учинисте)“ (уп. Мт 25,40–45). И још нешто, веома важно: не оптерећујмо се питањем да ли је неко други ово разумео, него се потрудимо да ми ово заиста разумемо како треба. Тек тада ће наше стваралаштво бити одговорно и неоптерећено, а ми истински испуњени стваралачком радошћу…